Kamen gori, val se pjeni

Tog sam proleća mislio po prvi put na more u Egipat. I kao što moja kuma ume da kaže - „vi ptičari ste kao Masoni, gde god da idete, imate kontakte“; pošaljem ja tako mail nedavno preminuloj Mindi Baha el Din da se raspitam za neku mogućnost ptičarenja na tankom budžetu, koji nije dozvoljavao usluge vodiča.

Dan-dva kasnije, stiže mi odgovor iz Kaira, na savršenom hrvatsko-srpskom, od žene koju nikada nisam sreo i kojoj je Mindi prosledila moj mail, a koja je svoju domovinu napustila u vreme granatiranja rodnog joj Dubrovnika i, po imenu sudeći, muslimanke. Posle nekoliko razmenjenih mailova, stigao nam je poziv da odemo u goste potpuno nepoznatim ljudima i da ptičarimo zajedno. I sam po sebi mi je takav gest dovoljno dirljiv.

Ali negde baš u to vreme, srpski predsednik je skrstio ruke na leđima i gledao na drugu stranu. I srpski ministar policije je shvatio mig, pa okrenuo telefon koga treba da javi kako će u određeno vreme skrstiti ruke i gledati na drugu stranu ulice. I srpska policija je postupila po naređenju, skrstila ruke na guzicama i u horu zviždukala „Bože pravde“. Pa i srpski huligani su, vazda poštujući lanac komandovanja, zapalili istorijski spomenik u mom rodnom gradu. I to u ime svih nas koji im nismo namigivali, niti zviždukali „Bože pravde“. Svesni da što duže od Boga pravdu tražimo, to ćemo duže bez nje ostati.

Još se sećam koliko me je bilo sramota. Ja sam se neznanoj Dubrovčanki izvinio što njena bogomolja gori u mom gradu.

Skoro deceniju kasnije, dočekao sam da takozvano sudstvo izrekne takozvanu presudu kojom se nasilje i paljenje bogomolje, spomenika kulture i biblioteke, praćeno raspirivanjem nacionalne i verske mržnje - pravda i prašta, bezmalo blagosilja. Dočekao sam da me ponovo bude sram.

Oprosti još jednom, ako možeš, Azra.