DNEVNIK UVREDA

Dragi prijatelji,

na našem blogu poslednjih nedelja došlo je do eskalacije neprimerenih ispada, uvreda, govora mržnje, pretnji, bahatosti, neukusa, primitivizama najgore vrste...  

Zbog navedenog, u jednom od svojih poslednjih komentara naznačio sam da ću, zarad ličnog osećaja odgovornosti prema dobrom ukusu jedno vreme apstinirati od bloga! Primitivni, monstruozni mejlovi koji ovih dana stižu čak i na privatne mejl adrese pojedinih blogera dodatno su me uverili u opravdanost ovakve odluke. Odlazak Biljane Srbljanović sa bloga, i razlozi za taj odlazak – tj. najogavnije pretnje koje se uopšte mogu zamisliti, nakon svega, ostavljaju veoma opor ukus koji svojim trulim zadahom preti da na ovom mestu potpuno satre poslednje ostatke mere i dobrog ukusa.

Ono što se na blogu dešava poslednjih dana nikome ne može služiti na čast. Takvi izlivi bahatosti, primitivizma i najogavnije mržnje koje pojedini, po vlastitom nahođenju odnosno tumačenju slobode govora (Meni je ovaj blog super zato što na njemu o kome god hoću mogu da kažem sve što mislim i protiv koga god mislim!Osećam slobodu govora!) demonstriraju na ovom mestu, makar za mene jesu zabrinjavajući. Blog B92 pretvoren je u Hajd park po kom po vlastitom nahođenju vršlja i likuje nekolicina budala slaveći pobedu vlastite besvesnosti (ne znam ni ja čega), utrkujući se pri tom ko koga neumesnije i neotesanije zapljunuti... Ružno i tužno. Šta drugo reći. Da li je bahatost još jednom pobedila!? Ako nije pobedila, kako se onda mogu kvalifikovati komentari tipa: Majmune daj mi broj telefona ili reci gde ces da se nadjemo. Za onaj zadnji post moras da dobijes ono sto zasluzujes !!! Svim silama cu se potruditi da te pronadjem, a onda, cu ti za rodjendan kupiti invalidska kolica i smesticu te u njih, KPOPILE BEDNO., kojih poslednjih dana na blogu ima jako puno i koji se, za razliku od starog bloga, odavde više ne brišu. Oprostite – za moj ukus to je malo previše! 

Zbog navedenog Štrajk upozorenja koji je jedan od komentatora samoinicijativno pokrenuo bio je, po meni, dobra prilika da se na ovom mestu kaže: stop nasilju, stop primitivizmu, stop bahatosti, stop idiotizmu... Svuda oko nas ─ pa i na blogu! Na žalost, taj štrajk nije najpreciznije artikulisan samim tim ni najsretnije realizovan pošto se, kao i sve u ovom društvu, sveo na solo akciju. Nesporazume kojih ionako ima ne mogu da se prevaziđu nikakvim soliranjem već samo organizovanom akcijom kojoj se znaju cilj i svrha ─ soliranje ih uvećava i dodatno radikalizuje što se, vidimo, ovih dana i dešava!  

Pošto se i moje ime nalazi na spisku štrajkača umesto objašnjenja da nisam organizator ničeg sličnog ─ evo paralele koja, recimo, posredno objašnjava prirodu mog shvatanja nastale situacije: Onda kada je pod prozor Dejana Anastasijevića postavljena bomba ─ da je postojala solidarnost struke moralo se dogodi to da iz protesta u Srbiji sutradan jednostavno ne izađu ni jedne novine: Nema novina, nema radija, nema TV-a jer mi kao novinari protestvujemo zbog pokušaja da se ubije jedan naš kolega! Kada bi se, ne daj bože, dogodilo da, recimo, neki političar verbalno ili fizički napadne novinara zato što mu se nisu sviđala pitanja koja mu, obavljajući svoj posao, ovaj postavlja ─ željeni odgovor, bar za mene, bio bi ovaj: U novinama koje drže do profesionalne solidarnosti za tebe, Bajo, više nema mesta!, i tako dalje... E, tako ja shvatam profesionalnu solidarnost ─ to je solidarnost za kakvu sam se uvek zalagao i to je solidarnost zbog koje sam spreman da i ubuduće imam imidž (status) bele vrane. Naravno, ne bez pune svesti o tome da će tako nešto, makar u Srbiji, još dugo ostati u domenu fantastike.  

Dakle: ako neko zbog svog pisanja na Blogu dobija fizičke pretnje ─ normalni i razumni ljudi onda nikako ne bi smeli da reaguju tako što će reći: Ma to su budale, znaš, takve stvari se dešavaju... nemoj da se sekiraš, budi miran možda to uopšte i nije baš toliko ozbiljno... Ili: Znaš, ti si javna ličnost, normalno je da ti prete!  

Epa nije normalno! I ne može i ne sme to da bude normalno! U normalnoj zemlji tako nešto ne može da bude normalno! U normalnoj zemlji na verbalno nasilje se odmah reaguje! Zato što u normalnim zemljama ljudi znaju da je put od verbalnog do konkretnog, fizičkog nasilja veoma kratak! U normalnim zemljama kada se nekom fizički preti, posebno kada je taj neko životno ugrožen ─ nema diskusije o tome da li onaj koji preti misli ozbiljno ili ne! Toga u normalnim zeljama nema!

U normalnim zemljama su i kućni ljubimci zaštićeniji nego što su ovde zaštićeni ljudi! E, zato Srbija više nije normalna zemlja!

U datom kontekstu, upravo ovih dana neko je ovde izrekao i to kako je, između ostalih, i moj odlazak sa bloga ustvari vid destrukcije ─ kako bloga tako i B92!

Ovaj model ponašanja dakako nije nov:

a) Idite odavde ─ možemo bez vas!

b) Ko drukčije kaže kleveće i laže!

c) Ko nije sa nama ─ taj je protiv nas!

c) Hoćete još?! 

Ovo, naravno, navodim samo kao primer još jedne greške u mišljenju koja se, pri tom, afirmiše kao vrlina. Mislim, ne bih da polemišem pošto sama činjenica da ovo čitate dokazuje svu apsurdnost izrečenog... 

Šta nam je onda činiti? Kao i uvek ─ postoje dve mogućnosti: a) artikulisati jasna (nova) pravila ponašanja na blogu ili b) prepustiti (i) blog budalama! 

Nova pravila 

Dakle, nova pravila koja će ubuduće, makar na mom blogu važiti, su ta da će svi oni komentari koji po mojoj proceni jesu ili bi mogli da eskalirati u širenje (ili, ako hoćete pravnom terminologijom: raspirivanje) mržnje protiv bilo koga (čega) automatski biti brisani – a autori banovani na duži vremenski period! Takođe, pošto nisam u mogućnosti da non-stop pratim šta se na Blogu dešava, ovakva ovlašćenja, tačnije moju molbu da ovako postupaju imaju i moderatori ovog bloga! 

Dodatno objašnjenje 

Podsećam da od oktobra 2006. otkako kao VIP bloger pišem na ovom mestu nisam nikoga banovao – dok je broj obrisanih komentara bio manji od prstiju na jednoj ruci. U svom poslednjem postu Višak istorije i jedno i drugo uveliko je premašeno. Zbog toga se, nisam osećao ni najmanje prijatno ─ moje shvatanje demokratičnosti podrazumeva da se svakome, pa čak i ekstremistima, ukoliko se kreću u granicama pristojnosti ne sme onemogućiti pravo da iznesu vlastito mišljenje/stav. U opisanom kontekstu, priznajem, ovakav koncept tj. shvatanje demokratije doživelo je svoj fatalan i ubedljiv poraz. 

Zloupotrebljavanjem, sloboda govora dovodi se do besmisla – to jest pretvara u vlastitu suprotnost: u teror(izam) mediokriteta, nemoralnih tipova ili pak, u nekim slučajevima, čak i u latentni fašizam. Današnjoj Srbiji, ogrezloj u pljački i nemoralu najgore vrste, mesto kao BlogB92 nesumnjivo je i potrebno i značajno. Ma kolika u toj i takvoj Srbiji mi koji smo ovde okupljeni bili manjina.
 

U prethodnih godinu dana BlogB92 postao je relevantna društvena činjenica. Svojevrstan (sub)kulturni pokret čije su trajne i uveliko određujuće karakteristike bile te da je bio među retkim preostalim mestima u Srbiji gde se uvek žigosalo svako nasilje ─ kako verbalno tako i fizičko ─ gde se u korenu eliminisala ideja o isplativosti zločina i gde se na najbolji mogući način aformisala ona ideja Drugačije Srbije kakvoj već (najmanje) deceniju i po težimo i kakvu od 12. marta 2003. tako čežnjivo sanjamo. 

Osnovni problem iskrsao na ovom mestu, koji je prelaskom na novi softver eskalirao u razmerama čije se krajnje konsekvence trenutno ne mogu sa sigurnošću predvideti, nalazi se u činjenici da naša subkulturna zajednica, naša blog komuna nije u potpunosto razvila vlastite mehanizme odbrane i otpora ─ odnosno sredstava kojima bi se izborili sa sve očevidnijim i sve bahatijim i primitivnijim pritiskom okoline. Uljuljkani u idili našeg starog bloga kao da smo se na trenutak opustili, zaboravivši pri tom u kojoj i u kakvoj zemlji živimo.  

Dodatno, među dosadašnjim blogerima postojala je podrazumevajuća solidarnost kad god bi se bilo ko i na bilo koji način osetio ugroženim... Prelaskom na novi softver i uključivanjem velikog broja novih blogera, (posebno Zoksterovim terorom, ali i ne samo njegovim) ta unutrašnja solidarnost u bitnoj je meri narušena... Naravno, da izolacionizam nikada nije bio cilj ove naše male i nekad složne komune – ipak, na starom blogu postojala su i precizna pravila i kućni red od kog se prelaskom na novi softver u priličnoj meri odustalo.

Za novonastale nesporazume između tzv. VIP i NEVIP blogera krivicu i odgovornost svakako mora snositi i kuća koja nam je domaćin tj. B92. Zbog toga ovaj tekst, pored opisa realnog stanja na terenu, pretenduje na to da se, moguće, nazru i obrisi tih novih i drugačijih odnosa. Svi vaši predlozi i sugestije koji bi se kretali u ovom pravcu više su nego dobrodošli. 

Borba za normalan Blog i za normalnu Srbiju ─ gde će ljudi rado svraćati i u koje će se rado vraćati ─ još nije gotova! Sada možda s malo manje izgleda na uspeh. Ili, moguće, mnogo bliže (srpskoj) realnosti nego što se nama ─ koji smo izlaz iz ludila u kom živimo potražili i na ovom mestu ─ u početku činilo...  

Svejedno: molim vas da u diskusijama poštujete nova pravila i tako pokažemo da je navedeno ipak (možda) još uvek moguće! 

Uz izvinjenje zbog opširnosti

Unapred sam vam zahvalan ,

n.m.