Amfiteatar u Beogradu ... na reci Savi

A ne treba zaboraviti i ono najvažnije što reče svojevremeno Gospodin Škalamera da će se taj silazak na reke teško desiti jer se Beograđani vode boje a posebno reka, genetska stvar postala vremenom jer su sve nevolje odvajkada sa reka dolazile i gradu štetile.

Razgovor dva uvažena dužnosnika od pre neki dan me je podsetio da  sam pre četiri godine pisao o Savskom amfiteatru, pa da podsetim kako je to bilo.

Dakle, evo tog pisanja o amfiteatru na Savi gde bi Beograd trebalo da siđe na vodu ... 

Uvek iznova izaziva mučninu posmatranje, čak i frustraciju veoma štetnu po mentalno zdravlje goru nego ostaljanje pušenja, fotografije Beograda iz visine sa fokusom na prostor koji je imenovan Savskim amfiteatrom mada je to pogrešno, ništa se tu ne događa niti sluša niti uči. Odvajkada između Novog Beograda i Starog Beograda, ustvari kroz sredinu Beograda, protiče reka Sava i na obe obale, tamo gde su novi i stari deo grada najbliži, zjapi tamna i preteća rupa, nesumnjivi protivnik grada. Neuređen prostor na desnoj obali zakrčen železničkim šinama i postrojenjima i nečim uz njih čemu nije moguće identifikovati namenu, srhu i opravdanje da bude baš tu. Na levoj obali između reke i Sava centra i hotela Interkont opet neka haotična matrica individualnih prizemnih kuća u neredu, liči na bedem koji brani, valjda iz ljubomore, da se dva dela grada sretnu oko reke i prožive u srećnoj i berićetnoj vezi. 

Decenijama se govori o tome da je ovo mesto najatraktivniji gradski prostor koji treba da postane glavno mesto u Beogradu, da je to izuzetna prednost pa je taj iskaz čestim ponavljanjem postao banalna i trivijalna mantra koja se izgovara tek tako, kad ne postoji druga ideja ili kada se neki izbori približe. Oko Savskog amfiteatra su se lomila koplja i izmenjivale teške reči, i radili projekti i studije i konkursi i opet ništa. I dalje tamo stoluje železnica sa stanicom, pomoćnim kolosecima i  svojom logistikom pa se uz nju naslonila i autobuska stanica sa stotinama autobusa dnevno koji ulaze u centar, a na drugoj obali poludivlje naselje nastalo samo do sebe gde mu mesto nije. Ništa se nije dogodilo decenijama, prostor depresivno zjapi jer je uvek bilo razloga, izgovora, opravdanja, greške u koracima, neslaganja oko koncepta, uvek je nastajala bolja ideja koja je predhodnu negirala pa ni jedna nije prohodala. Postalo je to začarano mesto, nedodirljivo i otporno na sve pokušaje uvođenja tog prostora u gradsku vrevu i gradsku matricu i ostalo je tako sve do danas, izgleda kao da je neko bacio na Beograd veliki kamen koji je prouzrokovao krš na njegovim obalama.  

Nije reč o tome da li bilo koji predlog rešenja do sada urađen ima prednost nad ostalima i zaslužuje da bude dat graditeljima; ne radi se o urbanističkom vrednovanju vizija -  da li je to budući centar, središte Beograda, ili tu treba da se dogodi produžetak izgrađene klasične gradske matrice sa padine od ulice Kneza Miloša, da li će zgrade biti veoma visoke ili različite visine, da li treba uvesti kanale i imitirati Veneciju ili još nešto sasvim drugačije što do sada nije viđeno. Decenijama trošena energija na istraživanje Savskog amfiteatra nije bila produktivna, ne zato što nije bilo stvaralačke snage i moći urbanista da se dosegne vizija, već zato što su urbanisti ostali sami, bez podrške onih iz vlasti, političara koji su još od Drugog svetskog rata, u mnogo navrata, temu koristili za svoje kampanje ali bez stvarne namere, izgleda, da se tog posla i prihvate. Za ostvarenje bilo koje vizije uređenja Savskog amfiteatra najpre treba ukloniti železnicu i premestiti je na primereno mesto, stanicu u Prokop, a postrojenja u Zemun i Makiš. Tek onda je moguće započeti dovođenje Savskog amfiteatra u gradski milje. To je zadatak za vlastonosce, to je predhodna radnja a dok se to ne dogodi arhitekti mogu kao i do sada da hodaju iz vizije u viziju kao sa povezom preko očiju i da se nadmeću u disciplini gledanja kroz koprenu.

To je stvarnost Beogradska, ali ako se izmakne ustranu i iskorači u virtuelni i van vremena prostor gde je sve moguće, ako se samo želi, pa se osvane u danu bez železnice i naselja na obalama Save, nastaće žurba oko spravljanja plana za izgradnju na tolikim hektarima, bez obzira na sve do sada urađeno, jer će se raditi o realnom poduhvatu za razliku od dosadašnjih pregnuća koja su bila samo namera. Postaviće se, naravno, pitanje kako to sve da se uredi, koji put ka realizaciji treba izabrati i ko će preuzeti odgovornost za te odluke. Da li je svrsishodno tražiti rešenje još jednim spektakularnim konkursom, novim anketama, da li žiri ili jedan arhitekta, ma kako uman, treba da potvrdi ponuđenu viziju gradske matrice koristeći banalne ključne reči kao što je savremeno oblikovanje, jasno iskazan identitet, ekološki pristup, energetski naglašena urbana i arhitektonska struktura i još mnogo toga što svaki pojedinac razume na svoj način.

Da li će država prodati to zemljište u komadu ili na parče, ko će uređivati i graditi Savski amfiteatar i da li će to biti jedan investitor ili je to mesto gde će se susretati mnogo njih u nemilosrdnoj tržišnoj utakmici? Koliko će koštati opremanje i uređivanje zemljišta za gradnji i koliko će javnog novca biti dato za iseljenje železnice, gde je izvor sa kog će se sredstva crpsti i ko će biti dežurni na slavini? I dalje, šta će grad ili država poželeti tu da grade što se javnih objekata tiče, opera na primer, zdanja za univerzitet, gradski trg, park ili već nešto drugo za šta bi javni sektor mogao da iskaže intersovanje.? Sve su to pitanja nametnuta realnim životom i okolnostima iz savremenog okruženja ali i tržištem, zašto da ne, za razlliku od nekada kada se pitanje investitora nije u miljeu društvene imovine ni pominjalo. To će sve uticati neminovno i na buduće rešenje, viziju koja će morati da prihvati ovozemaljske činjenice ma kako to bolno bilo. Tek po dobijenom prihvatljivom, praktičnom odgovoru moći će da se govori o dizajnu i vizuelizaciji ovog gradskog kvarta, i to, naravno, samo na globalnom nivou.     

Prihvatljiv i praktičan odgovor svakako mora da bude predočen u strategiji razvoja, za nadati se da je obavezni deo Master plana područija Savskog amfitetra na obe obale Save i to je osnovni dokument, temelj svega što bi se kasnije događalo, umesto na oko atraktivnih dizajnerskih pokušaja koji se produkuju decenijama uz neophodni entuzijazam i uverenje pregalaca da su najzad dosegnuli konačno i najbolje rešenje. Strategija razvoja Savskog amfiteatra je dokument oko kojega se mogu, a neophodno je, saglasiti i napore ujediniti i planeri i urbansiti i vlastonosci, u njemu naći motiv za delanje. Sve do sada urađeno, sva rešenja urbanih viđenja i vizija Savskog amfiteatra, mogu biti dobar predložak ne bi li se sagledale moguće opcije a i same, takve kakve su, mogu biti predmet vrednovanja i tako podržati put ka cilju.

A možda je bolje i za Beograd probitačnije, upravo zbog proklamovanog cilja, da se smogne snage i preboli ona mučnina koju izaziva zjapeća rupa usred grada i sačeka bogatije vreme, jer se može napraviti velika šteta ako se iz sirotinjske vizure i sa frustracijama koje nemaština nameće preduzima grandiozni poduhvat i stvaranje nove urbane slike Beograda. Jer, posle učinjenog popravke i povratka nema, to ostaje zauvek. Potomci izgovor o tome da se učinilo što se moglo u datoj situaciji neće, sa pravom, prihvatiti.       

.