MINIJATURE ( 3 )

                    1.

               Dugo se nismo videle. Nekako, vreme nam se neprestano iskradalo, bežalo nam, pretvaralo se u neka silna i neodložna moranja, ili je jednostavno bivalo toliko neprijatno sivo i vlažno da nismo dobijale inspiraciju da se pri datim okolnostima probijamo jedna ka drugoj u prepunim i uz to i krajnje nepouzdanim gradskim autobusima, ma koliko bile željne druženja.
               A onda se sve tako dobro poklopilo: i sasvim namerno pronađene rupe u obavezama i svetao prolećni dan pun mirisa i boja, upravo kao što se od jednog takvog dana i očekuje i praznik od koga je ovaj veliki grad odjedanput postao tih, ušuškan u sebe, pitom i prijatan.
               Sedimo na terasi kraj velike reke koja je još dodatno udaljila svoje obale jednu od druge popivši sve prolećne kiše kojih je mogla da se domogne u svojoj večitoj žeđi za širinom i pričamo, pričamo, pričamo...
               U jednom trenutku, sa iskričavim plavim osmehom u očima, ona kaže:

               - Okreni se polako i pogledaj iza sebe.

               Okrećam se lagano i pažljivo. Na stolici nadomak moje, za jedinim praznim stolom na terasi, čuči svraka. Ne obazire se na žamor - očigledno ne strepi od blizine ljudi. Krupna, blistava, opuštena, samouverena - čuči.

               - Šta misliš, da li je već nešto poručila, ili bismo nas dve trebale da joj dozovemo konobara? - pitam.

               Prozirna, nestvarno bela zavesa na ogradi terase se pod naletom očito po malo poetski raspoloženog povetarca nadima, pretvara u usamljeno jedro i odnosi trenutak niz reku pri tom tek ovlaš dodirujući meke vodopade petunija koje se izlivaju iz prepunih žardinjera.

               2.

               Dugo se nismo videle. Godinama ne živimo u istom gradu i vezu održavamo pišući s vremena na vreme jedna drugoj ne baš previše originala pisma puna dosadne i na momente zamorne svakodnevice, razmenjujući kratke i stoga prilično neinventivne telefonske poruke i veoma, veoma retko vodeći dugačke i opširne telefonske razgovore, nakon kojih se obavezno prisećamo šta smo sve zaboravile da kažemo i pitamo.
               Jedna poruka koja mi stiže je drugačija: poslovno je u mom gradu i ima velike šanse da sebi napravi par slobodnih sati koje bi volela da podeli sa mnom.
               Stižem na mesto sastanka i, po dogovoru, cimam je da izađe.
               Opažam je izdaleka. Visoka, odsečnih, ovlaš raštimovanih pokreta, upravo onakva kakvu je oduvek znam - sigurna u sebe, u svakoj prilici obema nogama čvrsto na zemlji, bez iole talenta ili želje za maštanjima, precizna, dosledna, direktna i konkretna, nesklona prenemaganjima i velikim rečima, večito surovo realna.
               U tenutku kada me ugleda, licem joj se razliva osmeh. ( Ja se već uveliko osmehujem, budući da sam je prva primetila. )
               A onda, iznenadna promena. Prilazeći mi, naglo menja izraz.

               - Sad ću da počnem da plačem. - izgovara kroz suze koje joj već uveliko naviru.

               Potpuno zatečena, žurim joj u susret. Grlim je snažno.

               - Šta ti je? Šta se desilo? - pitam.

               - Ništa. - jeca - Tako sam srećna što te vidim.

               - I ja sam što vidim tebe.- kažem - Ali to nije razlog za plakanje.

               - I... i... toliko se dugo nismo videle... I ko zna kada ćemo opet i da li ćemo ikad više... I eto...plačem od sreće.. i tuge.. i tako sve nešto... - grca, i grli me i ljubi i naočare nam se pri tome sudaraju i mora da smo slučajnim prolaznicima neverovatno smešan prizor.

               - Ššššš... U redu je. Nije lepo da dve matore žene stoje nasred ulice i cmizdre - okrećem, kao, na šalu, svesna kako se i niz moje obraze kotrljaju krupne, raznežene suze.

                3.

               - Pet, deset, petnajest, dvadeset... - čujem visok dečački glasić iz susednog dvorišta. A malo potom:

               - Puj, Nevena!

               - Pet, deset... - odzvanja sad piskutav glas neke devojčice.

               I tako u krug. Shvatam da samo njih dvoje igraju žmurke. Pitam se gde li nalaze mesta za skrivanje, kada je susedno dvorište široko i čisto, puno uza sam zid naše kuće parkiranih automobila i tek sa po kojom malom, dobro zalivanom i redovno potkresivanom tujom tu i tamo, iza koje ne bi uspeo da se sakrije ni neki snalažljivi i na svakovrsna iznenađenja spreman ulični mačor.
               Ali, igra ne prestaje. Ne mogu da ih vidim, pošto je prozor ka komšijskoj avliji em mali, em je visoko, em ima mrežicu za komarce. No, čujem kako na smenu razbrojavaju i kako hitro tabanaju po betonu. Zabavlja me to. Skreće mi misli sa dnevnih trivijalnosti i primećujem kako počinjem da se smeškam.

               - Slušaj ti, nemoj da si mi slušajno isprljao zid! Ubiću te! - dečju graju razbija oštar, preteći ženski glas.

                Iza toga nastaje potpuna tišina.
               Ni glasa, ni koraka.
               Muk.
               Nakon izvesnog vremena, sramežljiv dečački glasić počinje neodlučno i ne previše glasno da doziva:
               - Nevena! Ne-ve-naaa! Neee-ve-na! Nevena!
               Odziva nema.            

               Tišina mi teško pritiska ramena.