erotska masaža, povoljno

                                                                 još jedan osmeh

Samo su ga sproveli  i zatvorili vrata . Bez mahanja. Čak i da su podigli ruke nije želeo da se okrene i eventualno ih otpozdravi. Jednostavno, tu ne drže ljude koji gaje iluzije o srdačnom rastanku. Možda je čuo zvuk zatvaranja čeličnih vrata i škljocanje brave. Možda je isključio zvukove i ispravio leđa. Sve iza njih može komotno da umre istog trenutka a opet ne bi ostavio ništa čemu se ne bi mogao vratiti. Doček je bio prepušten parkiranim automobilima, nekolicini stabala i semaforu koji pokazuje crveno.

Ugledati poznato lice nakon pet godina guljenja u Zabeli? Zar si stvarno pomislio da će se neko pojaviti?

Ispravio je leđa za slučaj da su ga posmatrali sa kapije, sačekao zeleno svetlo i prešao ulicu. Kesa mu se urezivala u šaku dok se desnom rukom borio sa portabl televizorom i tranzistorom koji su mu doneli posle odsluženih godinu i nešto. Bolelo ga je to što niko nije došao po njega, što u izlasku ne postoji ništa filmično, nešto zbog čega bi ponovo mogao da se oseća srećnim ali on je odavno navikao na takav život. Nasmejao se prvom čoveku kojeg je video i zaboravio na tugu i bes.  Imao je 250 dinara, ličnu kartu kojoj je istekao rok, kese sa stvarima koje su mirisale na zatvorsku memlu i osmeh kojem je falilo par zuba. Čovek je uzvratio osmeh a to je bilo najvažnije. Jebeš teskobu, sunce i semafore. Sloboda i osmeh; Sve što unutra naučiš jeste da svakodnevno misliš o njima . Sloboda i osmeh. Sve ostalo je najobičniji plićak ako malo bolje razmisliš.

Do glavne autobuske ima podosta. Baci te stvari, Kazu. Goni ih u pičku materinu. Oslobodi šake. Kupi cigarete. Rezerviši kartu.

Kontejneri lako progutaju prošlost ali ako ne iskoristiš i najklimaviju šansu pokazaće ti budućnost a do tada eto im i tv i radio. I ne trudi se da spustiš poklopac. Stisni to malo para i nastavi ka buskoj jer to  je sve što u ovom trenutku možeš da uradiš za sebe, samo zadrži taj osmeh na licu, pomisliće da ti nije mesto na ulici.

Potpuno je drugačiji osećaj koračati dvadeset minuta pravolinijski nakon toliko godina. Držim pravac i nipošto ne okrećem glavu a sve me i dalje podseća na onih sat vremena šetnje po  dvorišnom betonu. Nemam sat ali očekujem da svakog trenutka izađe stražar i objavi kraj. Da se vratim u izolaciju i počnem sa vežbama ili da posmatram ono malo svetlosti koja ulazi kroz najmanji prozor na svetu. Hodam jako zabadajući petama. Stežem vilicu.

Stigao sam pred autobusku stanicu. Pokušavam da ne šaram očima po masi. Zabrinut sam. Ne znam kako da se ponašam. Jedino u šta sam siguran da se iz aviona vidi da više ne pripadam ovde. Da je to toliko očigledno da je samo pitanje vremena kada će mi prići panduri u civilu i zgrabiti za ruke. Žena sa detetom iza mene teško diše dok mala zapitkuje kada će stići kod bake i deke. Majka je nervozna jer zna da sam ponovac u delu, da ću joj istresti sve iz torbice i nestati među peronima. Paranoja mi lepi znoj na vrat i vazduh iz sekunda u sekund postaje suvlji, širim nozdrve, otvaram usta i borim se kao keder koji sa udice oseća čeljusti štuke i biva progutan. Pluća mi se skupljaju. Vrtoglavica dok prilazim šalteru i vadim zgužvane novčanice tražeći kartu do Beograda renda svaku izgovorenu reč. Nekoliko puta sam se onesvestio u sebi pre nego što sam zgrabio kartu i slučajno ramenom udario gospođu iza. Ne okreći se, Kazu. Njoj tvoje izvini ne znači ništa. Stopi se sa masom i nađi svoj peron. Autobus ti polazi za otprilike petnaest minuta. Toliko još agonije treba izdržati.

Ižickao sam cigaretu od čistača gradskog zelenila i seo na ivičnjak. Ako uspem da isključim čula i samo uvlačim dim u sebe biću u redu pet-šest minuta. Iza leđa je zid a ispred su stariji ljudi i nekolicina prašinara sa uključenim motorolama. Bezbedan sam. Mrzim ih, to moja nikada dobro srasla ključna kost najbolje zna ali sam bezbedan. Smanjujem paranoju na pola. Kada uđem u autobus i navučem zavesu preko stakla i mrak ponovo podseti na kavez biću ok.  

Taj kavez je uočljiv ako me dovoljno dugo posmatraš. Videćeš kako dodirujem hladne šipke i pružam prste u pokušaju da uhvatim nepostojeći spas, bez odeće, bez ičega ljudskog u sebi. To je najhladnije mesto na ovoj planeti ali nakon nekog vremena znam da ću osetiti svu njegovu toplotu. Ti to nikada nećeš razumeti. Nikada nećeš imati svoj kavez. A svoj ti ne dam.

Po polasku autobusa i navlačenja cigaretama izbušene tkanine preko prozora Kazu je zaspao. Nije sanjao. Nije imao šta da sanja. Usisao je mir i sedišta i paranoju u sebe i stegao kapke. Položio je ruke na stomak i naslonio glavu na staklo. Drmusanje zbog vibracija na prozoru i prelazak preko ko zna koliko rupa ga je vraćalo činjenici da je živ; da stvarno odlazi kući i tamo, na klupi kraj kestena, sedi ortak sa zapaljenom spravom i purnja u iščekivanju. To je bilo dovoljno za još jedan osmeh pre nego što su slike pobegle.

Kada je izašao na Zelenjak ponovo se sreo sa njom. Molio ju je da ode što dalje od njega, da pređe ulicu i zaljubi se u drugog ali paranoja je bila samo njegova. To mu je odmah dala do znanja. Skočila mu je na leđa i nosio ju je u krcatoj 95.tici dok su ljudi pričali mobilnim telefonima ili zverali čas u njega čas kroz prozore. Bila je kraj njega i na stopu kada je Kazu pružao palac a ona sela na ogradu mosta i buljila u Dunav tiho zvižućući. Samo ga je podsećala da je u obavezi da bude sa njom ceo ovaj dan, da je se neće tek tako rešiti. Da ta riba traži pažnju.

Automobili su prolazili bez namere da ih pokupe da bi se posle pola sata jedan zaustavio gotovo iznenada. Kazu je nabacio još jedan osmeh, okrenuo se i video je kako i dalje sedi okrenuta leđima i zvižduće totalno nesvesna da je prevoz stigao. Naslonio se kraj nje i pogledao dole, u maticu Dunava. Nije joj ništa rekao, samo je prislonio ruku na njena pogrbljena leđa i gurnuo je. Uleteo je u auto, zahvalio se vozaču i zavalio u sedište. Treći osmeh, Kazu. I to u samo jednom danu.

Nije mu bilo do razgovora, tek je smirio želudac i opustio nerve ali nije pobegao od priče. Odgovarao je na sva vozačeva dosadna pitanja. Čak je i osetio sreću izgovarajući svoje mišljenje posle toliko vremena. Na ulazu u Pančevo počeo je da opaža zgrade i semafore i apsolutno se ništa nije promenilo. Sve je izgledalo koliko toliko isto kao i kada je uhapšen. Baš sve. To je i rekao vozaču koji se složio sa njim. Lik ga je ostavio u centru, trubnuo i nestao. Tri ulice momak. Tri ulice i tu je i kesten i ljuljaška i klupa i teren za basket. Na ćošku dok je čekao zeleno svetlo pročitao je grafit  ispisan ogromnim crnim slovima - Ništa više nije isto. Kurac moj nije isto. Sve je isto. Ništa se ovde nije promenilo. Sve što je falilo bila je cigareta, pivo u konzervi i tuš koji će sprati prethodne godine.

                                               *          *         *         *         *         *         *

Nakon svega rečenog Kazu je ućutao. Gledao sam ispred sebe ne želeći da ga bilo šta upitam. Videlo se da je istrošen. Rekao je sve, čak nije ubacio u priču kako je odmah po izlasku pojebao kurvu i kako mu nije ništa naplatila jer Kazu ima kitu od skoro trideset santima.

Bio sam zahvalan što me je lišio maštarija. Umeo je da sjebe svaku dogodovštinu nekom scenom iz filma koji se davao na televiziji dan pre. Ove večeri, tri godine nakon izlaska iz Zabele, sedeli smo na betonu košarkaškog terena i neko drugi je pričao iz njega. Neko osetljiviji i povređeniji. Bilo je sparno. Znao sam da bi najbolji potez bio kupovina nekoliko limenki ali smo obojica bili bez prebijene pare. Spušili smo po cigaretu a onda je Kazu otišao kući ostavljajući me pored linije 6.25. Posle nekog vremena mi se učinilo da sam video zvezdu padalicu ali nije bilo na meni da zamislim želju. Preselio sam se na klupu, legao i pušio cigaretu za cigaretom. U svom tek izmišljenom kavezu.

Truli, I.Pelin

                                                                  IZVINI

Nekako je lakše umreti u snu

jer dok si svestan mozak

radiradiradi i

razmišljaš kako bi

kresnuo komšinicu

a ne diže ti se od hiljaduijednog

problema

išao na tekmu

kupio cvikere

gde ćeš na more

slušaš kako ti krče creva

glupog autolimara pored tvoje zgrade

klavir 2 sprata ispod tvog

prevrćeš po džepovima tražeći lovu

ničega

nema novca

samo neiskorištene karte za bus

i kafetina zlatni omoti

i u trenutku kraj - ne veruješ.

Bolje u snu.

                              Džoni Fejvorit