DRVO ŽIVOTA

Carevine i države su dolazile i odlazile, a on je ostao. Razne vojske su marširale pored njega, dolazili su poraženi pobednici i ispraćani pobeđeni okupatori, a on je stajao. Dinastije se smenjivale, bezbrojne vlade se dizale i padale, razni režimi su uspostavljani i obarani, a on je mirno gledao. Sve je prolazilo – on je opstajao. Zar nije smešno i tužno da se jedan današnji ministar usuđuje da govori šta treba ili ne treba da se radi sa tim i takvim hrastom? Treba prvo da stane pored hrasta i uporedi senke.

Gost-autor Voki Vasić

Udruženje „Škola za opstanak“, Beograd (član CEEweb for Biodiversity)

Višestoletni hrast – koji je iznenada ničim izazvan istrčao pred zahuktalu mehanizaciju Koridora Jedanaest i ukorenio se – podigao je učmalu i bezvoljnu javnost na noge. Postao je Slučaj Hrast. Kao i povodom drugih skandala, od zvaničnika se najviše i najglasnije javljaju oni koje niko nije pitao i koji se uopšte ne razumeju u hrastove na trasama autoputeva. U toj opštoj graji i lupetanju, oni koji znaju o čemu je reč, ćute i vire iz mišjih rupa, moleći boga da ih se niko ne seti i ne prozove.

Ministar koji svakog dana (ili češće) nudi po jedno novo maštovito rešenje za hudi hrast, a koji uzgred, nije ni njegova briga ni nadležnost, ne pominje ključni dokument bez koga ne sme da se zakopa nijedan ašov na trasi bilo kog koridora: Studiju o proceni uticaja na životnu sredinu. Zašto javnost i mediji nisu upućeni na tu studiju i njenu ocenu, kao i na rezultate javne rasprave o studiji i na saglasnost da se pristupi izradi i realizaciji projekta izgradnje?! Tu bi valjda trebalo da se vidi i taj hrast star više stotina godina, poznat u celom kraju kao zapis, sveto drvo. Očekuje se da su ga izvođači studije (eksperti za biodiverzitet) ne samo videli, izmerili, slikali, stručno opisali i procenili, što je takođe u njihovoj obavezi, nego i predložili kako da se on sačuva. Ne, nigde se ta studija ne pominje. Da li je moguće da su stručnjaci prevideli toliki hrast? U takvom slučaju njih treba odmah i javno pozvati na odgovornost i zauvek im oduzeti licencu za izrade studija uticaja.

Nažalost, istina je da je Studija o proceni uticaja izgradnje Deonice III autoputa E-763 na životnu sredinu (Institut za puteve CIP, 2007) sakrila Savinački hrast. Nema njega u studiji, kao što nema ni mnogih drugih prirodnih vrednosti koje popularni Koridor ugrožava. Štaviše, u istoj studiji navode se samo Uslovi zaštite prirode i životne sredine za izradu idejnog projekta za Deonicu VI (Lučani–Požega, Zavod za zaštitu prirode Srbije 888-206/05, od 30.06.2006), a ne i za kritičnu Deonicu III koja je predmet studije. To se u žargonu zove falš-studija i to tako treba da se kaže. Dovoljno je da se pogleda koje su struke izvođači studije, pa da se vidi da oni, i da su hteli savesno da rade, nemaju ekspertske kapacitete za izradu tako važnih poslova. A postoji i naopaka praksa da studije uticaja rade iste institucije koje rade i građevinske projekte, umesto da se to poveri nezavisnim stručnim institucijama.

Tako je jedno obično, rutinsko stručno i stručnjačko pitanje, potpuno nepotrebno i neopravdano uzrujalo javnost, izblamiralo neukog Ministra, dalo povod za izliv očekivane bahatosti Drugog koji je Prvi, izazvalo čak intervenciju Njegove Svetosti, a obaška je razdrešilo vreću iz koje su pokuljale svakovrsne folklorne banalnosti, uključujući i izjašnjavanje Ministra od Puteva da li ima ili nema onu stvar. A onda je počelo i udaranje ispod pojasa i obmanjivanje i zaluđivanje neukog naroda. Kao, Hrastuljak nije registrovano zaštićeno prirodno dobro, pa se može seći kad je kome volja. Gle! Upravo je obrnuto, ono što nije registrovano mora se ispitati i vrednovati pre svakog zahvata koji bi mogao da ga ugrozi. Pa zato je zakon i propisao obavezu izrade studije (studija = proučavanje) o uticaju. Očuvanje prirode i životne sredine je najviša i najveća obaveza, jer zadire u zajedničko pravo svakog od nas na uživanje najopštijeg dobra – svakog hrasta i svake ma i najbeznačajnije travke ili bubice. Ko Koridorcima daje pravo da diraju moj i tvoj i svačiji hrast?

Onda se neko setio da, ako je star, onda je i kriv i truo, a Ministar je izmerio da je osušen pedeset posto. Nema mu spasa, brzo će ionako da crkne i onih preteklih pedeset procenata. Bolje da mu odmah prekratimo muke. Mora ovde da se nešto ozbiljno kaže i o trulom drvetu. Trulo drvo ne valja kao drvna građa, ne valja u drvnoj industriji, u fabrikama nameštaja. Inače je odlično. Ekološki gledano, za biodiverzitet, za ekosistem, za mene i svakog ko ne radi u šumarstvu i drvnoj industriji, trulo drvo vredi neuporedivo više nego netrulo, ono hrani i pruža zaklon i mesto za razmnožavanje čitavom jednom svetu živih bića, sisara, ptica, kičmenjaka i beskičmenjaka, drugih biljaka i pečuraka, koje ne opstaju na mladom drveću ili u njemu. Taj zreli i prezreli hrast je ekološki dragulj! Uopšte nisam pomenuo količinu kiseonika koju njegova divovska krošnja ispušta tokom vegetacione sezone.

Možda je najniži udarac zadat Grmu na polju patriotizma: optužen je da se isprečio na putu razvoja Srbije (prema Čačku i Požegi). Ili razvoj ili hrast, ne mogu palančani da dobiju oba. Pokušaj ili samo namera da se, zarad razvoja, suspenduju zakonom predviđene procedure i postupci zaštite prirode i životne sredine, zvoni na uzbunu. Neko uzima pravo da bude iznad svakog pravnog demokratskog sistema, pa da umesto mene, umesto svih vas, odlučuje šta ili ko smeta razvoju. I da otstrani smetača. Danas hrast, a sutra?

I na kraju, nešto lično o samom Savinačkom hrastu. Nije to običan hrast lužnjak Quercus robur. To je odabrani hrast lužnjak. Sveti hrast, zapis i nosi krst na sebi. Odabrao ga je narod da bi za njega vezao svoje nade, ponekad one poslednje. Izabran je zbog svoje dugovečnosti i vitalnosti. To što je preživeo toliko dugo, što je izdržao klimatske promene, sušne i vlažne godine, nebrojene oluje i gromove, dokaz je njegove životne snage, njegovog dobrog naslednog (genskog) paketa i to je osetio i prepoznao narod, koji i ne mora da zna sve o  biodiverzitetu i savremenoj genetici. Genski potencijal tog jednog, konkretnog hrasta i njegovih žireva, od ogromne je vrednosti za obnovu kvalitetnih šuma u Srbiji. Vode li o tome računa današnji nosioci brige za održivost prirodnih resursa zemlje?

Svejedno je da li je kult hrasta hrišćanski ili paganski, on je duboko ukorenjen u tradiciju. Nije se time igrati. Mnogi zapisi u Srbiji već su zaštićeni zakonom kao spomenici prirode. Iako to uopšte nije bilo potrebno. Do „Skandala Hrast“ nikome nije ni padalo na pamet da digne sekiru na Krst, na Zapis, na Molitvu. Ne zbog straha od prokletstva, ne iz religioznosti, nego iz poštovanja tradicije. To bi bio vandalizam jednak rušenju crkve. Savinački hrast je paradigma prožimanja nature i kulture, jedinstva biološkog i kulturnog diverziteta, spoja materijalne i nematerijalne baštine, opipljivog i neopipljivog nasleđa. Neuko je i osiono to nazivati palanačkim duhom. Taj hrast je vrlo veliki i dubok simbol trajanja Srbije. Carevine i države su dolazile i odlazile, a on je ostao. Razne vojske su marširale pored njega, dolazili su poraženi pobednici i ispraćani pobeđeni okupatori, a on je stajao. Dinastije se smenjivale, bezbrojne vlade se dizale i padale, razni režimi su uspostavljani i obarani, a on je mirno gledao. Sve je prolazilo – on je opstajao. Zar nije smešno i tužno da se jedan današnji ministar usuđuje da govori šta treba ili ne treba da se radi sa tim i takvim hrastom? Treba prvo da stane pored hrasta i uporedi senke.

Velika greška i veliki greh je učinjen, ali se može sasvim popraviti, a donekle i okajati. Čak se i šteta može nadoknaditi. Tražim, ili učtivije, molim da se smesta na godinu dana zaustavi trasiranje tog koridora i obustave svi zemljani radovi, a da se kritična deonica vrati u prvobitno stanje. Hrast da se naravno ne dira, ne preseljava, ne blindira, ne trpa pod stakleno zvono, ne pasareliše, ma da se i ne takne. Za to vreme treba da se uradi nova strateška studija o uticajima, koju bi obavio nezavisan tim stručnjaka više disciplina, uključujući i one za biodiverzitet. Studija mora da se po završetku stavi na pravu javnu raspravu i onda da se, na osnovi tih rezultata preprojektuje kritična deonica autoputa E-763. Troškovi da idu na teret institucija koje su odgovorne za prethodnu, neispravnu studiju o uticajima, a ako nemaju raspoloživa sredstva, onda da se nadoknade prodajom zaplenjene imovine, makar to dovelo do likvidacije firmi. Ako mislite da je predlog suviše radikalan – nije. Srbiji je, na putu razvoja, neophodan jedan ovakav mali ispit zrelosti. Mala matura, ali fer.