Vido

Osećanja, osećaje, teško je iskazati rečima a ako ti dotaknu najosetljiviji deo duše onda je to prosto nemoguće! Vreme prolazi, ja znam kako sam se osećao i šta sam osetio i to me svakodnevno proganja ali se nikako nisam usuđivao da to podelim s vama! I sada sam u dilemi da li će opis onoga što sam osetio, sadržati u sebi makar delić one energije, tuge, bespomoćnosti, poštovanja, pijeteta...

Na ostrvo Vido 21. Januara 1916 godine prve su došle Moravska, Pirotska i Čačanska vojna bolnica.

Ne dugo zatim, stiglo je još nekoliko hiljada na smrt iscrpljenih i bolesnih mladića, regruta. Prvih dana dnevno je umiralo i do 300 vojnika! U prvo vreme sahranjivani su na kamenitoj obali ostrva a kasnije su čamcima prevoženi i potapani u more. Činjenice govore da je na ostrvu Vido, u moru u Plavoj grobnici i na dvadeset sedam vojničkih grobalja na Krfu, sahranjeno oko deset hiljada srpskih vojnika i regruta!

Mauzolej - kosturnica na ostrvu Vido izgrađena je po projektu arhitekte Nikolaja Krasnova. Završena je 1938 godine. Unutar Mauzoleja - kosturnice nalaze se 1.232 kasete u kojima počivaju kosti srpskih ratnika koji su bili sahranjeni na krfskim grobljima a čija su imena, prezimena i mesta odakle su, bila poznata. Kosti 1.532 nepoznata ratnika sahranjene su u dva spoljašnja bočna prostora. Sa desne strane Mauzoleja, popeli smo se uz tridestak stepenika, nalazi se veliki kameni krst na kojem piše da ga je podigla Kraljevska mornarica 1920 godine.

I ovako šturi podaci skinuti (uz moje manje intervencije) sa Wikipedije, izazivaju užas i bol, neizmernu tugu zbog izgubljenih života!

Nekad, u ono doba kamenito ostrvo, sada je prekriveno gustom borovom šumom. Od male luke gde je pristao brodić sa nas tridesetak, desno se ide ka Mauzoleju. Dok smo koračali putem zasutim borovim iglicama, žena mi je rekla: Osećaš li? Da, osetio sam! Neobjašnjivom igrom Prirode, na Vidu se oseća miris Jadrana! Prošli smo Krf tamo i ovamo, i ona i ja smo bili na Grčkim ostrvima i obali ali nigde nismo osetili taj specifični miris kao kad se iz Trebinja približavaš Dubrovniku ili si na Mljetu, Korčuli, Braču, Krku Lošinju, Hvaru...

Pomno sam čitao imena na kasetama, bilo ih je iz cele Srbije, od Vojvodine, preko Šumadije do južne Srbije. E da! Hvala Grcima na brizi i održavanju spomen obeležja. Srpska zastava je bila ganc nova kao da je jutros sašivena!

Ispod Mauzoleja smo se stepenicama spustili na lep i uređen vidikovac sa klupama. Na ogradi prema maloj uvali odakle su čamcima odnosili i sahranjivali srpske ratnike u moru, nalazi se u bronzi odlivena ploča sa stihovima Milutina Bojića:

Tu na dnu, gde školjke san umoran hvata

I na mrtve alge tresetnica pada,

Leži groblje hrabrih, leži brat do brata,

Prometeji nade, apostoli jada.

Seli smo ćuteći na jednu klupu, pogledao sam ženu, oči su joj bile pune suza. Nekoliko minuta kasnije: Zamisli, okrenula se ka meni, juče sam pročitala, školi koja nosi ime 1300 kaplara hoće da promene ime. Tu sam pukao! Suze su mi grunule iz očiju, jedva sam mogao gušeći se da izgovorim: Pa gde će im duša idioti jedni! Hoće da zatru sećanje na ponos i diku, na mladost koja je žrtvovala svoje živote za slobodu Srbije!

1300 kaplara je naziv za još nedoškolovane oficire, mladiće, koji su trebali da budu intelektualni krem Srbije.Oni su iz Srbije i Austrougarske napustili školovanje i stavili se na raspolaganje vrhovnoj komandi. Upućeni su u Skoplje u vojnu školu. Iako njihova obuka nije bila gotova, vrhovna komanda je morala da ih pošalje u borbu! Srpska vojska je bila u povlačenju, Beograd je bio okupiran, mladićima su u Skoplju pre vremena dodeljeni činovi kaplara, 1300 kaplara! Sutradan su upućeni na Kolubaru i Suvobor. Potpomognuta njima, srpska vojska na čelu sa Živojinom Mišićem izvojevala je jednu od najsjajnijih pobeda u Prvom svetskom ratu. 1300 kaplara su primer i simbol žrtvovanja za slobodu svoje zemlje i naroda jer su to bili golobradi mladići koji su svesno i ponosno krenuli u borbu za oslobođenje svoje zemlje!

Kad god neko pomene Krf a sada kad sam i ja bio na Krfu pogotovo, na pamet mi padnu moj đed Lazo i njegov brat Andrija! Obojica su sa srpskom vojskom doživeli i proživeli svu golgotu i završili na Krfu. Andrija je bio najmlađi od petoro braće, zato su braća odlučila da ga pošalju na škole. U Beogradu, u Kraljevini Srbiji, kao jedan od najboljih u svojoj klasi, završio je Kraljevsku vojnu akademiju. Bio je artiljerac po struci. Imam malu požutelu fotografiju đeda strica Andrije u svečanoj srpskoj oficirskoj uniformi, sa sabljom o pasu i šubarom sa velikom peruškom s prednje strane na glavi i mog đeda Laza u crnogorskoj nošnji sa kuburom za pasom, koji je iz Kraljevine Crne Gore bio došao u Beograd da bi prisustvovao svečanosti povodom završetka akademije i dobijanja oficirskog čina svog brata mezimca.

Kad sve saberem i oduzmem, profesija moga đeda Laza je bila ratovanje! Još kao mladić u Crnoj Gori je učestvovao u borbama s Turcima, 1905 godine se preseljava u Kraljevinu Srbiju i ne zadugo biva učesnik Prvog i Drugog Balkanskog rata. Kad je 1918 godine Austrougarska objavila rat Srbiji, javlja se kao dobrovoljac.

I Lazo i Andrija su za razliku od mnogih svojih drugova i saboraca, uspeli da se oporave na Krfu. Lazo na Krfu nije sedeo skrštenih ruku, vazda je nešto majstorisao. Iza mojih leđa na metalnom ormaru se nalazi njegovim rukama od topovske čaure napravljen mlin za kafu koji za divno čudo i dalje melje kafu najsitnije moguće. Kod mene su i makaze koje je Lazo napravio po uzoru na velike krojačke. Pri proboju Solunskog fronta, Andrija je poginuo kao komandir topovske baterije. Sahranjen je u Zejtinliku. Još za vreme rata odlikovan je Karađorđevom zvezdom sa mačevima, Belim Orlovima sa mačevima, Obića medaljom i još mnogim odlikovanjima koje je meni u amanet ostavila očeva majka, moja baba Ljubica. Lazo je nastavio da se bori sve do oslobođenja a onda se vratio porodici. Ni Drugi svetski rat ga nije mimoišao! Poginuo je pred sam kraj rata u decembru 1944 godine.

Krf, Vido, Plava grobnica, nisam ni slutio koliko je to sve živo u meni. Potpuno su različite stvari, znati podatke, pa i u detalje i naći se, biti na licu mesta.