Crkva napred, deca pozadi

Država je namerna da skupi oko 620.000 evra. Od građana. Na dobrovoljnoj bazi, naročito ako to građani ne primete. Pomoću doplatnih poštanskih marki. Onih marki koje su ovde pominjane kao jedan od načina na koji bi država mogla da pritekne u pomoć teško bolesnoj deci. Te poštanske marke su izdate i prodaju se na osnovu uredbe objavljene u Službenom glasniku br. 44/2013, pod zvaničnim nazivom Uredba o izdavanju doplatne poštanske marke »IZGRADNJA SPOMEN-HRAMA SVETOG SAVE«.

Dakle, posle smrti Tijane Ognjanović, država je rekla da će potražiti zakonski način da pomogne teško bolesnoj deci. Upravo kao što je pristala da pomogne i deci sa Batenovom bolešću. Naravno, kada te odluke smisli ili uspe da proturi kroz svoje organe i ostala creva. Što mnoga od te dece neće dočekati živa. U međuvremenu joj je, očito, kroz sistem za zakonito varenje protrčala odluka da se od 18. Juna do 31. Avgusta prodaje 7.600.000 doplatnih poštanskih marki, po ceni od 10 dinara, što na kraju izađe oko 620.000 evra kojima će SPC raspolagati po svom programu.

Pomenuta uredba nije vidljivo ili uopšte nije istaknuta u poštama, tako da građani mahom ni ne znajući plaćaju dodatnu poštarinu, koja će otići za opremanje Hrama Svetog Save. Onima koji primete da je račun za deset dinara viši od očekivanog, poštanski službenici obično kažu da ta marka mora da se kupi, jer uredba tako kaže. Što nije tačno. Ali građani to treba da znaju i da se pozovu na 3. Član uredbe koji kaže: » Način izdavanja doplatne poštanske marke reguliše se ugovorom između korisnika doplatne poštanske marke i preduzeća koje obavlja poslove prodaje doplatne poštanske marke u skladu sa zakonom«, što u slobodnom prevodu znači da marku ne morate da kupujete.

E, sad...ja o crkvi ne bih imala da kažem mnogo više od onog šta sam do sada rekla, a što bi uglavnom stalo u onaj stari vic:

Dođe grupa skrušenih seljaka pred popovu kuću, izađe popadija i pita ih šta se desilo. Jedan od seljaka, sve u zemlju gledajući joj kaže:

-          Pop se udavio, naše saučešće..

-          Kako udavio? Pa sa vama je bio na pecanju...

-          Jeste...i ispao je iz čamca...

-          Ali vi ste dobro znali da ne zna da pliva, kako je mogao da se udavi pored toliko vas?

-          Pa, mi smo pokušavali da mu pomognemo, priterali smo čamac uz njega, pružali ruke, vikali mu: »Daj pope ruku!«

-          Eto, kažem ja...

-          Ali mi smo mu vikali, a on ništa...

-          Naravno, trebalo je da mu vičete: »Na pope ruku«.

Dakle, ja od crkve ništa ne očekujem. To što je Ješua pao i ustao zbog jadnih, bolesnih i gladnih, što je pohlepu kao smrtni greh označio, što je učio da se vole ljudi, a ne novac i hramovske zgradurine, govorio učenicima svojim da ne uzimaju ni zlatnu, ni srebrnu, ni bakarnu paru...ihaj otkad je to bilo, ko će to još da pamti. Kao što će se i Rastko Nemanjić silno negde na nebesima obradovati kada vidi da je, u ime prosvetiteljstva kome je život posvetio, prednost data velelepnoj nekretnini kojoj sleduje još velelepnije unutrašnje opremanje, no – deci.

Ono što ja ne razumem je – država. Ona mene brine. Sekularna država koja postigne da se pozabavi crkvenim potrebama, ali ne i potrebama svog najslabijeg dela. Civilizovanost i uspešnost države se mere upravo njenom sposobnošću da zaštiti svoje najslabije članove. A slabijih od dece, pa još smrtno bolesne dece, nema.

Da uopšte ni ne pominjem kulturu i nauku za koje para nema. Kriza je. Nema država, a nemaju ni građani, pa nema od koga da uzme. Sem, možda, ipak...

I dok država pomaže crkvi da skupi 620.000 evra za udaranje glanca nekretnini,  deca umiru. Zvuči patetično, ali tako je. Jeste, deca su i ranije umirala. I umiraće. Ali država mora prvo da se pobrine za njih, oni su njena briga mnogo preča od bilo koje nekretnine. Kao što bi briga morali da joj budu i njeni poreski obveznici, roditelji te dece koji bukvalno prose naokolo. Nije ih sramota. I ne treba i ne sme da ih bude sramota. Oni prose za živote svoje dece. I veruju, pre svega, u druge ljude. Nadaju se da će ih dirnuti teška priča koju oni žive iz dana u dan, žalosne slike njihove dece koje već sutra može više da ne bude. Svaka para im je života vredna. Svakih 10 dinara.

Luke koji je na slici više nema.  Ni Danice, ni Tijane, ni Anje...a Veljko, Bojan, Anita, Lazar, Vanja, Anđela, Aleksandar, Konstantin, Anastasija, Dejan, Nikola, Nataša, Nevena, Ana, Marina, Darko, Stojan, Jovana, Mica, Angelina...nisu samo imena. To su deca koja se bore za svaki dan života.

Državo, probudi se!

Edit: S obzirom da će ovaj blog uskoro biti automatski zaključan za komentare, molim sve koji bi da komentarišu da odu na novi blog.