Još dve priče

Bližio se i taj dugo očekivani prvi rođendan naše Lane. Dani, mjeseci pa i godina je proletjela za čas i pripremamo se polako za taj veliki dan u životu naše djevojčice. Pravili smo veliko slavlje, par dana unaprijed sam počela sa pripremom šest vrsta kolačića, isto toliko i slanih koje sam pripremila sa ljubavlju, kao i tortu Bubamara. Drugu tortu sa Mini smo poručili. Željela sam da sve savršeno ispadne od kolača, torte, predjela, glavnog jela, do izbora salveta, rođendanskih i dječijih pjesama i ostalih sitnica. Dokasno u noć sam ostala da dovršim sve za veliki dan. I osvanuo je deseti jun! Prvi smo ti rođendan čestitali ja i tata. Prvi poklončić te dočekao čim si se probudila, a dan smo započeli dječijim pjesmicama. Tortu si već ujutro malim prstićima umazala dok smo se slikali. Bila si vesela i nasmijana, obukili smo novu haljinicu, stavili trakicu za kosu, kao mala princeza si bila. Predveče su počeli da pristižu prvi gosti, dočekala si ih odmorna i naspavana. Brzo se kuća napunila, slavili smo tvoj rođendan! U početku si se malo postidila - toliko ljudi sa poklonima, ali kasnije si nastavila da se veseliš i igraš kako mi sada kažeš kada slušamo muziku "Igraj Mama". Napravili smo malu pauzu, popila si malo mleka, presvukli haljinicu i nastavilo se slavlje. Dobila si dvije torte - jednu na Vrtešku, drugu na Lutkicu, zlatnu narukvicu na bubamarice, pa minđušice, garderobu ,novac, pa malu kuhinjicu u koju obožavaš da kuvaš kao mama, tricikl, pa motor i još dosta poklona. Slavlje se nastavilo do kasno, a ti si se umorila pa si brzo zaspala. Iskreno i ja sam se bila malo umorila, ali pored pomoći supruga sve je bilo lakše. Tako je bilo prošle godine! Za par dana slaviš i drugi rođendan, sada si već velika djevojčica koja sve razumije i priča i koja će da nam pomogne sa pripemama za drugi rođendan balonima, ukrasima...
Volimo te LANA tvoji mama i tata!
Milica M.

Pre nego što sam postala majka (ovako najčešće započinjem razgovor), nervirala me je sva ta buka koja se diže oko detetovog prvog rođendana. Sve mi je to izgledalo kao preterivanje za koje nisam imala razumevanja. Međutim, kada je na svet došla Nada, sve se promenilo, pa i moj doživljaj prvog rođendana. Kada je prošlo par meseci od Nadinog rođenja, i kad je počelo da mi se čini da ništa drugo u životu nisam ni bila – do majka, počeli su i moji planovi za taj veliki dan.
Iako mi se zbog svakodnevne brige o detetu, septembar činio jako daleko, nešto je u meni bilo jače. Neka radost je prosto govorila iz mene, i kad god bih videla nešto vezano za dečji rođendan, govorila bih: „Ovako ćemo mi kad budemo slavili Nadin prvi rođendan,“ ili: „Ne, mi ovako nećemo.“ U proslavi njenog rođenja, logično, nisam mogla da učestvujem. Dok su drugi slavili, mi smo bile u porodilištu.Između ostalog, to je jedan od razloga da toga dana organizujem veliku feštu. Lepi trenuci su retki. Treba maksimalno uživati u njima, i treba ih upamtiti za ceo život. Moja mama je teško bolesna; moja rođena sestra živi u Australiji i nisam je videla sedam godina; moja familija je rasuta po Srbiji. Ako ne dođu na Nadin prvi rođendan, nikad je neće ni videti, a ni ona njih. Ona uopšte neće znati da postoje sva ta njena braća i sestre. Ako drugačije ne može, neka ih bar fotografije s tog događaja podsete da postoje. Skupićemo se svi i biće lepo, biće za pamćenje.
Septembar je brzo došao. Vratili smo se s letovanja i za sve ono što mi je izgledalo kao daleko, sad mi se činilo da nema vremena. Treba prvo napraviti spisak zvanica... biće 100-ak gostiju... onda naći odgovarajući restoran... treba zakaziti krštenje (suprug i ja smo želeli da ćerku krstimo na dan rođenja). Zatim, treba ugovoriti dekoraciju restorana sa puno balona... pronaći bend, fotografa, kamermana - da sve to zabeleži... naručiti tortu... I na kraju, nabaviti haljinu za slavljenicu... Kad živite u Prokuplju, ovo poslednje je najteže. Ne pokušavajte. Zamolili smo tetku da nam donese haljinu iz Australije.
Došao je i taj dan! Probudili smo se odmorni i nasmejani. Obukli smo slavljenici dugu haljinicu od organdina, u šampanjac boji, stavili joj cvet u kosu - izgledala je kao lutka. Krenuli smo u crkvu. Plašila sam se da će plakati, jer su sva deca čijem sam krštenju prisustvovala, plakala. Na sreću, to se nije desilo. Nešto je „pričala“ svešteniku koji je bio nasmejan (obično su namršteni, pa ih se bebe plaše i verovatno je to jedan od razloga zašto deca plaču), i pokušavala da dohvati upaljenu sveću. Nakon krštenja, otišli smo u restoran. Bio je divno dekorisan. Nada se radovala balonima. Morala je svaki da dodirne. Zvanice su pristizale... puno dece koja su se otimala o balone, i zadirkivala Nadu, koja se svemu tome smejala i radovala. Slavlje je moglo da počne. Svi su bili raspoloženi i veseli. Svako je želeo da drži Nadu i fotografiše se s njom. I tako šest sati. A onda je stigla torta na tri sprata, prekrivena fondanom u raznim bojama, sa lizalicama na vrhu, sa upaljenom svećicom i vatrometom. Deca su se okupila oko torte, a Nada je pokušavala da ugasi svećicu. Nije joj uspevalo, pa smo to ipak uradili zajednički. Deca su razgrabila lizalice, i nastavila da trče po restoranu. Činilo se da im je bilo zabavno, a meni je gledajući sve te ljude kako se sa nama raduju, srce bilo puno. Bio je to zaista poseban dan u mom životu.
A slavljenica... tada nije znala o čemu se tu zapravo radi, ali je uživala. Sada ima 20 meseci i obožava da gleda fotografije sa prvog rođendana. Na njima prepoznaje mamu, tatu i mnoge od rođaka. Samo kad ugleda sebe, kaže: „Beba!“
Kad odraste, biće joj sigurno drago što je taj dan ostao zabeležen.

Jelena Đorđević

Hvala autorkama i glasovima.