KAPE

Dobar dan. Imate li malo vremena.

Ne, ne traje dugo. Imate priliku da se okušate u nečem jedinstvenom.

Ne mogu da vam kažem detalje, ali u pitanju je igra.

Ne, ne plaća se. Stavite ovu kapu, uđite u salu i sačekajte.
I nemojte je skidati nipošto. Da, kapu. To je veoma važno.
Hvala...
Dve devojke neumereno širokih i drečavo našminkanih osmeha skretale su šetače prema ulazu u veliku salu Doma kulture. Činile su to pomalo napadno, tako da zbunjeni prolaznici nisu ni imali vremena da se usprotive. Zagledali bi se, poslušno naticali kape i ulazili u zgradu zbunjenih lica.
"Zašto nisu iste boje?" pitao se jedan sredovečni gospodin stavljajući plavu kapu. Njegova supruga prilično se namučila da preko brižljivo udešene frizure namesti istu takvu, ali crvenu. Kape su, srećom, bile od papira - zidarske, kako ih u narodu zovu - te su se lako išle uz svačiju glavu.
"Takva su pravila, gospodine. Pri ulasku svako dobija crvenu ili plavu kapu, naizmenično. To je deo igre. Nemojte da vas to brine, samo ih nipošto nemojte skidati."
U prostranoj dvorani pravougaonog oblika kojom je dominirao veliki kristalni luster stvarala se sve veća gužva. Niko tu nikoga nije poznavao. Svi su bili skrenuti sa ulice, svi su očekivali nešto posebno i svi su nosili kape. Vladalo je dobro raspoloženje, možda zbog hrane i pića koji su svakog časa pristizali na velikim poslužavnicima, a možda i zbog kapa. Delovalo je zabavno gledati mnoštvo ljudi sa papirnim kapama, koji, u stvari, nisu ni znali zašto ih nose.
Razgovori su počinjali spontano.
"Pocrveneli ste kao i ja", šalila se starija dama sa gospodinom koji joj je spremno uzvratio:
"Izgleda da sam upao u loše društvo. Oko mene su sve plavi."
"Šta misliš, kojih je više?" upitao je mršavi mladić devojku do sebe.
Gledala je po sali kao da nekog traži, a u stvari joj je bilo neprijatno da stoji sama među nepoznatim ljudima.
"Molim?"
"Kojih je više? Crvenih ili plavih?"
"Teško je proceniti. Svi su izmešani. Verovatno ih je isto."
"Plavih je više."
"Nevažno. Ionako izgledaju glupo sa tim kapama."
Tada se šapatom, zaverenički, u razgovor uključio gospodin koji je stajao sa strane. Iako je imao odelo i kravatu, delovao je zapušteno. Ono malo kose oko ušiju i na potiljku, bilo je prepuno peruti, a izraz lica odavao je nepoverenje prema svemu i svakom.
"Crvenih je više. Brojao sam."
"Ja baš mislim da ih je isto. Uostalom, zašto je to uopšte važno?" Devojka nije krila nervozu zbog novog sagovornika koji joj je delovao odbojno.
"Zar nisu rekli da je nagradna igra. Ako nije ravnomerno raspoređeno, znači da nije pošteno", čuo se ponovo neznanac.
"Ne sećam se da je iko pominjao nagrade."
"Dele se nagrade?" Nekoliko najbližih značajno se okrenulo prema njma.
Mršavko je pogledao pažljivije po sali i ustanovio da se sa njegove leve strane stvarno nalazi više crvenih kapa uz tek poneku plavu, dok su plave bile grupisane sa desne strane. Svi su i dalje stajali i živo pričali.
"Hoće li početi više ta igra. Postaje dosadno", čuo se devojčin glas posle dužeg ćutanja.
"Možda je i počela", uzvratio je mršavko. "Pogledaj, svi sa crvenim kapama su sa leve strane, dok su plave ostale sa desne. Potpuno su razdvojeni."
Razgovor i smeh nisu prestajali, samo je neobična pukotina ukazivala da postoje dve odvojene grupe. Bili su uglavnom okrenuti leđima i nisu obraćali pažnju šta se dešava u "suprotnom taboru". Samo su pojedinci povremeno upućivali kratke poglede, verovatno tražeći one sa kojima došli.
"Da li je to neko dao znak, a mi nismo čuli?" pitala se opet devojka.
"Nije. Ja pratim sve vreme", opet se javio gospodin bez kose."Nešto se čudno dešava. Ništa mi nije jasno." Netremice je posmatrao neobični skup, želeći da pronikne u zaveru u kojoj će neko dobiti nagradu, ali ko i na koji način, još nije uspeo da razume. Sumnjivi su mu bili ovi sa crvenim kapama, ne samo zato što je on nosio plavu, već i zbog toga što su delovali previše samouvereno. Ta pomisao mučila ga je od samog početka. Upućivao je značajne poglede oko sebe i prema "crvenima", kao da hoće da svima kaže: "Eto vidite!" Zatim bi rukama pravio pokrete prema grudima i osmehivao se, želeći valjda da stavi svima do znanja kako je baš on otkrio prevaru. Budući da su i sami bili zbunjeni čitavom šaradom, ljudi unaokolo počinjali su da obraćaju sve veću pažnju na njega. Neki su mu čak zatražili da im objasni u čemu je stvar. To kao da ga je podstaklo, te je povikao:
"Evo u čemu je stvar. Ej, crveni, kako ide dogovor? Hoćete nagradu je li? E neće moći. Ne na prevaru. Opet se grupišete i odvajate od naroda."
Kao po komandi, većina sa crvenim kapama zaćutala je i okrenula se ka mestu odakle se čuo glas. Okrenuli su se i plavi, ali prema crvenim kapama.
Nastalo je komešanje.
"Kome ti crveni?" povikao je neko. Gde si? Pokaži se. Ja sam odrobijao svoje. Takve kao ti, što su onda ćutali, a sada laju na sva usta, treba po nosu."
"Je l' čujete, ljudi, ovi još i prete."
Iz grupe plavih nekoga su gurnuli, te je pao na prolaz. Počeli su da ga gaze sa svih strana, jer mu je kapa pala sa glave, pa se nije znalo čiji je. Negde se razbilo staklo, neko je jauknuo, poletele su boce, čak i stolice i za tili čas nastala je opšta tuča. Izbezumljeni pogledi puni mržnje, udarci, krici i jauci, ispunili su salu Doma kulture.
"Dvadeset sedam minuta i trideset tri sekunde. Ovo je novi rekord", rekao je muškarac sabesedniku pored sebe. Izgledali su gotovo istovetno. Tamna odela, tamne naočari, lica hladna, bez izraza. Stajali su na galeriji, u senci i posmatrali tuču koja je polako jenjavala.
"Ali varao si kao i obično. I ovde su pominjali nagradu, a to nije bilo deo dogovora."
"Isto bi se desilo", uzvratio je uz osmeh prvi. "Ljudi su kao prašina. Malo duneš i oni polete. I ne vide ništa dok se prašina ne slegne."
I odjednom, sve je stalo. Ljudi okrvavljeni, izubijani; domalopre razjareni, a sada potpuno prazni, zastali su, nemo se osvrćući oko sebe. Nešto se dogodilo što je u trenutku prekinulo bitku. Spustili su ruke poraženo i stali tiho da izlaze iz sale izbegavajući da se pogledaju. Prigušeno su se dozivali oni koji su zajedno došli, dok su ostali gledali da što pre izađu. Za tili čas, velika sala Doma kulture bila je prazna. I dve prilike sa galerije su nestale.
Ostao je samo odjek tek završene bitke zarobljen zauvek među zidovima.
I kape.
Izgužvane, pocepane i pogažene kape.