гост – аутор (наблогуми) г видомир павловић ( за оне који се умоменту не присете) je редовни коментатор текстова Блогера постираних током протекле пола године, а знан ми одавде, сострва.средњих је година но вазда га још прати сећање на трауматично проживљено детињство .
отуд му ваљда и текста . . . .кои следиDEČACI...
Najvoljenija stvorenja na svetu su deca.„Sretan je onaj ko ih ima, a još je sretniji onaj ko ih sačuva“, pročitah nekad negde i zapamtih, jer...
Svi mi u životu i od života nešto želimo! Neki žele da postanu bogati jer misle da će novac rešiti njihov problem, neki žele da ne rade a da imaju svega, neki se bore za dobre funkcije, videli smo divovsku borbu za predsednika republike...
A ja, šta ja želim?
Eee, ja imam jednu lepu, normalnu želju, a to je da postanem bolji tata.
Imam dvoicu klinaca, u najslađem periodu, za pojesti? Ni deca ni momci.
Još uvek jedu hlebac, kada počnu „jesti“ džigericu biće svašta!
I ja sam jeo mojima i njima će njihovi, ako Bog da, i tako sve u krug...
I danas dan se sećam da kad god dođem kući majka budna, nema veze da li je radila ili ne, da li je umorna ili ne, da li je bolesna ili ne! Ona je ta koja dežura kući a ni sama nezna zašto, niti može pomoći nešto, niti zna gde sam...
Ali psiha je čudo, kao i samokritika :
- Zamisli da se tebi nešto dogodi a ja zaspala ne daj Bože - kako kaže - zaspala I kad bi se dogodilo, ne daj Bože..., šta bi osim jaukanja I da li bi više jaukala?
Ali teška je to filozofija biti majka i nedaj Bože nijednoj da dočeka nešto loše!
Dakle, sednem ja da se dogovorim sa mojim momcima, da recimo lepo pišu, jer pišu kao nogama. Sednem pokažem, pokazivajući ispišem kozna kolko strana. Ponekad im pokazivajući uradim ceo zadatak. Oni sretno trljaju ruke :- To tata sada možemo na fudbal.., Ja ih gledam pa kome sam ja ovo pokazivao, ko treba da vežba vi ili ja?
-Ili kompjuter – dobacuje drugi! Kompjuter me posebno nervira, jer posle njih dvoice, ikonice na monitoru nikad nisu na svom mestu, a noviteta koliko hoćeš, i fascikli i igrica, a slike menjaju svaki dan, nekada dnevno par slika zasijaju na ekranu... Te spajdermen, te Hulk bulk, kako li već, te supermen pa neki likovi iz crtanih - Dokle ću vam govoriti da ne menjate mesta ikonicama..., Gle opet nove fascikle, ŠTA SAM JA REKAO ZA TO.. Zagalamim, ali čim ih pogledam onako tužne počnem se smejati :
- Još ovaj put ću vam oprostiti, a sledeći spremite guze da ih ofarbam u plavo..
Međutim ja sam bio bijen veoma puno od strane mog oca tako da se teško odlučujem da ih tučem. Danima sa njima pričam, veoma dobro razumeju sve, dogovorimo se sve i opet za samo sat vremena, nekada i pre opet sve po starom..
- Koji je – dreknem besno?
Oni znaju, kada sam baš besan onda samo ćute i čekaju da mi se grimasa počne pretvarati u osmeh. Mlađi super glumi suze da je to neverovatno.
I čim ugledam njegovo lice setim se svog lica pa opet počnem lepo- Ajde sine da vidimo u čemu je problem...
Posle par puta primetim da on to počne koristiti onda ga dva tri puta udarim kaišem po guzi i TEK onda se smiri par dana, pa opet ... Poludeću, a ne želim da ih tučem!
Idem sa njima svukuda, šetamo se ulicama, trčimo, idemo autobusom, pošto sam na Malti i nemamo kola. Ja sam i povređen u glavu (probijena mi lobanja i mozak mi bio malo prignječen, te nisam pouzdan još uvek da vozim kola.)
Uvek na na pitanje koji je sledi odgovor : - On je – gotovo u isto vreme jedan na drugog pokazuju prstom... I stalno tako. - Jel vi to mene opet pravite budalom viknem ja! - Ma neee – stariji će, pošto je dosta slobodniji. Deset god. će mu biti u maju.Stariji počne da glumi neke kerefeke, što kaže naš narod, imitirajući glumce ili stvari koje volim i odmah me pretvore u dobricu. Mada ima dosta situacija gde i udarim. Mnogo puta mi dođe, mnogo puta im i oprostim, ali bude i... Želim da se sto posto promenim, želim da naučim da budem tata, dobar tata. Ovo mi je prvi put da sam tata... Inače ja sam u 46 godini, možda je i to razlog što ponekada nemam živaca za neke njihove gluposti... Kasno se oženih zbog nasilja u porodici, u kojem sam proveo 26 god. I zbog toga nasilja želim da izbegnem nasilje, a i da usput izvedem decu na „pravi put“. Ja sam odrastao malo patrijarhalno i primećujem da imam dosta toga naslednog u vaspitavaju dece. Zato „Moram“ uvek da se kontrolišem kada im prilazim. A ne želim da ih tučem jer je to, ipak, samo ružna navika. Što je još gore sada sam ja po ceo dan sa njima kući, a deca kao deca ne mogu ceo dan biti dobra, bili bi onda za ginisovu knjigu...
Nadam se da na blogu ima dosta roditelja koji mi mogu reći dosta toga što ja ne znam, a želim da znam.
Neću da budem kao Srpska vlada koja tuče svoje studente...
Zato pišem ovaj post jer želim svojoj deci, da ne prođu kao ja. I zato želim da se naučim KAKO da priđem deci da sve bude drugarski. Najsretniji sam kada na licu mojih sinova vidim da su sretni, kao svi normalni ljudi na ovom svetu Niko se nije naučen rodio pa ni ja. Ja samo imam veliki minus što sam odgajen uz kandžiju, ponekad sajla od motora, prut ili kaiš. Šamara sam dobio više nego kad bi sabrao crvena i bela krvna zrnaca. Uhvatim sebe kako me nervira što u tuđoj kući galame sa tuđom decom, pipaju stvari koje nisu za njih, što skaču po krevetu... Možda je sve to normalno a ja nisam...Da se razumemo svaku priliku koristim da se izigramo, dozvolio sam im da ležeći uče na krevetu. Želim da mi lepo pišu, na tom insistiram, nagrađujem čokoladicama, igrom na kompjuterom, kinder jajetom ili šta požele?
Stariji dobro uči najbolji je ovde u razredu, dok mlađi...?
Pričam sa drugovim a, kod svih njih je problem mlađi sin, pa se pitam da li je to nepisano pravilo?
Evo sad sam ih ih zvao da mi pomognu oko posta i pitanja kakvog bi tatu želeli:- Momire (mlađi) kakav bi tata trebao da bude po tvom mišljenju – pitam mlađeg?
- Hteo bih da budeš ovakav kakav si sada – odgovara Momir - Želeo bih da nemam greške dok pišem, da mogu lakše da učim....
- Moko sine o meni je reč kakav bi ti voleo da ti tata bude- ponavljam
- Ne želim ništa više tata, samo da me manje kvrckaš, (naša bosanska reč), Sve imam sve mi kupuješ, lepo mi je što se igraš samnom lepo.... Moki je već dosadilo...
- Aj sada Nidža.... – viče Moka mlađi sin
- Ajde ti Nikola Moka je završio.
- Voleo bih... – pa ućuti
- Ajde u čemu je problem – pitam ga – jel sam toliko loš kada nemožeš da pričaš
- Neee, toliko si dobar da nemam šta da izmenim, ne da izmenim nego da dodam. Ja ga gledam on se zadovoljno i zainteresovano smeška.
- A što ti pišeš i kome ti pišeš i što mi moramo da pričamo.. – bezbroj pitanja kao i uvek.Na sva pitanja uspevam da im odgovorim i to veoma interesantno. Mnogo puta starijeg nateram da mi sam odgovori na njegovo pitanje, što ga obraduje toliko da se ponekad zaceni od smejanja
– Ala sam te glupo pitooo... – završava svoje pitanje sa osmehom..
Eno ih sad u sobi igraju se tuče kao i svi dečaci, što me izluđuje. Ne mogu se ni oko čega dogovoriti bez svađanja. Stariji je mlađem idol što god on jede i mlađi će, gde god ide stariji i mlađi će. Kada su razdvojeni ili sa drugom decom bez brata najbolji su na svetu? Kada nešto kupujem oboici i to mora biti isto, a različite boje, inače je rat oko te stvari. Ako je nešto samo jedno :
- Baci je – oboica viču jer nijedan neće da popusti čija će biti... Zbog svega ovoga dragi moji prijatelji i zbog velike želje da budem dobar tata, zapravo, još malo mi fali, a ja želim i to malo da ispravim pomozite, pišite svoja iskustva, mnogima od nas će dobro doći! Tate ne moj te misliti da ste bezgrešni, zato sa iskrenošću navalite. Niko nam neće pomoći ako si sami ne pomognemo. Još jednomSRETAN JE ONAJ KO IMA DECU, A JOŠ SRETNIJI ONAJ KO IH SAČUVA....
I..., da , na kraju zahvaljujem se domaćinu koji me je razumeo i ustupio deo svog prostora da uspem! Biće mu moji sinovi zauvek zahvalni!