Seoska idila baj najt

Gradski čovek je biće tužno, od prirode amputirano. Danju udiše svašta i jede još sumnjivije pojave koje se lažno predstavljaju kao voće i povrće, a noću spava u buci, pod veštačkim svetlima. Ukratko, jad jedan, a možda i dva. Zato je san svakog aprirodiranog ljudskog stvora da se u nedra Majke Prirode vrati i zaspi u njenom dekolteu, uz pesmu cvrčaka i poj noćnih ptica koje ljubav ne naplaćuju.

Evo recimo ja...ja sanjam one noći kada sam spavala u bakinom teškom, u miraz donetom krevetu. Posteljina je šuškala, prosto se lomeći od štirka kojim je tako bila obrađena da grinje nisu mogle ni da pomisle na život u njoj a da ne skrhaju bar jednu od mnoštva nogu koje valjda imaju. Kroz poluotvoren prozor se čuo pev cvrčaka. Mrak je mirisao na bašte i mašinsko ulje sa obližnje železničke pruge. Tišina je imala glavnu reč.

To je bilo ono što sam znala da me čeka onomad kad sam stigla u badnjevačku, letnju noć. Spavanje na čistom seoskom vazduhu, u sobi samo za mene počišćenoj, dobro izluftiranoj i sa udarenim visokim sjajem, koji je tetka postigla timarenjem starog nameštaja. Zato što je ta, kao i sve gostinske, seoske sobe, one koje se pristiglima na prenoćište ustupaju, zapravo mali muzej. U njemu se čuvaju suveniri koje je pitaj boga ko i kada na poklon doneo, uramljene fotografije na kojima smo svi mali, klempavi, glavati, zalizani, za priliku tog slikanja lepo obučeni i temeljito umiveni. Za te slike nas, davne i smešne, zataknute su razglednice iz vremena kada se sa putovanja njima javljalo, a ne telefonskim porukama koje zaborav guta. I vazduh, vazduh koji miriše na cveće koje samo noću cveta, ono koje u selima švalerskim imenima krste...Ukratko, lepota jedna od idile.

Tačno tako je i bilo. Dočekao me je mrak, tako crn da bi mu pozavideo i onaj piramidalni, u kome večni život žive metri otrcanih zavoja i par kilograma faraonskih kostiju. Ukratko, crnji od unutrašnjosti crnog roga crne krave u ponoć. Farovi mog automobila su ga sekli na čokoladne kriške. Čim sam stigla na destinaciju i otvorila vrata, ka meni je pohrlio miris za kojim sam čeznula. Umešan u visok Ph, čisti mojsterajzing. Za mirisom prirode je trčala tetka. Bacila bih joj se u zagrljaj odmah, samo da mi Majka Priroda nije gurnula u oko granu obližnjeg drveta.

»Pazi kad izlaziš, nije...«

Ostatak rečenice, koju je mrak doviknuo tetkinim glasom, nisam najbolje čula iz jendeka u koji sam upala. Ali dobro, sve je to sastavni deo prirode, baš kao i roj komaraca koji me je dočekao u naručje, čim sam uspela da izbauljam iz rupe. Onih komaraca za koje moj stric Pile tvrdi da ordiniraju samo do deset uveče. Bila je skoro ponoć, izgleda da im nije javio da se raziđu. Jedino što me je tešilo je to da su se džaba radovali, moja krvna slika je vazda bila tako slaba da bi i kod vampira izazvala anemiju. Mada, krvotok mi je proradio raketnom brzinom čim sam prošla kroz žbun kopriva.

Sledila je večera, jer tako mora da bude, ona koja na putnika-gosta čeka pokrivena ispeglanom krpom, na stolu ćopavom na jednu nogu, ali brižno poduprtom. Uz večeru se služila priča o svima i svemu, ko se oženio, ko rodio, ko šta radi i koga više nema. Napolju je diskretno šuškala noć, mirišući na sveže umiveno.

A onda, onda je došlo vreme za spavanje. Tetka se zavukla u svoje sopče, davši mi pre toga uputstva za korišćenje svih stvari za mene pripremljenih, na rub složenih, sve jedna uz drugu, samo da se pruži ruka. Kada se ugasilo i poslednje svetlo nekada moderne lampe koja sada radi zahvaljujući samo tečinim veštim rukama i snalažljivosti, utonula sam u mir...tačno onaj kog nikada zaboravila nisam...

...a pod prozorom je pevao cvrčak. Neumorno. Možda malo preglasno. Nije prošlo dugo, a moj san je preplašeno pobegao u javu, cvrčak je dobio pojačanje. U roku od pola sata pod mojim prozorom je urlala banda insekata, kojima je tercirao ćuk. Javljao se u hirurški preciznim razmacima, kao japanska kazna. Cvrčci i ćuk su se konačno sinhronizovali, kada je odozdo s reke počelo da dopire lančano kreketanje. Žabe su očito otvorile horsko takmičenje. Cvrčci su se osetili ugroženima, zbog čega su počeli tako da stružu da su im instrumenti, verovatno, usput otpadali. Ćuk je tako ubrzao javljanja da je počeo da zvuči kao histerični Morzeov telegram. Moj san je cvileo kao ostavljeno štene, verovatno preglasno ili bar dovoljno glasno da probudi komšijsko kuče. Džak buva je tako zalajao da je uskoro selom odjekivalo zaurlavanje probuđenih mu kolega. Tamo negde iz daljine se začuo nadljudski krik...drekavac. Baš u sitne sate kad mašti porastu oči na veličinu lonaca za sarmu.

»Dobro, sve je to prirodno, tako treba, pesma zemlje...«, pokušavala sam da utešim moj san koji je nervozno trzao glavom u ćošku, »Samo se treba umiriti i uklop...« Iz tetkine sobe se začuo vrisak, od kog su cvrčci-banditi istog trena zavezali, drekavac se zagrcnuo, ćuk doživeo trenutno začepljenje, kučići skviknuli, a žabe samo tiho podrigivale. Naravno da sam joj istog trena potrčala u pomoć. Zahvaljujući mom poznatom smislu za orjentaciju sam prvo utrčala u orman. Iz njega sam, pravo preko komode, pala u korpu za veš i dočekala se na detinju hoklicu. Na svu sreću sam glavom naletela na kvaku, inače je u mraku ne bih tako lako pronašla. Kao ni tetku. Dotična je cičala u ćošku sobe, dramatično pokazujući na svoj krevet...belela se izgužvana posteljina i na njoj, tačno na sredini – zelena, krakata fleka. Skakavac. Prvo sam savatala skakavca i izbacila ga kud spada, napolje, onda sam odvela tetku koja se sumnjičavo osvrtala, tamo gde je njoj mesto, u krevet, i odbauljala nazad u svoje leglo.

Taman su mi se, kao što je teatralno volela da kaže moja prababa – mrtvi za oči uhvatili, kada se napolju prolomio tutanj opšte propasti i katastrofe. Za njim je sobu preplavio snop svetala koji bi mogao da se uporedi samo sa masovnom posetom vanzemaljaca našoj skromnoj planeti. Taman sam zaustila da zavrištim, kada se iz susedne sobe začuo smireni tetkin glas: »Ne brini, nije to ništa, pijani seljaci voze seno«.

Seno? U to noćno doba? Ko skuplja seno noću i onda ga vozi po rupčagama lokalne samouprave? Otkad traktorom može da se probije zvučni zid? »Pa, seljaci. Danju ga skupljaju, onda zaglave u kafani...samo ti spavaj«, bobonjala je tetka »I ako vidiš nekog popca, ne puštaj ga kod mene, mrzim popce, a ove godine su se nakotili...« Odlično. Popac ako naiđe može da ostane kod mene, ja te crne, trtave bube i volim, ali naiđe li još koji pijani konvoj zimske prehrane za stoku, ne garantujem za sebe.

I dok se pijani zvučni pogrom odmicao u seosku daljinu, ostavljajući iza sebe histerični lavež isprepadanih kučića, naši cvrčci, žabe, ćukovi, pridružena sova i ostali noćni drekavci su mogli da uživaju u pesmi slavuja. Ničim izazvani, odnekud su se pojavili slavuji, strateški se rasporedili oko kuće i počeli sa takmičenjem za pevača godine. Da su pravili pauzu da udahnu vazduh, ja bih možda i zaspala, ovako sam mogla samo da počnem da ih bodujem. Naravno da je to uznemirilo ostale pernate stvorove. Ne znam koje su sorte bili, al raspevali su se kao da im je premija obećana. Gore pomenute žabe im nisu ostale dužne. Ćuk je počeo da otkucava kao uzalud popravljani sat. Cvrčci su računali na svoju prekobrojnost. Seoska idila je pretila da svojom decibelnošću ugrozi slavu rok koncerata.

...na mah je izgledalo da će im glasa nestati, da će se umoriti i konačno ućutati, kada se začuo zvuk čekića...neko je njime zveketao o obližnju banderu. »Detlić, to je detlić...«, buncala je tetka u snu. Odlično, samo je on još falio. Da u selu ima nojeva, i oni bi mu se pridružili udaranjem u tamburu. Na nesreću, detlić je bio preglasan. Probudio je petlove. Jedan za drugim su se razdrali seoski budilnici, nateravši svoje hareme da uznemireno zakokodaču. Krave su bunovno zamukale, za njima su ponovo počeli da laju psi. Svinje su se oglasile čoporativno, zahtevajući rani doručak. U selo je bunovno uteturavalo jutro, gazeći po sopstvenim podočnjacima, uz sve glasniju viku seljaka. Moj san je skupio pipke i cvileći se zavukao pod krevet.

»Je l čuješ senicu šta govori?«, pitala me je vesela tetka.

»Ko? Šta ko govori?«, pokušavala sam da nadglasam buku idilične idile koja je dizala galamu napolju.

»Golopic, golopic, kaže senica, al' to su samo dečacima objašnjavali, za devojčice je bilo sramota«, cvrkutala je tetka.

Potpuno zgrožena tim seksizmom sam pokušavala da se umotam u krparu i dremnem bar koji minutić. Jedino što me je nešto šašoljilo po slepoočnici.

»Smrdljivi Martin«, postavljala je tetka dijagnozu, »Ne mrdaj, sad ću ja nečim da ga klepim...«

Ponadala sam se da je rešenje upravo u mrdanju, kad bi i mene zahvatila tim klepom, možda bi me dovoljno ošamutila da bar na kratko zaspim. Napolju je mirisala rosa i...nešto strašno, nešto danima mrtvo...

»To komšija opet njivu zaliva đubretom, a vetar na našu stranu duva«, dalajlamistički me je umirivala tetka i pokušavala da me uteši promenom teme.

»Ne znam da li ove godine da pravim pekmez od šipaka, nezgodno mi da se zavlačim po žbunju, namnožilo se ovih krivolovaca, ubiće me neko ko zeca...kad vidi da mrda granje...do sad sam šešir stavljala da me razlikuju od jelena, al...«

Krivolovci? Odmah sam se složila da se kuva pekmez od bilo čega što raste odmah uz kuću. Možda ni pekmez od cvrčaka ne bi bio loš...bilo bi bar malo tiše. Nešto mi je milelo uz nogu, nešto sa previše sopstvenih nogu...a ja sam sanjala veče koje me je čekalo. Veče kod brata. Spavaću u gradu. Nema ništa lepše od zvuka retkih automobila koji presecaju gradsku tišinu, ponekog motora sa probavnim problemima, autobusa koji ne može da dosegne, taman da crkne, zvuk traktora natovarenog senom kako se iskoprcava iz rupčage...miomiris komšijskog kontejnera...miris gradske idile, u kojoj san ima bar elementarne šanse da da bar nešto od sebe.