Profesionalni nogomet od ljudi pravi funkcionalne idiote

Ivan Ergić netipičan je nogometaš, za kojeg ne važi niti jedna od predrasuda što prate njegove kolege. Prije nego u društvu s manekenkama i kontroverznim menadžerima, njega ćete vidjeti u društvu s knjigom. Ergić piše pjesme i eseje, angažiran je na »popravljanju svijeta«, a jedan od prioriteta kojesi je zadao jest prezentiranje prave slike odnosa u profesionalnom nogometu i oko njega. Osim o ovoj temi, Ergić za hrvatski Novi list govori o nacionalizmu, religiji, predatorskom kapitalizmu koji ubija ljudsko dostojanstvo...



O Ivanu Ergiću i njegovim kolumnama u Politici pisao sam još septembra 2009. godine u tekstu Fudbal ili veliki brat, a takođe je bio tema Dragovog bloga Ivan Ergić - fudbaler koji misli.... Nisam odavno čuo o njemu, sve dok nisao pre par dana naišao na njegov novi intervju

Kao mamac da pročitate ceo intervju, donosim ovde nekoliko njegovih odgovora. Ako već niste, pročitajte.

O nama na Balkanu

Vjerujete li da ljudi na prostoru Jugoslavije u dogledno vrijeme mogu prevazići ratne traume i biti dobri susjedi?

- To će još dugo da traje, zato što se mržnja i animoziteti prenose na sledeće generacije. Pitajte samo mlade kako razmišljaju. Oni su reakcionarniji od svojih roditelja, pretvaraju se u klasične varvare koji su rušilački nastrojeni, odrasli su uz mitove o ratovima i u militarizovanom okruženju. U vremenu hronične nemaštine i neizvesnosti nacionalističko ushićenje najviše energitizuje ljude, mržnja je uvek kaloričnija od ljubavi i praštanja. A to se sve dešava na prostoru koji se ponovo hristijanizuje i koje bi po tome trebalo biti tolerantno i pomirujuće, a pošto se dešava potpuno suprotno, po ko zna koji put se pokazuje koliko su tu radi o iskrenoj veri.

O sportu u širem društvenom kontekstu

Što mislite o nogometnom svijetu koji milijune dolara daje za talentirane dvanaestogodišnjake?

- Ako živimo u sistemu koji vrednuje čoveka po njegovoj tržišnoj vrednosti i u kojem na sve može da se stavi ceduljica sa cenom ili barkod, onda je to samo prirodna posledica te logike, ma koliko to sve bilo bizarno. Ne može se od sporta stvoriti nekakva etička ili vrednosna oaza unutar takvog jednog društva. Na kraju krajeva sport danas zato i postoji i daje mu se toliki značaj da bi se kroz njega plasirale određene vrednosti, zato je on za društvo pedagoški. Zar mislite da bi on dobijao toliku pozornost da nije agitprop predatorskog kapitalizma?

O ispraznosti fudbala/sporta

Jeste li ikad požalili što ste postali nogometaš?

- Ako ste misleći čovek onda su preispitivanja te vrste uvek prisutna. Postati nogometaš je bio moj dečački san, tako da sam to bio dužan tom “malom Ivanu” koji je još uvek tu negde u meni i kojem svaki put kad čuje topot lopte iz komšiluka poigra srce. Međutim, u profesionalnom smislu, kada se osvrnete i pogledate sve te medalje, trofeje i titule, za koje vam sugerišu da je to, kako bi mladi u žargonu rekli “vrh” i ostvarenje nekakvog sna, ako ste brutalno iskreni prema sebi vidite koliko je sve to isprazno. Govore vam da ste ušli u istoriju zbog ove ili one titule, stalno se koriste neke hiperbole i glorifikacije, a ustvari su to najobičnije koještarije, zato što u ljudskom smislu nisi stvorio nikakvu dodatnu vrednost, nisi oplemenio ni sebe ni druge. Za mene je porazna činjenica da sat vremena socijalne radnice, lekara ili učitelja u konkretnom ljudskom smislu više vredi nego moja čitava karijera. To je toliko jednostavno i očigledno, ali na toj podvali i laži je zasnovano samo društvo i njegovi vrednosni orijentiri. Fudbal jednostavno nema tu ljudsku dimenziju da bi mogao da kažem da sam se bavio nečim smislenim i vrednim. Uopšte nisam ozlojeđen, niti želim iz nekog romantičarskog razloga da obezvredim sve što sam postigao, već je to jedna prosta i rezignirajuća istina.

O igračima, navijačima i politici

Svojedobno ste rekli da pokušavate upariti "teoretsku kritiku sa ličnim iskustvima u sportu da bi dali njegovu pravu sliku, da bi se vidjelo da se tu ne radi o humanoj aktivnosti, već prije svega o surovom biznisu gde su najveće žrtve navijači i igrači". U čemu se sastoji ta žrtva igrača i navijača?

- Pa i jedni drugi, u većini slučajeva potiču iz istih slojeva društva, niža srednja i radnička klasa, sve više prekarijat, dakle defavorizovani i siromašni. Oni su iskorišćeni na takav način što su danas antagonizirani i suprotstavljeni jedni drugima, jer su igrači postali daleko imućniji, a to znači i otuđeniji. Svaki put kad klubu ne ide kako treba navijači lamentiraju nad razmaženim milionerima i iskaljuju svoj bes nad njima, dok s druge strane igrače zaista samo zanima novac, bez ikakvog vezivanja za klub i njegovu tradiciju. Da, može se reći da smo mi igrači “prodali dušu đavolu”, međutim navijači su prodali svoju smelost, i to tako što idu linijom manjeg otpora i nasrću na igrače, da ne bi morali na politiku, bankare, tajkune, to jest one koji su pravi izvor njihove bede. Igrači nemaju ni jedan promil od tih drugih, ali se zato stalno pominje koliko oni zarađuju, upravo da bi baš njih navijači čekali na aerodromima ili lupali im šamare u svlačionicama, sve to da ne bi išli pred zgrade skupštine ili u fabrička dvorišta. Niko se navijačima to ne usudi reći, a naročito ne igrači koji toliko više zarađuju od njih. Političari im se takođe dodvoravaju jer znaju šta ta masa može da uradi ukoliko se na pravi način ispolitizira i organizuje.

O "nogometnim radnicima"

Ljute li vas "nogometni radnici" koji svojim izjavama raspiruju nacionalizam i zašto su nacionalizam i religija tako bliski svijetu nogometa?

- Ne znam šta su to nogometni radnici, tu se uglavnom radi o uskogrudim provincijalcima i malograđanštini. To ne govorim u nekom arbitražnom smislu, zato što sam i ja bio deo tog sveta i verovatno takođe za sobom vučem nešto od toga, ali ovo danas je dovedeno do samog ruba ukusa i uljudnosti. Kada bi me sad pitali da imenujem nekog ko je kod nas u fudbalu na nekoj funkciji, a da je ostao dostojanstven i korektan, morao bih dosta da se pomučim. Dugo sam smatrao da je srpski fudbal dno dna, ali onda kad sam video kakve njuške vode hrvatski fudbal počeo sam donekle da se tešim. Tu se neradi samo o nacionalizmu, već i o kriminalu, korupciji, oportunizmu, licemerju, a to sve po pravilu ide zajedno. Tu vrstu ljudi stvara sama industrija o kojoj govorim, jer se često radi o bivšim fudbalerima koji su sad zaposeli sinekure. Upravo zbog tog provincijalizma uvek će tom mentalitetu biti blizak nacionalizam i folklorna religioznost, bez obzira što se radi o ljudima koji su “videli sveta” i imaju naizgled nekakvu kosmopolitsku pozu.

***

Ivan Ergić bivši je profesionalni nogometaš i nogometni reprezentativac Srbije. Rođen je 1981. godine u Šibeniku, a do rata je živio s roditeljima u šibenskom zaleđu, u selu Gaćelezi. Nogometnu karijeru započeo je u Australiji, gdje su se njegovi roditelji skrasili nakon što su pred ratom izbjegli iz svog sela. U svojoj karijeri igrao je za Juventus, Basel i Bursaspor.