Prave reči

Jedna kuća se neočekivano pojavila u mojim mislima poslednjih nedelja. Nije to lepa kuća. Niti mi je ikada značila puno. Naprotiv, izazivala je odbojnost kad sam bila mala, a i malo veća. Iza  posetâ toj kući godinama nalazila se prinuda, obaveza. I kod nekog blažeg bića to bi izazvalo otpor. Kod nas, klinaca tih godina, nije bilo izuzetka. Jedino je naš brat - jedini sa te strane familije - voleo da bude u toj kući. Verujem da je tu sakupio najlepše uspomene iz detinjstva i rane mladosti. Kao dosta stariji od nas, bio je dovoljno spretan da nas impresionira svojim minhauzenskim pričama, koje i kad nisu ništa naročito u tim godinama naročito na jugu dobiju pomoć i bez većih zasluga. Da, kuća je na jugu.  

Postoji i druga kuća na jugu. Kod poslednje posete otkrila sam bila nešto što se sklonilo u stranu u mom životu i njegovom permanentom ubrzanju, ili opsesiji sitne geografije. Ta kuća je puna duhova. Svuda gde sam ostavila delove detinjstva kao zalog, i ne samo ja, sve je to puno duhova, shvatila sam tokom tog putovanja. Ona prva kuća - jer je nisam volela - nema duhova. Ne mojih. Da su moji baba i deda tu proživeli svoje živote, i podigli svoju decu sa radostima i tragedijama, nije ostavilo nekog većeg otiska u meni. Osim tih mrzovoljnih poseta, pamtim i lepe trenutke naravno - sa familijom, pamtim i lepotu predela, puno lepih slika u stvari, ali to je godinama bilo pokriveno otporom mog mladog temperamenta koji nikako nije voleo da ga iko primorava na bilo šta. Temperament je ostao, ali neke stvari su se promenile. Ta poseta jugu pre više godina me je iznenadila. Kuća, prazna već godinama, je ostavila lep otisak u mom duhu koji se širi i sažima, luta, ili čami, i pati sa ili bez povoda - i naporan je, bolno naporan.

Sećam se visokih kreveta. Oni su pretpostavljam bili takvi zbog naslaganih perina iako ni danas ne znam ko ih je slagao i zašto. Možda zato što se u starim porodicama na jugu, kao i u svim starim porodicama ništa nije bacalo. Ali kad si dete ne razmišljaš o uzrocima već prihvatiš i čudiš se u istom dahu, i ti kreveti kakve nikada nisam videla nigde drugo i na koje smo se peli tako što bi prineli stolicu pa sa stolica naskočili na vrh - i svi smo bez izuzetka voleli tu egzibiciju više puta na dan - su ipak bili čudo neviđeno za naše mlade živote koji su mislili da već previše znaju. Kako se tih godina i padalo sa kreveta u snu, stolice su bile prislanjane uz ivicu da nas u tome spreče, iako je to više ličilo na pokušaj zaustavljanja vetra podignutim prstom - stolice su bile previše niske, i deca u zaletu sna lete i padaju i da ne primete. Niko nikada nije bio ozbiljno ugruvan, ili uopšte - što nije utešilo naše majke koje su, izgledalo je, ozbiljno brinule da ćemo slomiti vratove (što sada potpuno razumem, tu nesnosnu brigu) - ali je u budnom stanju prospekt pada sa te visine izazivao jednu dozu prijatne strave, pa su odmeravanje visine i realna mogućnost leta sa te hridi bili pitanje sazrevanja na jugu. U suštini, to su bili dosadni dugi dani leta kada su se posećivali rođaci, što smo mrzeli iako su rođaci bili fini i dobrodušni, i nije bilo nikakve zabave osim priče i kikota među nama, i verovatno bi priznali u nekom trenutku da nam zabava nije bila neophodna u većim dozama jer je bilo dovoljno neobičnih stvari oko nas, puno drugačijih od naših svakodnevnih života, ali iznad toga je stajala težina prinude, ili obaveze, i sve kvarila. Roditelji bi trebali da upisuju kurseve marketinga. Olakšali bi sebi a deca bi pristala puno lakše na obaveze kad su obučene u avanture. Za svakog oca koji je ispričao priču umesto da je odredio da se nešto mora, postoji bar milion nekadašnje dece koja još uvek čekaju na priču.

Ta kuća u kojoj nikada nisam volela da budem me je tokom kratkotrajne posete u koju su se utisnule hladne kanadske godine ostavila sa neočekivanim doživljajem tihe ruralne lepote juga. Prekrasno je tamo, ali zaista prekrasno. Potrebna je distanca i od sâmih života ponekad da bi se uvidelo koliko su lepi, ali kod lepote nikada nije kasno. To je jedna od najvećih nagrada koju lepota može da dâ. Spoznati u životu važne stvari košta. I prekasno je redovan termin. Ne i kod lepote. Ona je uvek sveža, i spremna. Samo ti daje vreme. Kad prepoznaš - ako prepoznaš - sve je obnovljeno i početak se stvori samo za tebe.
Laž kao nijedna druga.
Hvala Gospi.

Pamtim i visoke prozore uz visoke krevete. U stvari pamtim puno toga. I sve te slike, i toplina slika, mi daju veliku utehu poslednjih nedelja dok razmišljam o tome kako dozvati promenu u svoj život, i koju promenu.
Nikada mi nije dugo trebalo da putujem do lepote. Ovog puta ne znam ni da li putujem. Ili da ću ikada. Ali zabavim sebe mislila o tome kako bih mogla ovo, ili ono - i nasmejem se.
Verujem da ljudima ne fale snovi, ali ono što zaista žele uvek može da stane u jako malo. Potrebno im je samo naći prave reči. Ne za druge - za sebe, samo za sebe.