Srpska država je u problemu. To je neko opšte mesto oko kog se svi slažu. Nabrajanje tih problema je već prilično dosadan posao jer je svima muka da iznova slušaju o niskim prosečnim primanjima, nedovoljnim penzijama koje u zbiru sapliću državni budžet, sve većem državnom dugu, zdravstvu koje svi koji rade plaćaju a bolesni prose novac da bi se izlečili, obrazovanju koje ne stvara obrazovane, u kome rade nezadovoljni a svoju decu mu prepuštaju preplašeni i zabrinuti...
Ali, da ne bih zvučao kao opozicioni političar pokušaću da predložim i neka rešenja a da ne bi ličilo na kandidaturu za političku funkciju ponuđena rešenja su u stvari poziv na debatu i probaću da ih povežem na, bar minimalno, logičan način.
Za trenutak pretpostavimo da je ekonomija stvarno prioritet, tj da je je pre nego se istera svetska međunarodna pravda, spasi čast i dostojanstvo svih hrišćanskih, porodičnih i nacionalnih vrednosti neophodno da se nešto pojede, obuče a ponekad i nešto plati nekim zarađenim/stvorenim novcem. Uz tu pretpostavku zaobilazimo problem "Da li u EU?" (a taj problem postoji i kad tad će doći na red) i predlažem da se suočimo sa privredom Srbije.
Srpska privreda je u problemu. To je kao neko opšte mesto oko kog se svi slažu. Nabrajanje tih problema je prilično zamoran posao jer je lista dugačka i veoma, veoma, veoma depresivna: nekonkurentnost, nelikvidnost, na svakom koraku nezaobilazna birokratizovana i spora administracija, visoka fiskalna i neprekidni niz parafiskalnih opterećenja...
Poželjno bi bilo smanjiti fiskalno i parafiskalno rasterećenje privrede. To je nesporno. Sporno je kako to uraditi i koliki bi stvarno efekti bili. Takođe je pitanje (to nije sporno samo je neophodno odgovoriti na njega) i koliko to rasterećenje izaziva manjak finansiranja na nekoj drugoj strani? Ja bih malo o mogućim rasterećenjima te "druge strane".
Država ima neke obaveze. Da krenemo od toga. Neko se negde nekada zadužio na primer. Ne ulazeći u to da li su te pare proćerdane ili baš veoma pametno investirane, ostaje obaveza da se vrate (uz kamatu - takva su pravila igre). Srbija trenutno dugije nekih 25 milijardi $ (oko 19 milijardi €). To je naravno, rekord. Nije baš da se hvalimo ali eto - Srbija nikad nije dugovala više. Veći deo tog duga je u stranoj valuti. Dinarski deo duga je manji od 20%. Bitno je za ono što će se kasnije pominjati. Sem duga postoje još neke obaveze koje proističu iz nekih "obećanja". Izraz je pod navodnicima zbog pojednostavljenja ali se odnosi uopšteno na ugovorima ili zakonima preuzete obaveze. Najlakše ih je prepoznati na rashodnoj strani budžeta a najpoznatije "obećanje" je popunjavanje PIO fonda koji bez budžeta ni u naznakama ne bi ispunjavao svoju svrhu (spašavanja penzionera od izumiranja). Trenutno se na godišnjem nivou u PIO prebacuje oko 280 milijardi dinara. Toliko za ovaj deo uvoda koji se odnosi na "obaveze države".
Drugi deo uvoda je iz sfere "šta država može" tj čime raspolaže. To su prvenstveno dve sestre politike - fiskalna i monetarna. (Jednom se bavi Laza a drugom Jorgovanka ali da ne budemo baš toliki pesimisti). Fiskalna se bavi načinima na koji se puni budžet (porezi, porezi, porezi - to je ono što se oprašta samo ako padne meteorit ili ako ti kumin ujak postane narodni poslanik) i raspodelom budžetskim korisnicima (ta magija se zove usklađivanje onog što ti traže i onog što imaš). Monetarna politika kontoliše ponudu novca na tržištu. Sledećih par hiljada godina (do ulaska u EU pa još malo do ispunjavanja kriterijuma iz Mastrihta za pristupanje Evropskoj monetarnoj uniji) Srbija je poprilično samostalna u vođenju samostalne monetarne politike. Ograničena je prvenstveno sopstvenom umešnošću i političkim odlukama. Mislim da smo se razumeli - veoma je ograničena, ali ipak ima prostora.
Šta se tačno očekuje od ove dve politike? Od fiskalne prvenstveno da se prikupi što više ali da to bude što manje opterećenje po one koji stvaraju nove vrednosti. Idelana je dakle ona koja obezbedi svima sve a ni od koga ne uzme ništa. Monetarna politika u principu ima malo šizofene ciljeve. Ona bi trebalo a obezbedi stabilnost cena i punu zaposlenost. Istovremeno. A Filipsova kriva kaže da je, ukoliko se krene u istovremno ispunjavanje tih ciljeva na kratak rok, preporučljiva je upotreba antipsihotika. Zato se centralna banka u Srbiji, NBS, koncentriše samo na jedan cilj - postizanje i održavanje stabilnosti cena.
Važna je formulacija "stabilnost cena". Niko ne garantuje niske cene. Samo stabilne. One koje i prodavcu i kupcu ne izazivaju baš previše čireva u stomaku. NBS je u principu Zakonom obavezana da spreči prevelike nagle fluktuacije, neočekivane skokove bez obzira na smer. Takve situacije na tržištu, bilo kom tržištu, najviše odgovaraju špekulantima. Toliko ima odgovaraju da nije neuobičajeno i da ih izazivaju. Ali to je druga tema. Ono što je bitno za dalji razgovor jeste da se NBS obavezala na stabilnost cena ne na održavanja cena na što nižem nivou.
Sad da se vratimo na te obaveze države. Već je rečeno da je jedan deo obaveza (veći deo duga) države u stranoj valuti. Činjenica je da se jedan deo tog duga (sve veći na žalost) namiruje novim zaduživanjem. To će i trajati neko vreme dok se ekonomija ne "preokrene" pa ponovo dođe vreme stvaranaj viškova. Naravno, dešava se i da po nekad nastupe obaveze na koje je nemoguće odgovoriti. Tad je moguće ispregovarati reprogram duga, nekad i deo otpisa. Poverioci (istina retko) pristaju i na te delimične otpise da bi obezbedili naplatu onog što mogu.
Na taj deo obaveza (u stranoj valuti) se ne može uticati "stvaranjem" razlike između realnog i nominalnog iznosa. Da je moguće vrlo bi korisno bilo da se dug nominalno namiri realno znatno manjim iznosom i to bilo najlakše rešenje. Ali ono što nije moguće uraditi stranim poveriocima moguće je primeniti na smanjivanjem obaveza prema onima prema kojima obaveze postoje u domaćoj valuti - dinarima.
Šta hoću reći. Obaveze države na primer prema penzionerima i zaposlenima koje ona plaća su definisane nekim obećanjima. Ukoliko država ne može da ispuni ta obećanja moguće je pregovaranje sa predstavnicima tih grupa kojima je "obećano" da se obećanja promene, tj smanje. U porodičnom životu je to situacija tipa: "Obećao sam ti 3 nedelje krstarenja Azurnom obalom ali idemo na produžen vikend u Buljarice". Koliko je realno to mirno i bez trzavica ispregovarati i sami znate.
Smanjivanje realne vrednosti obećanja a bez zadiranja u nominalne iznose je druga stvar. To je pristup: "Idemo na krstarenje Azurnom obalom. Ti ćeš biti sobarica na kruzeru a ja konobar". Plate i penzije koje idu iz budžeta nominalno ostaju iste ali se njihova realna vrednost... smanji (eufemizam koji služi za amortizaciju negodovanja onih koji neće pročitati poslednje pasuse). Budžet je rasterećeniji sa rashodne strane što ostavlja prostora za rasterećenje prihodne. Kako bi se to iskoristilo ima ideja već. pa ne bih širio priču na tu temu.
Gde je problem u ovome? Prvenstveno u tome što te "obaveze" države predstavljaju izvor života ogromnom broju ljudi i to realan izvor života a ne nominalan. Ono što ostavlja prostor za delovanje u predloženom smeru je da da ni ti prihodi iz budžeta nisu svima podjednako značajni. Što bi trebalo da ostavi jedan broj živih i sa smanjenim platama i penzijama. Odrekli bi se luksuza (ako ga ima) ali bi osnovno mogli da finansiraju. A šta sa onima "s druge strane crte"?
Osnovni problem s njima je što se tačno ni ne zna ko su. Tj u Srbiji ne postoji precizna socijalna mapa. Ne zna se ko od nas koliko ima, koliko prihoduje i u kakvom je reaalno finansijskom stanju. Država vodi socijalnu politiku na primer preko niske cene struje, čime se iscrpljuje vredan resurs - EPS. Takva pomoć jeste "pomoć" ali od one vrste koja se troši i na one kojima nije potrebna a u krajnejm saldu je plaćaju i oni koji to ne mogu. Da postoje socijalne karte onda bi se onima kojima je pomoć realno potrebna ciljano pomagalo. Dakle prvo socijalne karte, da se nameste nišanske sprave socijalne pomoći, pa inflacija da se realne obaveze države smanje.
Ukoliko je moguće da neminovno povećanje ciljane socijalne pomoći u realnom iznosu bude manje od ušteda budžeta ostvarenih smanjenjem realnih obaveza onda gornja priča ima smisla. Da li je moguće ne znam. Nisam računao. Veliki je to posao.
Paralelni benefit cele ove priče je i jeftinija radna snaga, tj naša ponuda bi bila konkurentnija na inostranim tržištima. Uvoz bi trpeo jer bi ukupna kupovna moć pala. Smanjio bi se spoljno trgovinski deficit. U principu bi smo živeli teže, trošili bi manje a privredni sistem bi bio "guran" u proizvodnju a ne potrošnju. I stegli bi smo kaiš što bi nam otvorilo prostor da se skine neki kamenčić s vrata privrede.
Naravno, uvek bi postojala opasnost i od toga da onaj ko upravlja sistemom zaključi da ako je malo inflacije dobro onda je više inflacije bolje ali takve bih podsetio na Mirka Marjanovića i njegov ekspoze iz 1994. godine (popularna stvar je držati ekspoze, i Ivica ih je održao 2 do sada):
"Gorka iskustva poslednjih godina naučila su nas da podsticaji proizvodnje iz primarne emisije nanose toj istoj proizvodnji najviše štete. Onima koji to ne veruju ne treba pružati priliku da se još jednom razuvere. To su lekcije suviše skupo plaćene."
Dakle moj predlog je jedna mala inflacija ali da bude pripremljena socijalnim kartama i da bude baš mala. Onako... taman kako treba.
Sad vi. Hvala unapred na komentarima.
Tagovi
Blogovi autora
- Oni pobeđuju ako mi postanemo isti (43)
- Na otvorenom polju cijanidom zaštita životne sredine (79)
- koska (60)
- umire lepota (2?) (60)
- pitanje (581)
- umire lepota (134)
- Unos novog teksta (28)
- Ispravite laktove (52)
- deep sea baby (126)
- pitanje i savet (489)
- #covidoeconomics (340)
- #utisak (374)
- (ne)iscrno (28)
- promene a ne... (146)
- pesma za danas (568)
- proleće je 13. u aprilu (dugouzlazni na a) (265)
- pada sneg na zbor(no mesto) (272)
- lost in translation (96)
- :( (19)
- Imamo osudu ali za šta tačno? (312)
Najnovije VIP blogeri
- Dovidjenja, gospodine Bobicu!
angie01 - Klasicna tema- Beograd, popodne i gitare
jednarecfonmoi - Fragmenti stvarnosti u opštem prividu
Hansel - Horizontala, koja ne da vertikali da se vidi
angie01 - СРБИЈА ‒ ЗАЈЕДНИЧКА ДОБРОБИТ И КАЗНА
Predrag Brajovic - Lični izbori
njanja_de.manccini - Džez kao religija
Ivan Blagojevic - Diznijev svet
jinks - ovde je nigde dobro mesto ...
Đorđe Bobić - вабомамом спојке сунчане
Черевићан
Najnovije blogeri
- ŽUTA OSA (8/24)
horheakimov - DUB PUB: Milion kvadrata
docsumann - Dokon um đavolje igralište
zilikaka - НАЦРТ РЕЗОЛУЦИЈЕ О ГЕНОЦИДУ У СРЕБРЕНИЦИ
Filip Mladenović - DUB PUB: A Bright New Day Is Coming
docsumann - Srbija u EU i NATO do 2030...
Filip Mladenović - DUB PUB: Woman, Hey
docsumann - DUB PUB: No Love, No Home
docsumann - ŽUTA OSA (7/24)
horheakimov - Hronologija antipatriotizma...
Filip Mladenović
Arhiva
Kategorije aktivne u poslednjih 7 dana
- Eksperimenti u blogovanju (4)
- Muzika (3)
- Zabava (2)
- Reč i slika (2)
- Hobi (2)
- Mediji (2)
- Moj grad (2)
- Život (1)
- Literatura (1)
- Obaveštenja (1)
Najaktivniji autori u poslednjih 15 dana
SRPSKI / ENGLISH
INFO TV RADIO VIDEO B92.FM SPORT PUTOVANJA BIZ POSLOVI MAPE ŽIVOT KULTURA BLOG FORUM TEHNOPOLIS AUTOMOBILI SHOP MUSIC vrh strane© 1995 - 2009, B92 | Kontakt | O nama | Impresum | B92 lica | Pravila korišćenja
B92 je organizacija koja brine o zaštiti životne sredine.
Mi ublažavamo štetu nastalu zagađenjem u avio-saobraćaju i ulažemo napore da se smanji emisija izduvnih gasova.
climatecare.org