Iščupci iz Historie (koja nikako nije Magistra!) života mi

Galerija Stari grad u Kotoru, tik do Sat kule, Jul mesec 2000-te, unutra izložba mojih slika pod nazivom Suzana i starci. Ženski aktovi, jel' moram da kažem? Tri velika platna 150 x 140cm prikazuju telo Suzane uzeto kao predložak od Maestra Tintoreta, samo telo, bez staraca, zeleniša i vode. Naravno slikano na moj način, isparcelisano trouglovima, rombovima, kvadratima...svaki u drugoj nijansi boje, dočaravaju volumen i svetlo i senku, što bi rekli Eskimi: chiaro - scuro. Ostalih trinaest slika, ženski torzo, ustvari dvanaest, trinaesta je bila ležeći akt Usnula Venera.

Izložbu sam po dogovoru s Direktorom Radio Kotora, Kulturnog centra i svih ostalih likovnomuzičkokulturnih dešavanja, maškarada i manifestacija, preneo iz Podgorice gde sam u maju imao izložbu u Centru za savremenu umjetnost Crne Gore. Izložba za treći milenijum, bile su reči urednice emisije o kulturnim dešavanjima TV Podgorica, kojima je započela dug prikaz moje izložbe. Dobio sam i kasetu sa snimkom (sad se nalazi na disku). Saznao sam da je imala problema sa nadređenima jer se u isto vreme u Paviljonu nad Ribnicom održavala izložba nekog slikara člana Dukljanske Akademije, ime mu nisam zapamtio, ono kao, nije mu posvetila dovoljno prostora a o meni je panegirisala! Na moje pitanje je odmahnula rukom: Ne prodajem ja svoj integritet, uostalom skoro da sam ponovila riječi mog starijeg brata, on je vajar, rekao mi je: Obavezno idi, nemoj da propustiš izložbu, to je nešto najbolje što sam vidio od kad posjećujem izložbe i uvjeren sam da dugo, dugo nećemo imati prilike da vidimo tako što! Pored toga što vjerujem svom bratu i sama sam se uvjerila...ma rekla sam ono što mislim. Prijalo mi je, prija mi i sad!

Jedna od mnogih anegdota sa izložbe u Podgorici. Galerija Centra ima dva nivoa, ja sam uglavnom bio na gornjem, pio kafu, pušio, da pušio, moglo se onda. Čujem otvaraju se vrata, nagnem se preko ograde, devojka i mladić, ne vide me, ona se saginje i glasno čita naslov: Suzana i starci. Uspravlja se i pita mladića: A đe su starci? Ne odolim, nasmejem se i glasno: Oćera sam ih, što će starci pored ovako lijepe mlade žene! A i što će tebi starci pored ovako lijepog momka? Nasmejaše se od srca, popeše se gore i zatražiše da im objasnim što sam to htio i koja mi je bila namjera sa tim slikama Suzane. Potanko sam im ispričao o Tintoretu, Suzani, čiju je čast od nasrtljivih sudija staraca spasio Prorok Danilo, o Post Moderni... da li im je to stvorilo konfuziju u glavi, ne znam ali bilo je i njima i meni prijatno što smo se družili.

U Kotoru posle otvaranja izložbe priđe mi čovek sa seriozno poslovnim izrazom na licu: Koliko košta ova zelena Suzana? Pet hiljada maraka, odgovorim. Kupujem je, otvorio sam pansion u Dobroti, više je kao mali hotel, 'oću da mi bude na centralnom zidu lobija. Odlično, kažem, čim se završi izložba, vaša je. A ne, ja sam mislio da je nosim odma'. To se ne radi tako, ona je i u katalogu, šta vam znači da pričekate petnaest dana...? Ili odma' ili... Budalaš! Što je ne skidoh sa zida, ej šta je i koliko bilo onomad pet hiljada maraka!

Pre polaska za Kotor, savetovala me drugarica i koleginica Boba da napravim male akvarele, crteže aktova...u formatu nešto manjem od A-4. Ja napravio ohahaj, ufurao ih u plastične folije i turio u jedan lep bordo registrator. Na sred galerije stavio postament i na njega položio otvoren registrator. E to se prodavalo kao alva, 30 maraka komad, bog da te vidi! Bilo i onog: A jel' mogu dva za 50 maraka? Može!

Prethodilo! Odem ja kod mog školskog druga, svetski poznatog Gastroenterologa, u KCB Srbije, da ga pozovem na izložbu i podsetim ga da nam u Maju pada tridesetpetogodišnjica mature pa ćemo posle otvaranja pravac u Hercegovačku, Crni Šaranović je zakupio baštu jednog restorana...A kako stojiš s parama, prekide me? Imam nešto malo a i drugari u Podgorici skupljaju, poslao sam pripreme za katalog i slajdove...Koliko ti još fali? Pa...oko hiljadu maraka, da bi sve bilo kako treba, da se dovrši katalog, da napravim sanduke za slike, transport avionom...Čekaj, Marija, pozva sestru koja mu je bila i desna i leva ruka i kompjuter i drug i prijatelj, zovni mi...neću mu pominjati ime, jedan je od dvojice koji se rotiraju s mjesta predsjednika na mjesto premijera i obratno. Kad je uspostavila vezu, Marija mu pruži slušalicu: E, e, Profesor je ovdje, kako si mi...odlično a tvoji...eto mene uskoro na Cetinje pa ćemo se ispričat, nego da ti rečem, pored mene sjedi moj školski drug Mikele, poslije Lubarde najbolji crnogorski slikar, imaće u Maju izložbu u...kako ono reče, đe, okrenu se meni, rekoh mu i on ponovi u slušalicu, slušaj fali mu još malo para da bi...koliko ono reče, upita me poklopivši slušalicu, fali mu tri hiljade maraka. Hvala ti đe čuo i đe ne čuo, evo sad ću mu dat' slušalicu da izdiktira žiro račun...sekretarici, dobro a kad ćeš mu to uplatit', danas, odlično, ostaj mi zdravo i veselo i ako možeš obavezno pogledaj izložbu, ne što je moj, no je Mikele svjetski slikar! Eto, okrenu se, ‘oće li ti bit' dovoljno, poljubih ga u oba obraza. Marija, skuvaj nam tri čaja od mente i sjedi s nama da ga malo prorešetamo, nasmeja se.

Predsjednik, Premijer mi nije bio na izložbi, državni poslovi ga sprečili, šta li? Galerija Centra se onda nalazila u zgradi vlade, u ulici Nemanjina obala, suvi centar Podgorice! Na otvaranje izložbe došli drugarice i drugovi iz gimnazije, nekadašnji maturanti, picnuti kao da će na pistu modne revije. Ljubili se, grlili, radovali jedni drugima. Ranko doputovao iz Rijeke. Došli mi i sestre i braća od stričeva i tetaka, mnogi od njih sa decom. Izložbu mi je otvorio ministar...da me ubijete ne mogu da se setim čega, posle njega je govorila Marina Č. kustos Galerije a onda sam ih ja prilično euforičan pozdravio i zahvalio se svima koji su došli i izložbu posvetio svojim drugaricama i drugovima maturantima. Na žalost, neke i neki nisu došli sputani odvratnim političkim i političkoobiteljskim razlozima! Moja odlična drugarica krišom je uletela na dva minuta,  osvrćući se da je ko ne vidi (?!), izljubila me, čestitala mi izložbu i molila da je shvatim. Muž joj je bio (i sada je) visoko kotirani član Dukljanske akademije (koji je lahko lagano zaboravio  da je u Beogradu u klasi Profesora Vjekoslava Afrića diplomirao režiju), s njim je imala dva odrasla sina i... Ne mogu drugačije, vjeruj mi, ne mogu bačit 30 godina zajedničkog života... Zagrlim je i poljubim u obraz: Ma naravno da te razumijem, hvala ti što si došla a sad briši da neko ne naiđe. Voli on tebe i voli to što slikaš ali je uša' u politiku...i što da ti pričam dalje! Pobeže, iskrade se kao da je lopov! I sad mi pripadne muka kad se setim toga i nije ona bila jedina! Već je bilo počelo prebrojavanje ko je Crnogorac a ko Srbin.

Ista govna, čast i čest izuzecima. I kako se narod lako i tamo i ovde primio na ogavne, neistinite, lažne do bola, istorijske floskule! Davno još napisa Vladika Rade: Pučina je stoka jedna grdna!

Krenuo da pišem šaljivo a završio s govnima. Praštajte!