Da bi ušao u mašinu, biće potrebno da umreš. Nije bitno od čega i gde; bitno će biti da ti se telo ohladi i mrtvozornik to potvrdi.
Tvoja rodbina biće ucveljena. Plakaće. Ali, proći će. Na nekoga će pasti to teško breme otpreme tvog ostatka na onaj svet, te ćeš se ubrzo naći u kartonskoj kutiji. Ako im plata bude legla baš u to vreme, tvoja kutija imaće oblik pravog mrtvačkog sanduka. Ali će i dalje biti od kartona. Tvoje telo biće nago, ili možda ufačlovano u tvoje omiljeno odelo. Budeš li imao manje sreće – u neomiljeno. No, to ti tada neće predstavljati preveliki problem – mrtav.
I kao takav, bićeš stavljen, u sanduk-imitaciji, na krevet sa točkićima i promenljivom visinom. Krevet će biti ispred mašine, otvorenih vratnica. Dvojica zadužena za lakše poslove oko naprave guraće karton, pa ćeš se ubrzo naći u utrobi mehanizma. Mislio si da će te gurnuti kroz manja vrata, ali ona su rezervisana za fetuse i malecnije od tebe – ti si ipak živeo.
Čađ sa zidova otklanjaće mogućnost klaustrofobije, jer će celu rupu pretvarati u bezgranični kosmos u kojem ćeš ti biti bog. Vrata će se zatvoriti tik iza tvoje glave i mutni snop svetlosti će probijati kroz debelo staklo na portalu. Zvuk će biti stvar prošlosti, ali možeš verovati da će, poslednji put, pitati nekoga od tvojih bližnjih – udaljenih samo nekoliko metara od tebe – da li slučajno imaš pejsmejker ili titanijumski kuk: od prvog dolazi do eksplozije, a od drugog do mogućeg kvara. Oni će odgovoriti kako je sve sređeno i proces će moći da počne.
Paljenje mašine prouzrokovaće neki čudan zvuk, sličan paljenju voza – kao da se hiljade navoja namotava u istom trenutku, neverovatnom brzinom. Zatim će iz dve cevke prokuljati gušeći miris gasa, koji će ubrzo zameniti plamen – isprva plavičastocrven i kratak, zatim eksplodirajući i topeći, kao Sunce.
I sve u stroju – sve što si ti ikada bio – tvoja noga i ruka i oko, prsti, stomak i ramena; tvoja sećanja i srce i mozak; tvoje odelo ili tvoje dlake; tvoja nova kartonska kutija… Sve će se to pretvoriti u gas. Ostaće samo čist, beli skelet za koji niko neće verovati da je tvoj – jer će izgledati tako neljudski; ogoljen, činiće se nepotreban svetu.
Posle sedamdeset do dve stotine minuta pečenja – zavisiće od tvoje težine – bićeš spreman za drugi deo naprave.
Ostaci tebe – dim u koji ćeš se pretvoriti – neće biti dovoljno zdravi po ljudsku okolinu. Stoga će tvoj sivkasti višak otići u novu komoru. U ovoj pregradi, isto će tako biti plamena. U njoj temperatura neće biti hiljadu stepeni Celzijusa, kao što je bila u prvoj prostoriji. Ali biće sasvim dovoljna da od ugljen-monoksida i ostalih otrovnih suvišaka napravi nešto što nije toliko štetno po okolinu.
Najzad slobodan, deo tebe izleteće kroz dimnjak.
Skelet, ušuškan u pepeo, pažljivo će biti izvađen i odvojen od sivkastog, laganog materijala. Odneće ga u posebnu mašinu, nalik na mešalicu za beton. Tu će ga hiljade metalnih kuglica – kuglagera u besomučnom vrtenju i sudaranju – načiniti prahom, koji će bez problema moći da se pomeša sa pepeljastim produktom tvoga tela.
Neki čovek mešaće tvoje u prah pretvoreno meso i kosti. Tako izmešano, staviće ga u kutiju – najobičniju kartonsku kutiju, pažljivo prilepljenih krajeva i spojnica – da ne curiš.
Tvoja brižna DNK zaostavština odavno će već biti pitana da li možda želi nešto otmenije – metalnu urnu ili lepšu kutiju. I da, kupiće ti urnu. A urnu će spakovati u jednu malu kocku, među hiljadama istih, gde leže tuđi ostaci. I tu će ti biti dom; tu, iza mermernog poklopca sa pločicom na kojoj je tvoje ime i rok trajanja; tu, među hiljadama drugih mramornih ljudi; tu, recikliran i sortiran; tu, vo vjeki vjekov. Amin.
Kafa je i dalje 40 dinara što podjednako raduje novčanik i želudac. Mineralna voda – 20 dinara. Za te pare možeš satima da posmatraš patke u niskom letu, golo granje, vrhove štica i pokoji čamac. Čekamo majske vode zauzeti u stolicama. Taj dugo očekivani potop koji će ubiti šetalište, odneti sva pseća govna u pravcu onih kojima su potrebnija, izljubiti bandere vlažnim,zarđalim prolećnim poljupcem. Sve to činimo sa balkona. Otvoren voajerizam nekolicine ribara u penziji i dvojice unuka njihovih poznanika.
Moramo da opravimo prilaz klubu. Zoki ima nove fosne- reče čovek za trećim stolom od nas.
Čuješ, Beli ... uzeo sam 10 kila somovine od Mileta. Sutra ćemo da iznesemo tanjiraču, da znaš-kaže omali sedokosi, ukosa s desne.
... Ukosa s desne... divna, doslovno tradicionalna rečenica fudbalskih komentatora sa nacionalne televizije ...
Slušaj, ( i svi ćutimo i slušamo), možeš da mi mašeš tom cigaretom koliko god hoćeš. Ja sam karakter. Nisam zapalio .. koji je danas? Dvanaesti? .. ravno godinu i četrdeset dana. Nemam više taj problem. Prvo sam hteo da vas sve pobijem jer mi mlatarate tim cigaretama i mučite me, ali sad sam miran.
(Garantovano ih sanja)
Konobarica je ošacovala stolove i kada se uverila da nikom ništa ne treba i da su sve pepeljare tek do pola pune, sede do nepušača.
Četrdeset minuta ne bih mogla bez cigarete a ne godinu i četrdeset dana.
Sa tobom ne vredi da pričam. TI si žensko. Žene nemaju karakter.
O,imam ja karakter!
O kakvom crnom karakteru mi pričamo? Kad si bila mlađa davala si svakom ko te je dva dana molio, ne ti, sve žene tako. Prvi dan- ništa,. Drugi dan – već je priča drugačija. ... Jao kako si samo zgodna, vidi to dupence, jel imaš dečka ... Odvedemo vas u bioskop i na korzo i gotove! Tako je i onaj tvoj Steva. Isto tako.
Jeste, dala sam mu ali me je posle oženio. A i dala sam mu jer sam tako htela.
Oženio – ne oženio . Dala si jer te je mangup obrlatio. Zato ti i kažem da žene nemaju karakter.
Ovaj fenomenalan zaključak je poklopila kiša. Šćućurili smo se pod nastrešnicu i posmatrali Tamiš.
Nisam uspeo da zamislim Stevu. Razmišljam o toj tanjirači koju su spomenuli za sutra. Tako je najlakše ne primetiti muvu koja se davi u šolji crne kafe dok desetak ljudi konačno ćuti i uživa u nazovi pljusku.
I.Pelin
Moramo da opravimo prilaz klubu. Zoki ima nove fosne- reče čovek za trećim stolom od nas.
Čuješ, Beli ... uzeo sam 10 kila somovine od Mileta. Sutra ćemo da iznesemo tanjiraču, da znaš-kaže omali sedokosi, ukosa s desne.
... Ukosa s desne... divna, doslovno tradicionalna rečenica fudbalskih komentatora sa nacionalne televizije ...
Slušaj, ( i svi ćutimo i slušamo), možeš da mi mašeš tom cigaretom koliko god hoćeš. Ja sam karakter. Nisam zapalio .. koji je danas? Dvanaesti? .. ravno godinu i četrdeset dana. Nemam više taj problem. Prvo sam hteo da vas sve pobijem jer mi mlatarate tim cigaretama i mučite me, ali sad sam miran.
(Garantovano ih sanja)
Konobarica je ošacovala stolove i kada se uverila da nikom ništa ne treba i da su sve pepeljare tek do pola pune, sede do nepušača.
Četrdeset minuta ne bih mogla bez cigarete a ne godinu i četrdeset dana.
Sa tobom ne vredi da pričam. TI si žensko. Žene nemaju karakter.
O,imam ja karakter!
O kakvom crnom karakteru mi pričamo? Kad si bila mlađa davala si svakom ko te je dva dana molio, ne ti, sve žene tako. Prvi dan- ništa,. Drugi dan – već je priča drugačija. ... Jao kako si samo zgodna, vidi to dupence, jel imaš dečka ... Odvedemo vas u bioskop i na korzo i gotove! Tako je i onaj tvoj Steva. Isto tako.
Jeste, dala sam mu ali me je posle oženio. A i dala sam mu jer sam tako htela.
Oženio – ne oženio . Dala si jer te je mangup obrlatio. Zato ti i kažem da žene nemaju karakter.
Ovaj fenomenalan zaključak je poklopila kiša. Šćućurili smo se pod nastrešnicu i posmatrali Tamiš.
Nisam uspeo da zamislim Stevu. Razmišljam o toj tanjirači koju su spomenuli za sutra. Tako je najlakše ne primetiti muvu koja se davi u šolji crne kafe dok desetak ljudi konačno ćuti i uživa u nazovi pljusku.
I.Pelin
