Hit Meseca

U dvoristu moje osnovne skole, na velikom odmoru, ali i pre i posle nastave, pocetkom osamdesetih su se pevale obrade tadasnjih hitova velike jugoslovenske rok scene. Dacu dva primera, a bilo ih je jos nekoliko...

Maljciki - VIS Idoli
"Plamene zore,
bude me iz sna.
Otvaram oci,
vidim Siptara..."

Motori - Divlje Jagode
"Nose bele kapice,
o pojasu kantice...
...
Siptari, Siptari,
Siptariiiiii..."

I posle se, kao, cudimo kako i zasto smo izgubili Kosovo...

Sad, treba ovde staviti dve napomene. Jeste to bilo u periodu posle demonstracija u Pristini, ali je i tacno da smo mi (mi, ucenici O.S. "XYZ" iz Beograda) tada imali izmedju 10 i 13 godina i da smo "sentiment" prema pripadicima pomenute nacionalne manjine jedino mogli da cujemo/naucimo od starijih, cak i ako su neke tekstualne prerade pevanih pesmica bile autohtono decje. Takodje, jeste Enver Hodzina Albanija bila stvarno poslednje mesto u Evropi (i sire), i mogao se mozda razumeti podsmeh prema tom pokusaju drzave, ali nije nekako logicki izgledao blanket podsmeh i sprdnja prema onima sa kojima smo zajedno ziveli, od kojih smo kupovali burek, baklave i tulumbe u Beogradu, a sladoled u kornetu sirom jadranske obale. Nesto tu nije imalo smisla.

Kazem da smo pevali "mi" iako niti ja licno, a niti su apsolutno svi (mozda ni vecina) ucestvovali u pevanju ovoga, mada deo skolskog drustva definitivno jeste. Ne izvlacim ovo kao lazno opravdanje (da ne bude zabune, ova odbrambena recenica definitivno jeste uzrokovana podsvescu), niti kao tvrdnju da sam ja bio nesto bolji od ostalih, nego samo kao splet okolnosti i slucaja, verovatno jer sam tada vise voleo/slusao Azru i Film, nego Lipovacu i Divljan-Saper osovinu. A mozda i zato sto se takve stvari nisu izgovarale u mojoj familijarnoj porodici.

No, indikativno je ovih dana, kada smo potpisali sporazum (opet iz istih razloga pisem mi, iako ne zivim u Beogradu i Srbiji vec 20 godina) da se ne nadje niko da povuce pravu liniju izmedju onoga sto se desavalo medju beogradskom decurlijom i onoga sto se deset, dvadeset i trideset godina kasnije desava(lo) na Kosovu. Kolika je zaista kolicina mrznje prema Siptarima u srpskom drustvu, kada cak ni deca nisu bila postedjena (direktne ili indirektne, svejedno) indoktrinacije? Koliko je bilo licemerno srpsko drustvo koje se zaklinjalo drugu Titi na vecnost, a nije trebalo da prodju ni dve sekunde da miniraju i raznesu njegovu verziju drzave kralja Aleksandra u paramparcad? Koliko se necoveka krije medju ljudima u srpskoj eliti koji su momentalno, u Trenu, bili spremni da drugima rade ista ona (ne)dela kroz koja su sami prolazili, samo kada se malo pomerila/promenila ideoloska ravnoteza?

Pitanja je, nesumnjivo, vise nego odgovora, na mnoga (vecinu?) odgovor je nemoguce, ili cak nepozeljno, dati. Ili se samo kroz celokupnu papazjaniju koju jesmo sami sebi zakuvali, kao jedine konzistentne stvari provlace, glupost, aljkavost, bahatost, i onda opet glupost. Nas neumorni potpredsednik vlade Vucic je pre neki dan rekao (da li u Zagrebu bese?) kako eto, nije razumevao sta se desilo i desava u Evropi i svetu nakon pada berlinskog zida i da je zbog tog svog nerazumevanja imao stavove koje vise nema, a zbog kojih se, eto (sta ce jadan), sad malo izvinjava.

Pa izvini ti, Vucicu, molim te, ali nije bilo neophodno biti Ajnstajn da bi se videlo ne samo gde se nakon '89 drugi konkretno krecu, nego je bilo vise nego ocigledno da se mi ne krecemo u istom smeru pravca sa SVIM OSTALIM evropskim nacijama. Da smo u tom "alternativnom kretanju" cak i uspeli da stignemo na neko bolje mesto nego "svi oni ostali" to bi bilo cisto pukom slucajnoscu, a nikako kao rezultat nekog (nedajboze svesnog i mozdanog) napora. Malo smo se tukli, jer nismo umeli (ili hteli?) da radimo, a u toj tuci su nam usi odzvanjale, pa nismo nista mogli da cujemo, oci su nam bile otekle, pa nismo nista mogli da vidimo, usta su nam bila utrnula, pa nismo nista mogli da kazemo. Samo smo, dvadesetak i kusur godina, mlatarali rukama, praveci promaju i sebi i drugima.

A sve je izgledalo tako nevino. Obicna decja igra. Zezanje, takoreci... Zato pored sve visoke politike, pored sve revalorizacije proslosti i buducnosti, pored svog zaljenja i izvinjavanja (ma koliko iskreno zaista bilo) Vucicu bi najbolje bilo da se, u pauzi izmedju sastanaka povodom istorijskih sporazuma i odluka, malo proseta dvoristima beogradskih (i inih) osnovnih skola, da cuje sta danas deca pevaju. Da ne bude posle, kada ponovo bude pao neki zid (ili prozor), da nam opet nista ne bude jasno...