Kojekude Srbijo

Sve ili gotovo sve smo isporobali, ali nam ne ide.  Nije nam valjao socijalizam sa ljudskim likom, nije nam uspevalo samoupravljavaljanje, kod nas se u poslednjoj deceniji nije primila ni demokratija, ni višestranački sistem, ni liberalna ekonomija, ni to sa republikom baš nam ne ide najbolje, a ni privatizacija nam nije uspela. Šta i kako dalje? Ostalo nam je nekoliko mogućnosti.

Prva je da ponovo probamo sa kraljem.

Kralja, bogu hvala, imamo, a narod, kako pokazuju  najnovija istraživanja više ne veruje ni u stranačku politiku, ni u političare, a ni u demokratiju. Ne veruje, jer sve teže sastavlja kraj sa krajem.  Kad već imamo kralja i plaćamo ga iz budžeta što ga ne bi zaposlili. Neka radi nešto, neka vlada, jer kraljevi zato i postoje. Uostalom, sve je više monarhista u Srbiji, bar tako nas ubeđuju agencije za istraživanje javnog mnenja. Znači, monarhija bi nam  bila prva opcija. U slučaju da nam odmah ne bude bolje, smenićemo ga, proterati ili ubiti, a na njegovo mesto dovesti drugog kralja, nekog od prinčeva, a i njih hvala bogu imamo podosta. Toliko smo knjazeva i kraljeva u prošlosti već proterali i pobili, jer nisu valjali, pa nam neće biti teško i sa budućima. To bar znamo kako se radi.

Ako ne ide sa kraljem, pokušajmo sa patrijarhom.

Zar nije Njegoš, i to kao vladika, do smrti vladao Crnom Gorom, a Makarios tolike godine Kiprom, pa zašto ne bi Srpski Patrijarh vladao Srbijom. Uostalom, patrijarh Arsenije Čarnojević je bio daleko uspešniji u pregovorima u Beču sa Habzburškom monarhijom, nego ovi današnji političari u Briselu sa EU. Svi naši predsednici i premjeri, čim ih izaberemo trče  kod patrijarha po blagoslov. Očito da patrijarh zna kako se vlada, pa neka vlada. Uostalom, prema poslednjem popisu stanovništva, 90% Srba su se izjasnili kao pravoslavni vernici, a u SPC imaju neograničeno poverenje. Znači - Patrijarha za predsednika, Sveti Sinod za vladu, a vladike za ministre, bila bi druga opcija.

Treća opcija bi morala biti nešto novo.

Moramo smisliti neki novi politički sitem, a da nije ni demokratija, ni autokratija, ni monarhija, ni vojna diktatura... Dakle, nešto čega nije bilo ni u istoriji, ni u teoriji. To što za sada ne znamo šta bi to novo moglo biti, ne treba da nas obeshrabri. Moramo pokušati.

I na kraju, ako ne umemo sami, moramo upomoć pozvati druge.

Najbolje je da pozovemo već proverene okupatore koji su nad nama  vladali. Dve su mogućnosti, jedna je Turska, a druga Nemačka.  Sveto trojstvo, dakle, Predsednik, Premijer i Prvi Potpredsednik upute se u Ankaru ili Berlin, lepo se izvine jednima ili drugima što smo ih proterali i zamole da se vrate i da vladaju Srbijom. Neka kažu: "narod nas izabere, a mi ne umemo, izvolite pa vi vladajte". Ukoliko se ne mogu opredeliti da li da Tursku ili Nemačku izabru za okupatora, najbolje je da Srbiju, bar za početak podele na dva dela, južni deo pod Tursku okupaciju, a severni pod Nemačku, pa ko u prvih pet vekova bude bolji u vladanju, neka vlada celom Srbijom.