Моје гост је опет дивни дечак Лазар - уметник са аутизмом, како је сам желео да га представим када је први пут дозволио да обjaвим оно што је написао.
Сви око мене причају, плачу, ретко се смеју а ја вриштим јер не могу ни глас да пустим.
Писањем се мења свет
Био сам сувише мали да бих разумео шта се са мном дешава. Иако умем да говорим ја не говорим. Сви око мене причају, плачу, ретко се смеју а ја вриштим јер не могу ни глас да пустим.
Мислио сам проћи ће, изненадићу се, причаћу.
Имам аутизам, чуо сам маму да прича. "Шта је то аутизам?", питао сам се.
Лутао сам мислећи да сам глуп јер не могу да говорим. Питао сам се где сам изгубио глас и зашто морам да показујем прстом те сличице. Разумео сам говор других људи али нисам имао начин да им то саопштим.
Певао сам у себи једну песму коју ми је мама певала док сам био беба. То ме је умиривало и вредело је имати сузе јер сам плакањем певао ту песму.
Изгубио сам песму тамо где је постала реч. Ревносно сам учио слова. То није било лако.
Писањем се мења свет. Писао сам о свему о чему сам размишљао годинама. Писао сам приче о свету изгубљеном у мени.
Писати је пристанак да изађем из света суза заувек.
Лазар
јун, 2013.