Borba za status quo

Kosovo je decenijama imalo ulogu tog manastira koji vecito gori te nije bilo ni vreme ni mesto da se srpski politicari pozabave uredjivanju onoga sto se u realnosti zove i smatra Srbijom. 

Srpskim politickim partijama, odavno operisanim od iole ozbiljnih idejnih segmenata, to famozno uredjivanje, odnosno stvaranje drzave, nikad nije bilo u interesu.

U drustvu  ciji su clanovi materijalno osiromaseni i idejno razocarani , glasaci reaguju prevashodno na materijalnu vrstu motivacije.

Sa druge strane, politicke partije, koliko god   nisko spustale lestvicu politickog plena, pa tako i od pozicije skolske cistacice ili portira stvorile politicki plen, nemaju ni izbliza dovoljno resursa da "nahrane" /odnosno motivisu glasace.

Sta vise, bez obzira sto su sportska drustva,E.G.,  vaterpolo ili   kosarkaski savez, takodje postala legitiman stranacki  plen, ni ovo nije dovoljno da se  zadovolji Tzv  prvi esalon stranacke  elite,a kamoli motivise glasacko telo.

Tako da SNS moze da "zadovolji" jednog Zorana Babica sa mestom predseddnika vaterpolo saveza,ali ipak nema dovoljno pozicija portira ,vozaca ili cistacica dda bi  zadovoljila svakog svog glasaca.

U teoriji politickih partija, nedostatak materijalnih resursa, partije nadoknadjuju tzv kolektivnim motivacijama u koje spadaju ideje  ili uverenja.

Srpske politicke partije su primorane da nedostatak kolektivne vrste motivacija,odnosno ideja nadoknade marketinski skupom,a idejno siromasnom demagogijom. Problem je to sto demagogija, ukoliko postane paravan ideji, cesto ima negativan boomerang efekat, pogotovo na one glasace kojima je njihovo uverenje jaci motiv od  nekakve materijalne dobiti.

Dakle, pristajanjem na uredjivanje odnosno stvaranje drzave, sto podrazumeva sve ono sto slabi potencijal partija da privuku glasace, partije bi same sebi potpisale  smrtnu presudu.

Radi vlastitog politickog prezivljavanja, ali i lagodnog materijalnog  zivota svojih elita, politicke partije su spremne da ucine sve sto je u njihovoj moci da ne menjaju nista.

One se ne mrze ili svadjaju oko nekakvih politickih ideja. Sta vise,velika vecina zagovara isti kurs prema EU.  

Medjutim, ono oko cega se stranke bespostedno bore, kako  one u samoj vladajucoj koaliciji, tako i one van nje, jeste politicki plen.

Intenzitet ove medjustranacke borbe naravno ne ovisi o njihovim ideoloskim segmentima koji su ionako mrtvi, vec zavisi o kolicini politickog plena.

Upravo je to razlog zbog cega se najveca borba, bez obzira na vanjsko sminkanje, vodi izmedju samih vladajucih partija, nego izmedju vlasti i opozicije.

U tom je smislu nedavna  smena beogradskog gradonacelnika vise kolateralna steta sukoba na relaciji Vucic- Dacic, nego posledica sukoba vlasti i opozicije. Uostalom sam Dacic je izjavio da je smena Djilasa u visem interesu SPS, a to je ostanak SPS/a u vladi.

Kosovo  je decenijama  imalo ulogu tog manastira koji vecito gori te nije bilo ni vreme ni mesto dda se srpski politicari pozabave uredjivanju onoga sto se u realnosti zove i smatra  Srbijom. 

Srpskim politickim partijama,  odavno operisanim od iole ozbiljnih idejnih segmenata, to famozno uredjivanje, odnosno  stvaranje drzave,  nikad nije bilo u interesu.

Vucic,a posebno premijer Dacic,  su zasluzni  sto  Kosovo polako ali sigurno gubi  pomenutu ulogu tog   manastira koji je vec decenijama  u plamenu.

Sa druge strane, Dok Kosovo gori,a Dacic je vatrogasac, Brisel ce nastaviti da se ceslja. Njih uostalom ponajmanje zanima koliki ce ceh stici Srbiju zbog visedecenijskog odlaganja stvaranja drzave.

Dacic, svestan  realnosti sindroma Ivo Sanader, ne ceka skrstenih ruku dolazak  politickog postkosovskog perioda kad mu vatrogasno odelo nece znaciti mnogo. Ne samo sto je osnazio svoj polozaj u vladi   eliminirajuci Dinkica,  vec je, paradoksalno ili ne, uz pomoc vlasti gladnog SNS kaddra,  Vucicu istrgao jos jedan kec iz rukava, kec zvani Dragan Djilas.

Vucic, kao onomad Tadic, bespostedno trosi vlastiti rejting na gledanje u to carobno ogledalce koje ga, iz ruku njegovih partijskih drugova, podseca kako je fin, jak, mmocan I koliko mu lepo stoji novo carevo ruho.

Doduse, Vucic je uspio, verovatno na razocarenje vlastite partije, u  vladu "prosvercovati" nestranacke ministre. Na tom bi se, kako stvari trenutno stoje, moglo i zavrsiti.

Na kraju, bez obzira na rejting, Vucic je ocigledno nemocan, nevoljan ili pak nesposoban da promeni nesto u  cijem je stvaranju sam ucestvovao u svojoj dugogodisnjoj karijeri. Medjutim,. Ono sto  je mnogo gore jeste nepostojanje nade, uverenja,a kamoli aktivizma unutar samog drustva. Ideje  i aktivizam su najace upravo tamo gde su najpogubnije:medju  navijackim grupama. Oni ce zarad svojih pogresnih uverenja i ovog vikenda izaci na ulice Beograda, ukoliko vlada odobri paradu. Idejno  razocarano , materijalno osiromaseno drustvo nece pribeci nikakvom politickom aktivizmu, bez obzira  koliko mu se otvoreno  podrugivali raznorazni Krkobabici politicke elite.

Problem sa manjkom idejne (kolektivne motivacij) politickih partija nije samo srpski problem. Kao sto politicki aktivizam rezervisan za najradikalnije segmente drustva nije srpski fenomen. Medjutim,  ogromna razlika u  samoj kolicini ovih problema u Srbiji, garancija je mnogo vecih   posledica ,nego sto one mogu biti u drugim, razvijenijim drustvima.

Politicari, ne samo srpski, pokusavaju zadrzati status quo, ali ukoliko status quo podrazumeva  obrnuto proporcionalni odnos izmedju interesa politicke elite i interesa drustva, onda je  zadrzavanje takvog statusa quo pogubno;   jednostavno  nepostoji zemlja koja  bi finansijski izdrzala takvu politicku elitu.