њег и да очеш
на мож’ да не видиш
а од њега
све можеш да видиш
на Нешковом брду изнад Димитровграда (Цариброда) издиже се јединствени антиратни споменик назван Паметник. У овој спомен-костурници сахрањено је стотинак погинулих српских и бугарских војника и официра из братоубилачког рата 1885.године. споменик на коти 678 изнад Цариброда остаје јединствен, или барем један од ретких споменика са антиратном поруком на полустрву које постаје синоним за ратове, поделе и сукобе. данас беле боје, Паметник доминира над градом, и његов је иконографски симбол и метеријализована антиратна идеја.
У бици прса у прса 24.новембра погинуло је 49 српских и 58 бугарских војника. Две године након бугарско-српског рата, по идеји и наређењу бугарског пуковника Пачева, тада команданта Царибродског гарнизона на брду на коме је вођена битка, које се у литератури најчешће назива Нешков вис (мештани га зову Нешково кале) подигнута је спомен-костурница у којој су заједно положени посмртни остаци палих ратника са обе стране. Споменик су подигли сами Цариброђани, довровољним радом, а освештен је 6.маја 1887.
Ево да се потсетимо шта о томе историја казује . . .након ослобођења од Турака готово све земље на Балкану су тежиле остварењу својих територијалних претензија, али уз (не)одобравање великих сила под чијим су патронатом биле. Након Сан-Стефанског мира из 1878., Турска остаје без великог дела свог дотадашњег царства, Србија, Румунија и Црна Гора добијају независност, док кнежевина Бугарска добија велику територију и званично остаје турски вазал, док је заправо под утицајем Русије. Незадовољан ставом Русије којој је до тада био у потпуности одан, Краљ Милан Обреновић се окреће Аустро-Угарској. Ставовима и претензијама Русије биле су незадовољне и друге силе, па се Сан-Стефански мир поништава пре но је и заживео, а велике силе преговоре о територијалној подели почињу из почетка на Берлинском конгресу одржаном јуна и јула 1878.Након Берлинског конгреса долази до политичке тензије на Балкану и у Европи, јер је утицај Русије знатно ослабљен, док је повећан утицај Аустро-Угарске.Једва успостављену равнотежу на Балкану нарушило је припајање Источне Румелије Бугарској 1885.године. Сматрајући да су тиме оштећене и друге Балканске државе „пробудиле“ су своје територијалне претензије. Неке су кренуле у дипломатске преговоре и лобирње код великих сила, Грчка је извршила мобилизацију како би припојила делове Македоније, док Србија поред мобилизације и жестоке пропаганде против уједињења Бугарске и Источне Румелије креће у освајање западних делова Бугарске територије. Идеја краља Милана Обреновића је заправо да се освоји Софија, како би се Бугарској одсекао пут ка области Македоније, ка којој су тежње имале и Србија и Бугарска и Грчка. Велике силе у том тренутку заузимају став неутралности и надају се мировним преговорима.
Иако је српска војска брзо мобилисана и доведена на положаје код Пирота, осим пар граничних инцидената, других акција није било готово два месеца. писац Лаза Лазаревић војни лекар у време рата у писму супрузи 20. октобра 1885. године, описао је надолазећу хладноћу и чамотињу ишчекивања:
- Стегао мраз, термометар пао под нулу, беле се планине и кровови... Додијало ми, иструлио сам седећи и ништа не радећи, а све мислим шта они веселници (војници) раде у блату и мразу...
Краљ Милан је желео да лично руководи овим походом, но поред неискуства, отпустио је и пензионисао неке искусне војсковође. Већина бугарске војске је у том тренутку била на граници са Турском. Поред тога, Русија је, као знак протеста због уједињења Бугарске повукла све своје официре , па је бугарска војска остала са једва 40-ак свеже школованих официра, међу којима је највећи чин био капетан. У таквим околностима Краљ Милан није доводио у питање победу своје војске и већ је видео себе како маршира улицама Софије, док је у Бугарској овај рат називан ратом капетана против генерала. 5.новембра почињу оштрије борбе у реону Сливнице. Кључни напад који је српска војска неколико пута одлагала, дао је довољно времена да противнику стигну појачања и да се прегрупише. Схватајући значај „битке која одлучује исход рата“ Бугари су веома мотивисани ушли у овај обрачун. С друге стране, морал на српској страни је био јако низак, јер војници нису знали за шта се боре, нису видели сврху овог напада и рата који је завојевао Краљ Милан. Након вишедневне борбе, српска војска бива потиснута и почиње да се повлачи ка Драгоману, а потом и Цариброду. Бугари прелазе у контранапад. 11.новембра бугарска војска добија наређење да пређе у свеопшти напад. Срби се повлаче ка Пироту....
Ево шта Иван Вазов бугарски поет и новелист и сам учесник овог рата бележи
- након битке Цариброд је био необично миран и пун неке чудне емоције. Сви су нарочито причали о српском капетану Катанићу који је на Нешковом брду показао невероватно херојство. Капетан Катанић је, видевши да пуковска застава пада у руке непријатељских војника, са револвером у руци утрчао у групу бугарских војника, убио четворицу, успео да преотме назад српску заставу и упркос већем броју задобијених рана од метака и бајонета, успео да се одмакне и заставу баци низ брдо једном српском војнику који са заставом бежи непријатељу. . .
Тешко рањен, капетан Катанић бива заробљен. Затим је пренесен у Цариброд, па у Софију, где је хоспитализован и лечен. Иако заробљен и тешко рањен, часним понашањем и држањем бранио је углед српске војске. Бугарски кнез Александар Батемберг га је посетио у болници и исказао му поштовање због храбрости коју је испољио чинећи своју војничку дужност. Капетан Михаило Катанић је због испољене храбрости добио чин пуковског мајора. Две године након овог рата, Катанић је преминуо, никада се не опоравивши у потпуности од задобијених рана на Нешковом вису.
Његова храброст била је и инспирација српском књижевнику Браниславу Нушићу, који је као млади каплар и сам учествовао у рату. На сахрани мајора Катанића окупи се скоро цео Београд, али није било званичника. Краљ и представници Владе су се, међутим, тих дана појавили на сахрани мајке једног пуковника. Видећи ово као велику неправду, Нушић је 1887. написао сатиричну песму „Два раба“ у којој исмева овај случај. Због ове песме Нушић је осуђен на два месеца затвора, али је на интервенцију Краља Милана казна преиначена на две године!
Бугари су 14. новембра прешли српску границу. Следећег дана пао је Пирот. Аустрија ипак није могла да дозволи потпуни слом свог српског штићеника. Дан касније, под претњом аустријског посланика да ће се његова земља умешати у рат као и под притиском осталих сила, Бугарска је прихватила примирје. „Тако се бедно и из тако бедних узрока, из крајње неспреме и невештине, из немара и неискрености свршио рат с Бугарском, заснован у Бечу у глави краља Милана.” (С. Новаковић)
Елем, овај рат је за србију био потпуни фијаско. Краљ Милан за битку није био спреман – ни психички, ни дипломатски, ни финансијски, нити војно. Како каже Слободан Јовановић, историчар и државник, Милан се много више плашио унутрашњег непријатеља (радикалских бунџија), него Бугара, чије је војне могућности потпуно потценио. „У овај рат ишли смо као сељаци на свадбу - без икаквих предострожности”, сведочио је војвода Живојин Мишић, тада поручник у батаљону.
Уједињење Бугарске било је сада запечаћено и крвљу, победама код Сливнице и код Пирота. Раније неповерење између Србије и Бугарске још више се продубило. Ипак, нису баш сви у Бугарској подлегли одушевљењу јер ево шта је (већ поменути) песник Вазов писао:
- Колико бисмо били срећнији да бугарска поезија није певала о једној несрећи, ни да словенска историја није записала такву срамоту .
Радикали и либерали (опозиција) у Србији су са своје стране сажаљевали што је поводом рада бугарског народа на његовом народном јединству створено очито непријатељство између два народа чији су интереси истоветни. Осим тога, „добар глас Србије је био упропашћен... У очима Европе ми смо изгубили сваки војни, па тиме и политички значај.” (С. Јовановић)
У Букурешту је 19. фебруара 1886. године потписан уговор о миру који је имао само једну реченицу:
Мир који је прекинут између Краљевине Србије и Кнежевине Бугарске 2. 11. 1885. повраћа се од дана размене ратификација овог уговора.
А краљ Милан Обреновић . . . аустријски посланик сматрао га је прегаженим човеком. Међутим, краљ се ипак прибрао и вратио старим политичким играма. Радикали су дошли на власт. Србија је 1888. године добила и нови либералан Устав. У међувремену је бракоразводни спор између краља и краљице династији донео нове скандале јер Милан је Двор претворио у место непрекидне забаве, а свој живот у стални карневал (записала краљица Наталија) Уочи краљеве абдикације Тајна конвенција Србије с Аустријом је, уз неке амандмане, продужена до пунолетства Милановог наследника Александра, то јест до 1. јануара 1895. године. Милан је абдицирао 22. фебруара 1889. године, најзад остварујући своју дуго најављивану намеру. Било му је тек тридесет пет година. историјска игранка пак, тек је претстојала . .. .
Наш однос према историји, традицији и културној баштини посве је дискутабилан! Много је пропуштених прилика да нешто научимо, много примера којима се не можемо дичити! Живети на Балкану, на траси која повезује Исток и Запад привилегија је која са собом носи и дозу одговорности, према нашој и претходним епохама! А та одговорност је понекад управо оно што нам тако недостаје у тренуцима када нам историја подари нова изненађења.Стога Паметник остаје као поука прошлих и опомена будућим генерацијама . . . .
----------------------------------------------------------------------------------------------
Окружење цариброда мамљиво је уистину.често, а докон након радних обавеза, са знатижељом обилазим га, те потом у градској библиотеци Детко Петров по записима трагам за прибелешкама везаним за посећени локалитет .Отуд и оваj метатекст .