Jeste li Videli Dan ? - 28. jun.

 Iako bi svi kalendarski dani, bez obzira na svoje specifičnosti, trebalo da uživaju jednaka prava, ispada da ovo nije dan kao drugi dani u godini. Urezano je to u kolektivnu svest. Hteli to ili ne, zvona se i dalje klate i bruje isto, i, u taj bruj se samo površno i sporadično umeša žagor ovovremenih stvari. 

I ovaj „taj dan“ poneo je dozu posebnosti. Mada pogled seže, makar potajno, ka Istoku, nastavilo se odlučno truckanje kaldrmom ka EUropi. Stigle su vesti iz briselske čekaonice, prevedene na ćirilicu... Neki vele da to jeste datum, samo u drugom obliku, neki vele da to još uvek nije datum, ali da je to jedno svakako poželjno stanje, neki vele da to nisu ni datum, ni stanje, nego da je to i dalje ipak samo polustanje i da bi to polustanje moglo godinama ostati takvo dok se zaista ne ispune određene stvari koje su uz američko nadgledanje dogovorene za briselskim astalom, a neki, pak, bez uvijanja, vele da je to golema istorijska pobeda... Do sada, koliko je samo poraza bilo na terenu, a pobeda u istoriji, tom velikom zemaljsko-nebeskom sajtu na kome srpski tabor ima sopstveni odeljak i podatke unosi tako da budu dopadljivi i podsticajni za svaku sledeću generaciju. Sada rekoše - eh, konačno da jedan vidovdan bude obeležen ne porazom ili tragedijom, već pobedom. I, veliki emotivni naboj, sa primesama patetike, pripretio je da skoro sasvim uguši jasnost te informacije kucane sve samim velikim slovima.

Vidovdan teče. Elektronski mediji se usijali, urednici prosto ne znaju šta bi pre. Nacija prilepljena uz celodnevne vesti. Sa svih strana i dalje stižu komentari, tumačenja... Većini u potaji lakše, jer makar instinktivno prepoznaju da što je kosovski vilajet manje zakačen za njihove živote, to će se dalje mučenje svakodnevice manje osećati. Sve se nekako stopilo u čudnu mešavinu umora, letargije i nelagode. Jedini se protiv tog konsenzusa oglasiše svima nam znani legalisti i rodoljubi i napraviše ulični protest, sa velikim transparentom... opominjući da se dešava ono na šta oduvek ukazivahu. Ali, začudo, onoliko patriotska i na svaku odbranu kosovske zemlje spremna većina serbska ostade nepomična, bezizrazno gledajući u ove. Da li je ta većina, onda, svih onih godina preteći izdajnicima i prodavačima srpske svetinje, zaista bila motivisana odbranom te svetinje? Sada, ispada da ne. Svetinja je bila sredstvo, za nešto drugo. Uostalom, osećaj pobede ipak je ugodniji od prebiranja po savesti. I, na te pobede se bezmalo naviklo. A tek ovi što pobedu objaviše... Pa, ako su, oni isti, ne tako davno, u razrušenoj Srbiji, objavljivali pobedu nad natovcima, kakav je tek problem da se ovakva jedna laganica izrekne!

Igranje naših košarkašica u polufinalu EP skoro da se potpuno zaturilo. Izgubile su, onako vidovdanski, ali one su već pobednici, stvarni, jer su ispraćene u tišini i bez ikakvih očekivanja, a dospele su do polufinala i boriće se za medalju, što je u datim uslovima uspeh koji zaslužuje najiskrenije čestitke, i divljenje. Oglašavahu se na ovaj dan crkveni velikodostojnici izmešani sa političarima i rekoše... Nešto rekoše. Prigodno. U skladu sa ovim i ovakvim danom. Zamalo da sve bude pokvareno vešću da je autobus sa Srbima kamenovan kod Gazimestana. Nekoliko putnika je povređeno, među kojima najmanje dvoje dece. Naši državnici odćutahu. Ranije su ovakve vesti bile propraćene salvama osude po dnevnicima i prozivanjem svetske (ne)pravde. Ovoga puta ništa. Samo rutinska informacija – i spretno vraćanje nacije u naručje upravo izvojevane pobede. 

Istoga dana, uveče, onamo, na Ušću, okupilo se ono suštastveno, većinsko. To su duhovna intima i ukus današnje Srbije. Da ne bude zabune, već poodavno je to tako. Dospeli smo tu, na mesto na koje smo pošli pre par decenija. Na jednoj strani srpske vrednosne skale, nipodaštavanje džeza, i to sa zvaničnog mesta, na drugoj strani, masa idolopoklonika „šatorske pesme“ potvrđuje nadmoćnu pobedu suprotnosti džeza. Na vidovdan. Ne može biti slučajan odabir datuma te velike audio-vizuelne seanse. Veliku dnevnu vest trebalo je armirati mlazevima istinske osrećenosti mase. Ogromna armija idolopoklonika nije stigla, ili nije mogla da ode na ovu seansu, no, zadovoljstvo je linkovano putem televizije, pa se može reći da su skoro svi koji su želeli postali deo tog velikog sabora šunda. Ima li boljeg, zemaljskijeg zaokruženja ovog velikog dana!