Nezavisno Kosovo

Danas je, najverovatnije, kraj jednog procesa i jedne zablude. Nakon skoro decenije, Kosovo je spremno da proglasi nezavisnost - vreme ispipavanje pulsa, puštanja probnih balona i sličnih akcija izgleda da se završava. Iscrpljujući pregovori doneli su samo saglasnost u nesaglasnosti - obe strane čvrsto su ostale na nepomirljivim pozicijama, sa kojih i nisu hetli da se stvarno pomere - a i nejasno je šta bi kompromisno rešenje bilo, sem možda zamrzavanja konflikta na određeno ili neodređeno vreme. Albanska strana insistirala je na nezavisnosti u okviru koje se mogu uspostaviti partikularna rešenja, recimo status manastira, a srpska je insistirala na svemu sem toga, da bi pre svega simbolički očuvala jedinstvo Srbije - de facto nezavisnost, a de jure ostvarenje minimalnih prerogativa srpske državnosti na Kosovu. Potreba da Kosovo „ostane" u Srbiji po svaku cenu ima status „incest-tabua", fantazma na kome se zasniva identitet većine Srba i dominantne političke elite Srbije - kao „srce Srbije", njena „kolevka", ono bez čega se ne može zamisliti, Kosovo je fundamentalna komponenta političkog, koliko i individualnog, etničkog „ja": biti Srbin znači imati Kosovo u Srbiji. Zbog toga je otpor ideji nezavisnosti toliko oštar i poprima apokaliptičko-teološke dimenzije: viđeno i kao centar duhovnosti tj. pravoslavlja, odvajanje Kosova dobija i dimenziju spiritualne amputacije, te je katastrofa sinergetski udvostručena do totalnog gubitka, jer je gubitak i ovozemaljski i onostrani. Takvim shvatanjem sukob je teritorijalno proširen ne samo na carstvo nebesko, već se on odnosi i na kompletan „pravoslavni svet", Rusiju pre svega. Možemo mirne duše reći da je iz ove perspektive reč o novom padu Jerusalima i Hristovog groba u ruke „nevernika". Time je poraz izrazito pojačan, ali dobija i svoj nastavak: „oslobađanje svetilišta" nužno se nameće kao najava novog političkog projekta. Projektovano na svetovnu sferu to znači nepriznavanje Kosova, insistiranje da ono mora ponovo da se pripoji, da je ovo samo privremeni rezultat koji se može promeniti, itd. Kastracija Kosova kompenzovaće se idejom o mogućem prišivanju odsečenog organa, rekonstruktivnoj političkoj hirurgiji budućnosti.

I pored svih zabluda, pre svega one da je Srbija bez Kosova nezamisliva, što će se ubrzo pokazati da nije slučaj, ova pozicija „otvorenog kraja" zasniva se na tačnom zapažanju osnovne karakteristike političkog, a to je njegova nestabilnost - nema ničega što se ne može izmenti, ni jedno rešenje ne može unapred računati na večnost i opstanak vo vjek i vjekov. Upravo je ovo zanemarivala suprotstavljena pozicija „građanske" Srbije, koja je tvrdila da je „sve gotovo", da se unapred sve zna i da je odluka u jednom delu sada multipolarizovanog sveta - SAD, nove Imperije (kako SAD zovu Negri i Hard u istoimenoj studiji) posthladnoratovske ere. Zamerajući opravdano „slavskoj" Srbiji preteranu pravoslavizaciju kosovske politike, ova pozicija previdela je te(le)ološki zaostatak u svom mišljenju, svojevrsnu teodiceju: iako na površini izgleda da postoji komešanje, u političkoj dubini sve je safe and sound - ne postoji mogućnost bilo kakve promene, ishod je unapred (pred)određen. Jednostavnije rečeno, građanska Srbija je sujeverna - ona koncept sudbine uzima za ozbiljno, što je komično neozbiljno. Otuda i hronične greške u prognoziranju nezavisnosti - ona je, iz te perspektive, trebalo da bude odavno priznata, jer je de facto uspostavljena već 1999. godine. Previđena je, takođe, transformacija iz bipolarnog u multipolarni svet, gde glavnu reč i dalje vode SAD, ali ne samo one - otuda proglašenje nezavisnosti kasni nekoliko godina, upravo delovanjem „globalne" opozicije, Rusije pre svih. To je ujedno i pokazatelj da je pozicija ovog otpora i dalje drugorazredna: ona se, za sada, sastoji samo u odlaganju rešenja koje nameće Imperija. Otuda i zabrinutost zbog „putinizacije" Rusije, procesa koji vraća ovu zemlju u status supersile - građanska Srbija vidi je kao pretnju ostvarenju liberalne demokratije i njenoj globalizaciji koju predvodi upravo SAD. Uzalud su kritike na račun ovog širenja, za šta se može upotrebiti i rat, kao u Iraku i Avganistanu, a koje ne dolaze samo iz lokal-desničarskih salona prošle „slave" Francuske 7 - gde se još uvek „dobro jede" ali više ne vodi politika - već upravo iz pera mnogih vodećih „zapadnih" intelektualaca, iz nepoznatih razloga uporno ignorisanih. Izgleda da je svaki pokušaj kritike politike SAD unapred otpisan kao „putinovski" ma sa koje strane dolazio - građanska Srbija ne želi da reflektuje svoje ideološke pretpostavke, kao što slavska ne želi da ispita uslove vlastite geneze, među kojima je neupitna ideja Kosova kao srpskog, samo srpskog i večno srpskog.

Ako građansku poziciju ovde razumevamo kao mogućnost konstrukcije „otvorenog društva" u skladu sa pretpostavkama koje iznosi Karl Poper - od kojih je najbitniji otpor svakom totalitarizmu koji bi da učvrsti sopstvene pozicije na „večnim istinama", kojih, zapravo, nema, jer nauka - kao ono najvažnije u ljudskom saznanju i osnova za mišljenje političkog - predstavlja „put bez kraja", donoseći stalno revolucionarne projekte koje poništavaju prethodne paradigme znanja (ali ne i naučni okvir) - onda svaka „deterministička" politika, politika koja vodi ostvarenju stabilnog stanja, nužno metastazira u totalitarizam. Liberalna demokratija je u procesu stalne evolucije i svaki pokušaj zaustavljanja vodi suprotnim efektima - inherentna joj je promena koju Poper smatra ključnom vrednošću, uključujući i nerevolucionarnu kritiku (da bi sam okvir za kritiku i evoluciju bio očuvan, analogno nauci). Nasuprot ovoj poziciji, građanska Srbija izneverava sopstvene pozicije kada pada u ono što Poper vidi kao ključnu zabludu, a to je istoricizam hegelijanskog tipa. Ona ne prepoznaje sebe u kritici totalitarizma, već u totalitarnim Fukujaminim vizijama kraja istorije, gde je liberalna demokratija u sadašnjem obliku dovršen i najbolji sistem koji poznajemo. Tako je „građanska" Srbija  istovremeno na paradoksalnoj poziciji i teodiceje i eshatologije, ideje da je sve gotovo i da sve vodi ka onome što je unapred poznato, a to je u ovom slučaju nezavisnost Kosova, koja će tek biti jer već jeste. Ona je zatočenik tamnice monadologije koja se, kružeći, uvek vraća na početak, ne idući, zapravo, nikud.

Sličan je slučaj i sa prvom pozicijom - teško da možemo zamisliti konsekventnu, hrišćanski zasnovanu politiku, koja Albanca, „brata svog u Bogu", preobražava u monstruma i nezvanično isključuje, prvo iz polja ljudskog, kroz projekat etničkog čišćenja (koji je upravo ovom „neljudskom" metamorfozom omogućen), a kasnije, usvajanjem novog Ustava, i zvanično, iz polja političkog subjektiviteta. Zbog toga se i artikulisala politika koja želi kao svoj cinični cilj teritoriju, ali ne i ljude - Kosovo u Srbiji bez Albanaca koji mogu postati njeni fiktivni građani kada je potrebno dokazati navodni ne-nacionalizam, ali u strogim granicama koje isključuju „otcepljenje", ma koliko to bilo prepoznato kao volja većine građana Kosova, kao ključno mesto političke subjektivacije upravo albanske većine. Navedena transformacija može se čitati i na pozadini eksremizacije unutar dominantne populističke ideologizacije srpskog pravoslavlja kroz kanonizaciju Nikolaja Velimirovića i njegovog rasističkog diskursa, gde je Evropa nepopravljivo kontaminirala jevrejskim uticajima (iza kojih se krije sam Nečastivi), a azijski, „primitivni element", nasrće na „autentičnu evropsku tradiciju" na čijem braniku se nalazi Srbija. Stoga, ne iznenađuje što Albanac dobija status tuđina - on je izdanak druge, „niže vere i slabije rase", kako kaže vladika, koji ima samo zle, destruktivne namere. On se može pojaviti kao ravnopravan politički subjekt samo ukoliko je građanin Srbije, a nikako nezavisnog Kosova, ali ni ta pozicija, bar do sada, nije implicirala njegovu stvarnu ravnopravnost, već upravo potčinjenost - on može biti uključen samo kao Drugi u državu „srpskog naroda i ostalih građana", kako postulira Ustav.

Nezavisnost Kosova nije samo posledica globalne politike i sukoba Imperije sa novouspostavljenim starim silama, već i srpskog nacionalizma, problematičnog tretmana koji je postojao, oscilujući u svom intenzitetu, prema Albancima, skoro sto godina (sa izuzetkom perioda SFRJ, kada diskriminacije nije bilo na nivou državne politike, ali je bio prisutan „privatni" resentiman). Mogli bismo reći i ovako: uslov mogućnosti internacionalizacije problema Kosova bila je njegova „nacionalizacija", te je srpsko-albanski sukob u stvari prerastao u sukob u rangu međunarodne politike, koji, u izvesnoj meri, ukida političku subjektivnost sukobljenih strana - oni postaju pioni-nosioci „krupnijih" politika i reprezenti sukoba koji nema direktne veze sa njima samima, već sa uspostavljanjem planetarne hegemonije i pratećim otporima tom projektu. Otuda i vezivanje Srbije za Rusiju, a Kosova za SAD, tako da na lokalnom planu imamo prelamanje globalnih odnosa moći, koje uključuje i ostale relevantne međunarodne faktore, kao što je „velika" EU, kojom se pokušava upravljati direktivama izdatim „maloj" Sloveniji, ili pak Kina, koja brani sopstvene interese, pre svega problem Tibeta i Tajvana, nepriznavanjem secesije Kosova. Stoga, kako nezavisnost u tradicionalnom  smislu ne postoji od kada globalizacija uzima maha, ona se suštinski ne može više ni uspostaviti do kao politička fikcija, još jedan regrutacioni narativ, mobilizujuću ideologiju dva suprotstavljana nacionalizma - srpski i albanski, koji ne vide da su Albanci i Srbi „žrtve" istih zabluda, gde zalaganje za „nezavisnost" Srbije od neposrednog okruženja (kroz politiku izolacionizma od EU, npr) i Kosova od Srbije smanjuje, a ne povećava, političku autonimiju oba entiteta. I jedni i drugi tako postaju dvostruke žrtve - sopstvenog nacionalizma i posledično globalne politike, koja ih koristi kao poligon za svoje obračune, od vojne intervencije 1999. do „nadgledane nezavisnosti", koja je samo eufemizam za međunarodni protektorat po ugledu na Bosnu.

Na tragu ovog projekta, insistiranju da postoji suštinska negativna sličnost lokalnih žrtava - Srba i Albanaca - koja prevazilazi po značaju njihove razlike, ionako generisane lošom politikom nacionalnih elita kao i međunarodne zajednice, koja je priznavala rezultate etničkog čišćenja i stvaranje etnički čistih entiteta na području bivše Jugoslavije, mogla se artikulisati politika deviktimizacije (i stvarne emancipacije). Ona bi išla linijom nadetnicizacije, formiranjem zajedničke države Albanaca i Srba - koja ne bi bila Srbija, gde bi upravo partikularni etnički identiteti bili prevaziđeni opštegrađanskim, i kao takvi stavljeni u rang nebitnih razlika, nečega što treba prevazići upravo naglašavanjem univerzalnih sličnosti, a ne isistiranjem na kontingentnim specifičnostima, istorijski „razgradivim". Kao konstrukti, identifikacije na bazi etnosa mogu i nestati, mada je ključno prepoznavanje njihove nesupstancijalnosti, u krajnjoj liniji neistine. Stoga, politika istine, koja bi bila alternativa prethodno opisanoj poziciji, primenjena na Srbiju, značila bi osustajanje od dihotomije „EU ili Kosovo", gde se politički mainstream priklanja Kosovu umesto EU, a opozicija prihvata evropske integracije umesto Kosova. Slogan ne bi bio formulisan ni prema onom što Tadić nemoguće zastupa -„ i Kosovo i EU".  On bi pre glasio „ni Kosovo ni EU", jer bi se u Kosovu upravo „prepoznala" EU, njena multikulturnu politiku insistiranja na istrajavanju etničkih identiteta (ovde prisutna u konceptu „multietničkog Kosova", koje je za sada nerealizovana ambicija, jer je i dalje aktuelna striktna odvojenost etničkih zajednica), te bi sa tom politikom radikalno i raskinuo, insistiranjem na građaninu nove države, nalik onom izgubljenom „Jugoslovenu" (bez referenci na etničko poreklo, makar i zajedničko), nažalost nikada konsekvetno podržanom, izgrađenom sada u korelaciji sa bitno ne-etničkom državom, kroz državljanstvo, koje uzima u obzir univezalnu istinu čoveka kao političkog bića, onog koji gradi široke političke zajednice, dakle i države ili, u krajnoj instanci, jedinstvenu svetsku Državu.

Jasno je da za podršku ovakvog programa ne postoje adekvatni politički akteri ni na Kosovu ni u Srbiji, te stoga on trenutno ostaje u sferi željene utopije. Ukoliko u njemu prepoznajete i problem prevazilaženje etničkog identiteta posredstvom ovako postavljenog građanskog (i možda zbog toga kripto-komunističkog), paradigmu sličnu skiciranoj možemo upotrebiti primenom na nešto ne-svetovno, na domen vere (doduše sa slabijim, ali verovatnijim političkim posledicama). Reaktuelizujmo stari „dokaz o postojanju Boga", onaj Tertulijanov, čuveni credo quia absurdum, dokaz posredstvom apsurda. Ovaj ranohrišćanski filozof u naizgled apsurdnim detaljima iz Hristovog života pronalazi evidenciju za delovanje Višeg, jer upravo ono nemoguće koje se događa - kao što je smrt Božjeg sina i naknadno uskrsnuće - nedvosmisleno govori o delovanju izvanzemaljskog čuda, intervenciji koja nema poreklo u silama materijalnog sveta. Na apsurdu koji postoji uprkos onom mogućem, Tertulijan zasniva dokaz svoje vere. Primenjujući ovu „logiku apsurda", možemo artikulisati univerzalni poziv i Srbima i Albancima, koji ima za cilj da neutralizuje traumatične posledice etničkog čišćenja (pa tako i fokus na etnički identitet), a to je naizgled apsurdno, ali jedino dejstveno: opraštanje neoprostivog. Formulišimo to i ovako - ne treba opraštati oprostivo jer je ono ionako oprostivo - treba opraštati upravo neoprostivo, samo tako opraštanje ima smisla. Uzmimo za primer ovog programa dva filma - prvi je Zli poručnik (Bad Lieutenant (1992)), a drugi Sveštenik (The Priest (1994)).

U prvom filmu, reč je o policijskom poručniku, alkoholičaru, ogrezlom u korupciji, vrlo grubom, bezosećajnom, nemilosrdnom, koji koristi ulogu čuvara zakona da bi realizovao svoje sadističke impulse. Sticajem okolnosti, susreće se sa slučajem silovane opatice, koja deluje prilično mirno iako je brutalno zlostavljana - u toku prinudnog seksa dvojica mladića su gasili cigare svuda po njenom telu, penetrirali je raspećem, itd. Kada je pita zbog čega nije gnevna na silovatelje, ona mirno odgovara da im je oprostila i da je to za nju kraj te priče. Kada poručnik insistira da mora da u njoj, „negde duboko", ipak postoji želja za osvetom, ma koliko minimalna, ona odgovara da to nije slučaj i ponavlja da im je oprostila - za nju se ceo događaj nije ni desio, on nema efekta na sadašnje stanje. Lekcija, međutim, biva naučena kada mu objasni da u je, tokom silovanja, sve vreme mislila da su oni stvarne žrtve - ako su bili spremni da učine tako strašan zločin, onda su oni živeli, a i dalje žive u paklu: iz njene perspektive silovatelji su stvarne žrtve i oproštaj im, u stvari, nije ni potreban. U drugom filmu imamo sličan motiv: anglikanski sveštenik, koji je gej, na ispovesti saznaje da otac siluje svoju kćerku, ali je zavetom obavezan da to nikome ne kaže, što ga dovodi u moralno šizofrenu situaciju - ako kaže, prekršiće zavet, ako ne kaže, silovanje će se nastaviti. Dok smišlja šta da radi, otkriva se njegova homoseksualnost, ali i hronično zlostavljanje devojčice, kao i da je on to znao. Gnevna majka prvobitno želi da se s njim razračuna, ali kada vidi da na pričesti niko neće da uzme hostiju iz njegovih ruku zato što je gej, ona prva i jedina staje ispred njega i prima pričest (i tako ga ponovo uvodi u zajednicu iz koje je bio privremeno isključen). Ovde se opraštanje zasniva na prepoznavanju da je i onaj drugi, koji nam je nešto nažao učinio, takođe žrtva istog sistema diskriminacije koji i nas pogađa, da, dakle delimo strukturno istu poziciju bez obzira na formu zlostavljanja. I ne samo to: upravo intervencijom žrtve koja oprašta drugoj žrtvi i defokusiranjem sa sopstvene na „tuđu" tragediju koja se sada prepoznaje kao „svoja", ova viktimizujuća pozicija biva ukinuta, nasuprot optužbama da je kriv onaj drugi, koje tužioce ponovo stavljaju u poziciju žrtve. Kada Srbi i Albanci shvate da su žrtve nacionalizma kao takvog - i srpskog i albanskog - i da je od njega stradao i Drugi - jer je etničkog čišćenja bilo na obe strane - put ka opraštanju i prevazilaženju konflikta biće otvoren. Pri tome nije reč o izjednačavanju intenziteta etničkog čišćenja, već o prepoznavanju njegove istovetne strukture, identičnosti njegovog univerzalnog zla, koje mora, baš kao zlo, biti ukinuto.

Stoga, na dan proglašenja nezavisnosti Kosova, i Srbima i Albancima parola „Ljubi bližnjeg svog kao što ljubiš samog sebe" može biti ostvarena isključivo ako se kao bližnji, vredan ljubavi, prepoznaje Albanac, odnosno Srbin. Ili, u svetovnoj verziji: pravo na politički subjektivitet treba priznati, do tačke „otcepljenja": iako sam protivnik projekta nezavisnoti na etničkim principima, on treba da dobije, ukoliko bude realizovan u slučaju Kosova (što podrazumeva široku međunarodnu podršku koja tek treba da usledi), priznanje i Srbije, umesto najavljenih represivnih mera izolacije i prekida saradnje, jer se time etnička granica još više utvrđuje, a međunacionalni sukob zaoštrava. To priznanje ne mora biti de jure, ali treba da bude de facto: da bi Srbija i Kosovo ponovo „bili zajedno", oni treba da grade to zajedništvo u svim mogućim sferama ravnopravne saradnje i što je moguće intenzivnije - jedino tako Kosovo će „ostati u Srbiji", a „Srbija na Kosovu". Nasuprot ovome, želim da verujem da je i dalje moguća artikulacija drugačije politike, politike istine (skicirane u ovom tekstu), i da u budućnosti treba neizostavno pristupiti njenoj realizaciji.