Тог четвртог маја се моја зграда затресла од сирене на крову, обележавајући прву годишњицу смрти нашег Друга. Скочио сам и стао мирно пред сликом на зиду. Чаше су поскакивале по сточићу у дневној соби. Нису хтеле да стоје мирно. И то не неке стране чаше, не, већ наше, обичне, домаће издајице од два деци. Био сам бесан на њих и заклињао се у себи да их нећу више брисати сувом крпом после прања, па нек им остану флеке од сушења.
Следеће године је било још горе, јер су и виљушке почеле да звецкају из кухињице без прозора, тамо где је требао да буде лифт. И то не неке стране виљушке, не, већ наше. Већ сам замишљао флеке и на незахвалним виљушкама, станари су се одрекли лифта, те буржујске направе, само да би виљушке имале свој мали, замрачен и мемљив простор, а оне тако. Проводе много времена тамо у мраку уз чаше, мора да је то, мислио сам. Следеће године су сви реметилачки фактори, укључујући и чаше и виљушке, били на време склоњени, умотани и ућуткани у новине, бар док обележавање прође достојанствено.
Те треће године је, чим је све почело, пас из суседног стана почео да завија и лаје из све снаге и није престао још петнаест минута откако је сирена завршила. Не разуме он, правдао се комшија, пас је то. Рачунао сам у себи колико новина је потребно у једној држави да би се умотао комшијски пас и сва остала пашчад која само лаје и не разуме.
Пролазиле су године и бивало је све горе, чим би сирена почела да тресе зграду, бебе би се укакиле, мања деца су почињала да кмече, већа да запушују уши, цела кухињица и сви прозори су звечали (понестало је пара за толико новина), малтер је отпадао с плафона, а једино сам ја стајао мирно пред сликом. Ја и буба-швабе које би на први звук и потрес истрчале из пукотина.
Е, сад, око тих пукотина и буба-шваба, сваке године их је било све више. Неки станари су почели и јавно да траже да се прекине са сиренама, јер ће нам се зграда скроз распасти. Ја сам се бунио, кукавице, па наша зграда је преживела велики земљотрес, како неће преживети пар минута почасти Другу, где вам је понос, где вам је занос, где вам је вера у бољу будућност. Неки су предлагали некакво половично решење, да се сирена само мало утиша. Али сирена је била конструисана да функционише само на два нивоа, без збуњујуће разноликости и малодушних нијасни, или урла-тресе-зуби-испадају или ништа.
И урлала је још неколико година. Те, последње, године сам стајао мирно, као и увек, с песницом на слепоочници пред сликом, чаша се померала по сточићу у дневној соби (не само да их нисам више ућуткивао новинама, већ се више нисам ни трудио да их склањам од очију), муве су летеле по средини собе као да их све то не дотиче, и онда је ексер почео да клизи из зида. Све те почасне вибрације су, временом, раскруниле малтер око ексера и тежина рама (био сам одабрао најбољи могући, наравно) је почела да повлачи ексер из зида, а с њим и слику наниже. И таман кад сам преломио и био спреман да оскрнавим свечаност тренутка да бих скочио ка зиду и спасио слику, чаша, домаћи издајник од два деци, је стигла до ивице сточића. Полетеше обе и следећег тренутка је чаша била у мојој руци, а Друг на поду. Треска није било, бука сирене је и нашу последњу бурлеску умотала у неми филм.
Прошло је подоста година, сирена се више не оглашава, а онај рам се показао заиста добар. У међувремену сам још пет-шест портрета различитих људи уоквирио њиме и сваки пут се све завршава падом међу постројене буба-швабе.
А рам и даље као нов!
================ белешке ================
Сви већ знају да ми не треба много веровати, јер ја често само измишљам ствари. Ипак, ова прича је потпуно истинита, моја зграда је заиста преживела велики земљотрес и имала је сирену на крову, комшија је имао пса, а ја сам имао виљушке.