Jerusalim (1)

                                                                      Da li pauk zna kako pravi paučinu?

Posle višegodišnjih I wish I could once go there, najzad mi se ostvaruje plan: posećujem Jerusalim.

Ostaću najmanje dve sedmice, sa više jednodnevnih izleta u neka okolna mesta, kao što su Vitlejem, Jerihon, Hebron, pa i Nazaret, Kana Galilejska i druga (kaže se: „sve je blizu Jerusalimu"), ali i jednim trodnevnim izbivanjem, radi posete jednoj srednjevekovnoj znamenitosti u Sinajskoj pustinji, u Egiptu.

Uz malo stvari koje nosim sa sobom je Veliki rat, od Aleksandra Gatalice, da čitam u avionu, ili uveče u hotelu.

Ali u avionu misli su mi stalno okupirane predstojećim boravkom u Jerusalimu. Znam da ću se, dok budem sedeo na nekoj terasi, setiti stihova Jehude Amihaja (Yehuda Amichai):

"Sedeti na terasi hotela u Jerusalimu i pisati:

 prolaze divni dani, od pustinje do mora...

A suze se ovde brzo suše...".

Postoje mnogi gradovi u svetu koji su lepši i veći od Jerusalima. Neke od njih već sam video i po nekoliko puta, a Jerusalim tek sada dolazi na red. U pitanju je jedan od najstarijih stalno naseljenih gradova na kugli zemaljskoj; osvajan je, rušen i obnavljan (s tim u vezi, neki Jevreji, sa dozom cinizma, umeju da kažu: Blago onim gradovima koji nemaju istoriju!), što ga čini jedinstvenim, a u isto vreme  - fascinirajućim.

Stižem u Tel Aviv. Aerodrom Ben Gurion je moderan i funkcionalan, sličan velikim svetskim aerodromima. Sam Tel Aviv je savremen grad, izgrađen na obali Sredozemnoga mora. Najveći je izraelski grad, a kažu i da je  - najbogatiji i najsređeniji. Za razliku od Jerusalima, kome idem u pohode, Tel Aviv je prilično sekularan grad, sa relativno malo sinagoga. U njemu nema Arapa (Palestinaca), to je potpuno jevrejski grad; sagradili su ga Jevreji pre stotinu godina, doselivši se u Palestinu, bežeći pred progonima u zemljama Srednje i Istočne Evrope.

Šaljivčine iz Haife, trećeg grada po veličini, posle Tel Aviva i Jerusalima, a zavidni na Tel Aviv (zbog velikosti i otmenosti) i Jerusalim (zbog istoričnosti i svetosti), umeju da kažu: "Dok Haifa radi, Tel Aviv se zabavlja,  a Jerusalim se moli".

Sutra nastavljam jednočasovno putovanje autobusom za Jerusalim.

Holy Land. Moglo bi se reći da je Jerusalim centar svetosti u prostoru Svete zemlje, koja obuhvata Izrael (i Palestinu), Jordan, Siriju, jugoistočni deo Turske (oko Antiohije) i egipatsko Sinajsko poluostrvo.  Naime, Jerusalim ima mesta koja su sveta trima velikim monoteističkim religijama: judaizmu, hrišćanstvu i islamu. A tamo gde je više religija isprepleteno, usled njihovih isključivosti, često biva netrpeljivosti, svađa i sukoba, manjih i većih.

.. Obradovah se kad mi rekoše: Hajdemo u dom Gospodnji! Evo stoje noge naše na vratima tvojim, Jerusalime! Jerusalim je izidan, kao grad sliven u jednu zgradu... (Psalmi Davidovi, 122, 1-3).

Jevreji, koji sebe smatraju „izabranim božjim narodom" (Jews as the Chosen People), veruju da je Jerusalim u Obećanoj zemlji, zemlji koju im je Bog dodelio - tamo se nastanio Avram, praotac Jevreja, oko 1900 godina pre nove ere. Danas je u ovom gradu njihovo  najsvetije mesto - Zapadni zid („Zid plača").   

 

 

Za hrišćane, Jerusalim i oblasti oko njega najdirektnije su vezani za Isusa Hrista. On se rodio u Vitlejemu, tako blizu Jerusalimu, živeo i propovedao u Nazaretu i stradao/vaskrsnuo u Jerusalimu. A Hram groba Gospodnjeg, u Jerusalimu, smatra se centrom  hrišćanstva, ako centra ima.  

U Bibliji, svetoj knjizi hrišćana, Jerusalim se pominje preko 800 puta.

 

 

I muslimani smatraju Jerusalim - svetim gradom, U njemu se Muhamed navodno uzneo na nebo, na krilatom belom konju-buraku (Al-Burāq). Kamen sa koga se uzneo nalazi se u Hramu na steni (Dome on the Rock‎), sa pozlaćenom kupolom, koja je neizostavni deo svake razglednice panorame Jerusalima. Tvrdi se da je to jedan od najlepših muslimanskih spomenika na svetu. Zajedno sa džamijom Al Aksa, sa srebrnom kupolom (koja se pominje u Ku'ranu) čini Haram al-Sharif (The Noble Sanctuary), treće islamsko svetilište po značaju, posle Meke i Medine.

Posebno je zanimljiva Via Dolorosa (Ulica stradanja), koja za hrišćane ima mnoga značenja (njome je, navodno, Isus hodao ka Golgoti, noseći krst na kome će biti razapet). ¡Qué dolor! - što bi rekli Španci. Ulica prolazi kroz arapski suk (souq), sa bezbroj prodavničica koje imaju sve - „od igle do lokomotive", a naročito mnogo začina, tako da se osećaju jaki mirisi, da nenaviklog čoveka glava zaboli (ja sam se u tom arapskom ambijentu osećao „kao riba u vodi"). Naravno, ima tu, svakako, i prodavnica sakralnih predmeta, svakojakih krstova i krstića, kandila, tamjana, sveća i svega onoga što smerne vernike može, kada se vrate doma, da podseti na famoznu Via Dolorosa. 

Da kažem i to da Sveta zemlja nije samo prostor sa svetim mestima judaizma, hrišćanstva i islama, već mesto u kome čovek sreće na svakom koraku sa kulturom i istorijom, a ujedno  pruža i dobre mogućnosti za odmor i razonodu.

Novi Jerusalim, na zapadnoj strani, pretvara se u moderan grad i znatan poslovni centar, nalik na gradove u Evropi i Americi, pa  čovek sa strane može poželeti da živi u njemu.

Kaži mudrome, i on će biti još mudriji (Priče Solomonove, 9:9)

Eib (Abe). Moj izraelski prijatelj iz „marokanskog perioda", izuzetno fini tip a usput i veoma obrazovan, dva puta je bio sa mnom, pokazujući mi, u svojstvu „lokalca", prvenstveno Novi Jerusalim. (U Maroku smo ga zvali, linkolnovski, „Honest Abe").

Posetili smo najpre nezaobilazni kompleks Yad va-Shem, sa sećanjima na stradanje šest miliona Jevreja tokom holokausta koji se desio u Drugom svetskom ratu, zatim Hram knjige, divili se Šagalovim vitražima u Ein Keremu, šetali Ben Yahudom, navratili u Zabotinski, kako bismo osetili duh Jerusalima, smejali se što argentinski restoran El Gaucho na vidnom mestu ističe „No Sacred Cows!",  nudeći bifteke velike kao tepsija. Vodio me je i u restoran where the locals eat, kako bih probao pravu the Jerusalemite cuisine. A u Shalizaru, smeštenom u lepoj zgradi iz 19. veka, pili smo izvanredno vino  (Collage Tepersberg, Dry red wine of Israel 2012), pa sam kasnije kupio dve flaše da ponesem za Beograd. (Uzgred, Izraelci imaju dobra vina).  

Naravno, u nekim restoranima i čajdžinicama vidno je istaknuta reč KOSHER, s tim što se negde dodaje i objašnjenje „Rabbinate supervision". Ortodoksni Jevreji, shodno nekim obrednim propisima i propisima o čistoći i ishrani,  ne piju ni čaj koji nije strogo košer, ne jedu jela koja su skuvana u ne-košer posuđu.

Kod Zida plača bilo je, kao što je to uobičajeno, mnogo posetilaca i onih koji se mole. Pukotine velikog kamenja pune su papirićima sa pisanim molitvama koje ostavljaju vernici; Eib kaže da se te poruke najmanje dva puta godišnje skupljaju u džakove i zakopavaju u zemlju (ne pale se, dakle).

Šaleći se sa Eibom, setio sam se Isaka Baševisa Singera (on je sebe smatrao jevrejskim agnostikom, što mi je poznato!) koji za jednog svog junaka kaže: „... Nabrajao je dvesta četrdeset i osam zapovesti i trista šezdeset i pet zabrana koje su navedene u Tori. A šta je danas sa Jevrejima? Da li se svi dosledno pridržavaju zapovesti sadržanih u Tori"?

„Ne diraj me, Vladimire, ne kvari mi utisak da sam dobar Jevrejin", kaže dobri Ejb, sa blagim osmehom.

Zatim nastavlja: „Kad već pominješ proučavanje Tore, podsetiću te da ortodoksni Jevreji smatraju da je „Jevrejin bez Tore gori od nevernika". Međutim, postoji jedna specifičnost za koju možda tvoj radoznao duh nije znao: u jevrejskoj verskoj školi uči se u paru. Kažu da je teže pronaći partnera za učenje nego - suprugu! Danima se u školi odmeravaju i biraju najpogodniji partneri za učenje koje nije pasivno, a suština je naučiti misliti, jer se smatra da je Bog dao razum čoveku da bi mislio i zato taj dar treba koristiti. U učenju udvoje učenici izoštravaju jedan drugome um pronalazeći rešenje za svaki spor ili nesuglasicu, za šta je neumitna logika prednost u međusobnim odnosima, ali i odnosima sa drugima".

Sada je bio na mene red da se blaženo osmehnem, jer volim način na koji mi Eib govori o stvarima o kojima ne znam ili znam malo.

 Not quite a quiet place. Jerusalim, koji se na hebrejskom zvučno i milo izgovara Jerušalajim (Yerushalayim), nije jednostavna priča, nije to nikad bio, nije sada i mala je verovatnoća da će ikada biti. Naime, Jerusalim je mnogo više nego geografska vrednost, središte jednog sveta, od antičkog vremena do danas. Okupirali i rušili su ga Egipćani, Vavilonci, Grci, Rimljani,  Persijanci, Muslimani, Hrišćani, Turci i drugi.  

Tek rešenjem njegovog statusa (na način koji bi bio prihvatljiv i Palestincima) biće moguće da se okonča  dugogodišnji Bliskoistočni konflikt.

A da li su bezbedna ovakva putovanja? Mislim da u velikoj meri jesu. Uostalom, čuh nekog Engleza kako s pravom kaže: : „It is much safer to visit the Holy Land than some of our crime-ridden big cities".

Dok šetam ulicama pevušim Yerushalayim shel zahav (Jerusalime od zlata), zadovoljan što sam se, posle toliko čekanja, našao u večnom Jerusalimu:

                   

Ovaj moj boravak u Jerusalimu učinio je da sam često imao utisak da lutam kroz vreme. Grad je istinski fascinantan, da kažem to još jednom, ali podela na stari i novi deo ostaje, jer dok novi deo odiše dubokim jevrejstvom, to se nikako ne može reći za  Stari grad. Srećom, kao celina, grad je umnogome kosmopolitska sredina. Zato sam ga tako zavoleo. 

Vajld (Wilde), koji je bio veliki zaljubljenik u Grčku (poznata je njegova izreka da sve što je moderno u našim životima dugujemo Grcima - "Whatever is modern in our lives, we owe to the Greeks"), nakon prve posete Atini bio je srećan što su njegova očekivanja bila ispunjena. Zapisao je: "Athens in reality was more wonderful than the Athens of my imagination, and I was enraptured".  Tako i ja mogu reći za Jerusalim.  

Ako zaboravim tebe, Jerusalime, neka me zaboravi desnica moja (Psalmi Davidovi, 137-5)

 O Jerusalimu je napisano mnogo knjiga, ili se pominje na mnoga mesta u svetskoj literaturi. Zabeleženo je da je Gogolj, posle posete Hramu groba Gospodnjeg bio jako 'nezadovoljan stanjem svoje duše', da je Flober (Flaubert) Jerusalim smatrao 'đavolski veličanstvenim', a Tekeri (Thackeray) rekao 'da u Jerusalimu nema mesta gde nije počinjeno neko nasilje, neki idol slavljen uz krvave obrede'.

Jerusalim se pominje i u srpskoj narodnoj pesmi „Propast carstva srpskoga", iz Kosovskog ciklusa: "Poletio soko tica siva /Od svetinje od Jerusalima, /I on nosi ticu lastavicu. /To ne bio soko tica siva, /Veće bio svetitelj Ilija"... (Usput, srpski kralj Milutin, graditelj mnogih crkava i manastira, sagradio je i manastir Svetih Arhangela u Jerusalimu, sa srpskim monasima; međutim, zbog nedostatka pomoći iz Srbije, manastir je odavno prešao u tuđe ruke).

P. S. Ja nisam Homo religiosus, ali nisam ni ateist. (Hoću reći: religije mi nisu strane)

(Putopis se nastavlja)