Dunđeri

Već više od godinu dana preko puta, na ćošku, zidaju zgradu, evo skoro su je završili, ostalo je da ugrade prozore, vrata, verovatno i pod (parket, laminat?) i još neke sitne munje što bi rekao Kukusigameni. Nije baš Skadar na Bojani i ne uzidaše majku sitne dečice ali sestro, brate! Na dušu im neprekidnoneprestana buka, svrdlanje i burgijanje ali mi zakloniše pogled koji se prostirao, pružao do obrenovačke elektrane sa sve Petracom, Galovicom, Savom, poljima kukuruza i suncokreta. Dobro de! Kako ono reče dobri čika Jova Zmajeviti: Gde god nađeš dobro mesto ti/tu drv...zgradu posadi. Usrećiće se neki ljudi, stanovaće u njoj tj zgradi a to nije malo!

Radnika tušta i tma, dva, tri crnotravca, uglavnom poslovođe, bosanci, krajišnici, ličani, kosovari...ima ih odasvud. Kula Vavilonska! Jedni povazdan ćute, drugi psuju, treći zajebavaju jedni druge...ali svi rmpaju kao mravi da ne kažem crnci. Rade i nedeljom! Samo dva dana nisu radili, za Božić i Uskrs. Ima jedan, počinju sa radom u sedam nula nula, možeš po njima sat navijati kao po već poslovičnom Imanuelu Kantu, dakle ima jedan grlat, povazdan se dere, viče...probudio bi te i da si hiberniran, psuje: Krv ti Isusovu, jel' ovo tebi cimenat, naslonjen na cev od skele obraća se nekom na zemlji, šiljem ti ovaj japaner dolje i nemoj da bi opet zajeb'o! Posle petnaestak minuta opet njegov glas: Ako ti ja sasiđem dolje...ko te primio jeb'o ga ja! Ima još jedan glasan, krešti kad govori, kosovar rekao bih po iskvarenom rečniku ili neki s južne pruge: Će dođe toj na svoje...drž' ga ovdena, će ga udenemo da mu ‘ebem nanu! Bem ti vaser vagu, odoko se vidi da pajsuje. Čujem ih kao da su mi u stanu! Taj što krešti kaže jednom prilikom, nedelja, saobraćaj zamro, tišina mukli muk: A kad sve izrabotamo ima da odem na treći sprat u onaj povelik stan i da se poserem u sred dnevnu sobu. Zašto bolan, svi ćemo najebat' zbog tvog govneta? E iz čist merak! Ja si spavam s guje i akrepi u ‘edno memljivo sobiče a oni će pa da mi se šire ovdena! Neki se smeju, bosanac nastavlja da gunđa: Jebaji ga, što si ti oni krivi...Pa reko' ti, čisto iz merak!

U pauzi silaze do Draganove prodavnice i zna se, 300 grama Alpske, pola vekne hleba i dvolitrenjak piva, uglavnom Jelenskog. Ispred prodavnice tz zelena površina sa osam klupa, do pre neki dan bilo i pešes korpi za otpatke ali volšebno iščezle! Sednu, razmotaju masnu hartiju, lome hleb, žvaću Alpsku i dobrano zalivaju pivom.

Uzevši u obzir brojna susretanja i mimohodne prolaske, nije bilo moguće da ne zapazim intelektualca. Najuredniji od svih, kosa uvek zalizana sa kao nožem prosečenim razdeljkom, nije se odvajao od drugara ali je nekako uvek sedeo na samom kraju klupe. Samom sebi ali drugima delovao je pametno i obrazovano. Retko je učestvovao u razgovoru a i kad bi odlučio da se uključi, to su mahom bili saveti, otvaranje očiju kolegama. Dok su ostali satirali Alpsku, on je jeo isključivo sardine. Kako ti bre ne dojadi da jedeš tol'ke sardine, na uvo će počnu da ti izleguju! Svi se smejulje, ništa glasan smeh, respektuju ga. On zapali kratki Marllboro, otpije iz limenke bezalkoholno pivo, dim još, dva i: Sardine kao i Skuše su pune ulja bogatog antioksidantima a oni čiste krvne sudove i sprečavaju stvaranje ugrušaka, one su prevencija protiv infarkta i moždanog udara. I nastavlja da puši. Ostali se zgledaju, neki šapuću među sobom. Najmlađi, šegrt, klinac, usta punih hleba i Alpske, kao za sebe: Kako ono reče...aoksiden...a jel' ima to u krkuše, u klenovi i lipljani? Ne, odgovara intelektualac, samo morske ribe a najviše ih ima kao što rekoh u Skušama i Sardinama.

Često idem do Dragana, blizu mi, preko puta, vis-a-vis, po mleko, jogurt, ponekad ako zateknem i lepinju, šveps, cigarete... pa hteo, ne hteo, čujem odlomke ili cele rečenice. Pre neki dan kupio cigarete i prolazeći između njih na klupama kao kroz špalir, čujem: Jebaji ga, spor ti je on, puž bi ga sti'go! Al' kad uradi, uradi ga, frflja drugi kroz puna usta. Nije da nije al' jeb'o ja svoju mater ako ja to ne bi' uradio i bolje dok okom tre'neš! Nije ni završio a prekide ga jedan: Vid' onu iza ovog bradonje, kakvi guzovi...jooooj da mi je da mi dopadne šaka! Ne bi se tebi dig'o ni da ti tak'i' deset legne u postelju, cereka mu se ortak dok mu pivo curi niz bradu. Okrenem se, desetak metara iza mene korača jedna držeća gospođa od svojih pedeset i kusur godina. Mnogima može majka da bude ali ko gleda i pazi na godine, žensko je žensko. Ne dobacuju, samo je jedan tiho zviznuo. Prate je pogledima i bale. Propuštam ženu, ulaganio sam, hoću da je pogledam odostrag. Rasna, visoka, krupna, sigurno je bila lepotica kad je bila mlada ali sadašnje joj dupe! K'o sirotinjske naćve, guzovi se ljuljaju k'o barka na olujnom moru. Udaljavajući se čujem uzdahe.

Posebna priča je njihov odnos prema zevalicama! Da razjasnim e da bi smo se bolje razumeli, zevalicama zovem, žao mi ih je ustvari, penzose koje žene sabajle isteraju iz toplohladnih domova zvanih stanovi i oni osim poslovičnog čačkanja nosa, zevaju u sve i svašta. Za njih je knjiga nepoznanica i škakljiva rabota, televizor se pali kad dođe vreme za Dnevnik RTS 1, Farmu, Grand paradu, Velikog brata retko gledaju, ič ne razumeju šta ko tamo i o čemu priča, na Savi (500m udaljenoj) su bili jednom ili dva puta, Terazije, Slavija, Kalemegdan...čuli su da to negde tamo postoji ali se nisu usudili da se upuste u opasnu avanturu odlaska na ta čudna mesta. Elem, zevalice s rukama na dupetu, otvorenih usta, pogodnih za ulazak omanjeg roja muva, satima stoje na jednom mestu kao ukopani i blenu. Ne retkima, iz uglova usana curi pljuvačka. Dobro sam upamtio jednog u odelu model 1948 godina, dvorednom ofucanom sakou neke prnprnđaste, neodređene boje ali svakako sindikalnog smera, u istobojnim pantalonama koje su zbog dugogodišnjeg krzanja, skraćivane tako da sada izgledaju kao bermude, na nogama čarape SMB boje, cipele Borovo iz početaka obnovljenog rada fabrike posle II svetskog rata, obavezna mašna/kravata, masna, bezbojna, čvor veličine jagodice malog prsta...e da, i na glavi suncem i kišom izobličena bezbojna kapica, po starom srpskom običaju, dva broja manja. Počeo je da se bavi zevalaštvom još od prvobitne duboke rupetine u pesku. Ni pobijanje šipova, ono kad se klin od tonu, dve, survava kroz ogromnu cev u pesak i uz neverovatnu buku izaziva potrese jačine nekoliko Rihtera, nije moglo da ga odvrati i  otera s licinog mesta. Poskakivao bi ali nije odlazio. Bilo je neizbežno da ga dunđeri zapaze. Pokušavali su da se šale s njim ali je on na svako njihovo pitanje odgovarao jednim A? Čiko, jel' bi voleo da dobiješ stan u ovoj zgradi? A? Ajde sedi s nama, popi' pivo. A? Jesi ti penzioner? A? Zašto kisneš, gde ti je kišobran? A? Će te utepa sunčanica! A? Naravno, posle petodnevnog Aaaaaanja, ostavili su ga na miru. Malo sam zabrinut, nema ga skoro mesec dana. Umro nije, nisam video osmrtnicu, možda su ga deca negde smestila, po onom: Koj' će nam moj, stan je ionako mali za sve nas! Njegov sadrug, jedan kočoperni čičica, lepo odeven i videlo se brižno negovan, s bambusovim štapom u ruci, približavao se žičanoj ogradi i radnicima delio savete tipa: Noseći stubovi i zidovi moraju da imaju više armature nego što vi stavljate! U principu benevolentni rabotnici su mu odgovarali da rade po projektu. Ko je projektant, pokažite mi ga da mu ja očitam vakelu, žestio se čičica. Mostove sam bez stubova projektovao, hvala bogu još i danas su u izvrsnom stanju, štediš ovde, zakineš onde i ode mas' u propas'! Jedva su ga sprtili s leđa, doveli mu jednog u belom mantilu sa gomilom skica, crteža, predračuna i računa koji ga je dva dana ubeđivao da je današnji kvalitet armature kudikamo bolji od onog koji je on koristio tamo negde u Istoriji.

Dunđeri su sve tiši, bliži se završetak zgrade, pre neki dan sam video dva mlada bračna para: Evo ovde na prvom spratu, ide u Г, imamo terase i s jedne i s druge strane. Blago vama, mi smo na poslednjem spratu, bojim se prokišnjavanja...Ma ništa od toga, gledao sam kako je zidaju od početka, izolacija je samo takva...

Kad budu otišli znam da neću moći da spavam bar deset dana. Navik'o mi se psihički organizam na buku, tišina će mi širom otvoriti oči. Daj bože da bude samo deset dana!