Trg Republike, nedovršeno mesto u sred Beograda

U središtu Beograda je Trg Republike, nekada Pozorišni trg, kao u većini evropskih gradova koji su iz monarhije prešli na republikansku stranu. Određivanje i imenovanje posebno naglašenog mesta u središtu grada nedvosmislena je potvrda da se to republikansko opredeljenje stvarno dogodilo. U okolini trga, u celom gradu i u državi, naravno, republika postoji. Tokom vremena od kada je ustanovljena prolazi kroz razne peripetije i u našim sluđenim okolnostima ipak napreduje sa ciljem da jednom postane i prava demokratska. U Beogradu je to malo pomereno i drugačije, (a šta bi drugo?), jer na Trgu Republike dominira Knez Mihailo, a ne neki republikanac ili bar neki drugačiji simbol koji bi republikansku provinijenciju grada proklamovao i neprekidno opominjao Beograđane i njihove goste u kakvom društvenom uređenju žive. Ali, zatekao se predstavnik monarhije pa je bilo zametno premeštati ga pa je tu i ostao. To je dobro radi kontinuiteta i naglašavanja da mi nismo tek tako, ni iz čega, osvojili pravo da budemo republika. Ipak, Knez, tu stoji i da saopšti da to nije zauvek i da monarhija može da se vrati. Scenografija je spremna za sve okolnosti, a istorija nas uči da je to racionalan pristup.

Trg je mesro gde su se oduvek iskazivale namere građana za promenama, kao nekada na agori u Atini iznosile su se javno ideje, razgovaralo se o njima ali i protestvovalo protiv nepravde i zastalog života usled neumešnosti vlasti da ga učini boljim. Bilo je tu jednom polivanje građana a potom i smena režima koji je učinio tu nepodopštinu. Ovih dana događaju se protesti za boljitak kulture, nauke, opomena državi da se nedostojno i nebrižno ponaša prema tim osloncima nacionalnog i državnog identiteta. I to je još jedna dobra strana Trga Republike, ma kakav da je, opstao je kao stecište, mesto susreta građana a što je trgu najvažnija namena. 

Oko Trga je Narodno pozorište, Narodni muzej koji čeka, evo više od decenije, da se vladari odluče da odreše kesu i urede zgradu ne bi li narod mogao da vidi kulturnu baštinu odvajkada, mada to nekako ne ide i opet je utvrđeno da ima prečih poslova te će Potemkinove zavese preko fasade i dalje biti deo ambijenta.  Zatim, tu je Palata Riunione i Dom štampe kome preti „rekompozicija fasade“, investitorsko nasilje uz podršku arhitekata koji zaboraviše esnafsku etiku. Istorija grada prikazana je u krug, mada sam Trg nikada nije dobio (zar to nije veoma beogradski?) svoj konačno artikulisan prostor zato što velika gradska ulica prolazi kroz njegovo središte i nekako ga rastače, ne dozvoljava da se ujedini i da bude trg kao što je logično sve do Doma vojske, zajedno sa trouglastim parkićem kako ga je Emilijan onomad regulisao i nacrtao.

Značajan doprinos nezavršenosti Trga daje plac preko puta Narodnog pozorišta gde je u formi privremenosti izgrađen artefakt nazvan „Staklenac“. Beograđani ga  tako zovu, to je verovatno tipična beogradska reakcija na neprimeren akt, pa je davanje trivijalnog imena način da se iskaže protest i neodobavanje. Tu je i neizbežna uvredljiva divlja gradnja uz bioskop „Balkan“ koji je i sam upušten i napušten kao neka ruina izgleda, kao opomena da ništa nje definitivno, ni ona monarhija ni ova republika, i da Beograđani, tolerišući tu agresiju, pokazuju da nisu uvereni u vrednosti na kojima gradovi uobičajeno počivaju i opstaju. O poštovanju institucija, zakona, urbanističkih planova, urbanoj kulturi, drugi put.    

Nekoliko godina unazad razmišljalo se da se, umesto „Staklenca“, izgradi Gradska galerija, javni objekat namenjen kulturnim događajima i prosvećivanju naroda ali i komunikaciji sa svetom, pa je s tim ciljem bio raspisan i javni konkurs za arhitektonski projekat. Nagradu i mogućnost izvođenja dobili su mladi ljudi. Ali sve je iznenada zaustavljeno da bi se sve ponovo razmotrilo jer se čuju zahtevi da se tu sagradi zgrada Opere, kao što je nekada planirano. Mnogo je reči potrošeno u raspravi o jednoj ili drugoj mogućnosti ali nikako da dođe do saglasja. I tako u diskusijama i iznošenju argumenata - onih što kažu: "pa oduvek smo mislili da je to mesto za Operu a vi sad...", ili onih koji kažu da je na Trgu dobro imati otvoren objekat dostupan svim Beograđanima danju i noću - vreme odmiče, pa je izgledno da nećemo imati ni Galeriju ni Operu već privremeni „Staklenac“, jer nam tako nešto izgleda i pripada i da ništa bolje nismo ni zaslužili.

I ovde, kao  i na mnogim drugim mestima, iskače u prvi plan sukob dva Beograda i dva načina mišljenja: jedan koji zastupa novu interaktivnu komunikaciju Beograda unutar samog sebe ali i sa svetom i savremenu prezentaciju kulturnog pregalaštva, i drugi, koji smatra da se ništa ne menja u vremenu i da samo treba nastaviti gde se stalo, jer zašto bi se menjalo kad je bilo dobro, i kada smo oduvek projektovali i gradili kako tata kaže, bez obzira ko je tata, uvek ima neki. Sada novi klinci sve to hoće da promene i da udese prostor po svome, na novi način, koji nije po volji onima od pre, pa pokušavaju da vrate događaje tamo gde su zastali. I ne radi se toliko o tome šta će se tu graditi, radi se o toleranciji koja je tokom prohujale decenije potpuno zaboravljena.

Cena te sitaucije je da će sve ostati kako jeste, mada svi misle da to nije dobro, i jedino tu postoji bar neka slabašna ali nedovoljna saglasnost. Pa da i to makar bude podržano kad nema nečeg jačeg i izglednijeg postupanja.