Et si omnes, ego non!

U prilog naslovu, dodajem i Polonijevo: Al' nadasve, sebi budi veran.

Lakše reći nego se držati toga...bar u svakom trenutku.

Prevod naslova: I ako svi, ja ne!

Ne potcenjujem vas, ovo je samo za one kojima Latinski nije jača strana.

Dobro se sećam svog pedagoškog rada sa malenim mi i vrlo vragolastim sinom. Napravi on neku nepodopštinu, psinu, sitno sranje a ja ga pitam: Why? Pa svi su... Makarenko u meni ga prekida pitanjem: Dobro svi, a da svi uzmu da jedu govna, da li bi ih i ti jeo? Ne bih! Shvataš poentu...A šta je to poenta? Poenta je da ti ne moraš da praviš gluposti i ako ih svi drugi prave, jasno? Jasno. Poenta je poenta a život je čudo neviđeno! Tu ne pomažu ni poente ni Historie magistre vitae!

Nisam zaboravio svoje detinjstvo ni svoju mladost. Nisam zaboravio nijednu idiotariju koju sam napravio zato što su svi...ili, ne možeš, ne smeš ti to, ili niko dosad nije...sve u svemu ipak/uvek dokazivanje svima da mogu, da smem... Nikad nisam voleo niti želeo da se povodim za Gde svi Turci tu i mali Mujo ali borba za opstanak i odgovarajuće mesto u hijerarhiji, koja u detinjstvu i mladosti nije ni malo lakša od ove sadašnje, samo drugačija, naprosto me onemogućavala da ne idem kuda idu svi ili da ne radim nešto što rade svi! Ne kažem, bilo je i situacija kada nisam pristajao na nešto što svi...kada sam uspevao da ubedim sve da je to najordinarnija glupost i detinjarija koja ništa ne dokazuje. Retko ali je bivalo.

Oduvek želeći da budem svoj, stasavajući, sazrevajući, mentalno jačajući, počinjao sam da, kao dosadne mušice, odbijam od sebe svi, sve... kretao sam svojim, tada još maglovitim i ne potpuno jasnim ali u osnovnim crtama krokiranim putem, plodom ili rezultantom sve većeg poimanja sebe i sveta oko sebe. Digresija kao prilog. Ne verujem ti da si sa devet, deset godina čitao Vašar taštine, kaže moj sin! Na TV reklamiraju film Vanity Fair. Jesam, odgovaram, i Kiše dolaze, Orkanske visove i Gospođu Bovari...Ma idi molim te, sa deset godina... Jesam, zaista jesam, mnogo toga nisam razumeo ili nisam razumeo na pravi način, čitao sam ih ponovo kad sam odrastao i više puta. Knjige, čitanje svih knjiga iz biblioteke mojih roditelja, gutao sam ih nezajažljivo i pored svih nejasnoća i nerazumevanja, ostavljalo je nekakav trag. Saznanja, spoznaje novih i do tad neznanih stvari i situacija, međuljudski odnosi isti ili slični bez obzira na protok vremena, pomagale su mi da formiram sopstvene stavove i poglede, ma kako mi danas sa velike vemenske distance izgledali naivni, sa nežnošću i dirljivošću ih se sećam i znam da su i dalje deo mene.

Al' nadasve, sebi budi veran, reče Polonije. Uvek budi svoj, ne priklanjaj se i ne povodi se za svima, ne budi deo jednomisleće gomile, stada, krda! Misli glavom, srcem i dušom, svi su bezvredna amorfna masa podložna manipulaciji. Napuštajući svi, ostavljajući ga za sobom kao rite, dronjke, često sam bio, postajao Lider (reči mog pokojnog druga Boba) za kojim su išli mnogi, ponekad i slepo verujući u sve što izgovorim ili učinim. Priznajem, bio je to neprevaziđen osećaj, lep, divan...Danas pet para ne bih dao za njega. Nisam ga prizivao, nisam se borio, moram po svaku cenu, ne, dešavalo se. Manipulisanje drugima? Ne, nisam ili bar ne uvek. I to ne uvek puta, bilo je (nadam se) korisno za druge. Na primer, kupovao sam po dvadesetak i više bileta i odvodio ih u Narodno pozorište na pretstave ili opere koje sam voleo. Po navici, sa sobom su uvek pa i u pozorište nosili žestinu. Sećam se, bila je premijera Britanikusa na Maloj sceni Narodnog pozorišta, boce su dodavane iz ruke u ruku, često bi se čuo zveket i glasni i slasni gutljaji. Do nas je sedeo Branko Milićević, glumac Ateljea 212 kasnije proslavljen kao Branko Kockica, zamolio nas je da budemo tiši. Moji drugi su mu pružili flašijaner. Branko se nasmejao i otpio. Posle toga smo mirno i pažljivo pratili pretstavu. Tetka Pavica nas je uvek puštala u Atelje ili Podrum, potpisala bi se na papirić koji sam pokazivao cepaču karata i ulazili smo. Ne na premijere ali to i nije bilo bitno. U Podrumu smo gledali, kasnije po belom svetu nagrađivanog Hamleta u podrumu Cace Aleksić sa Brankom u ulozi Hamleta. Svoje liderstvo sam koristio na specifičan način. Pričao sam im o pročitanim knjigama, čitao odlomke. Igrali smo besomučno fudbal i po nekoliko sati, kupali se na Dunavu, pili k'o mahniti, imali devojke i one nas, vodio ih đuture na tek začet FEST. Ne reklamiram se, govorim istinu. Skoro sam sreo Grofa, jednog od retkih preživelih drugara, na Savskom keju, on na jednu, ja na drugu stranu, redovna šetnja i kaže mi: Đani, sinoć gledam neki film sa Retfordom i sinu mi u glavudži, ti si..., koliko nas je bilo, Tač, Bobo, Čamuga, Budo, Pop, Zoća, Šomi, Mile, Deki, Vlada, Sole, Žuti, Bora, Sale..., bilo nas je bar dvadesetak, odveo u Dom sindikata da gledamo Buč Kasidi i Sandens Kid. Koji si ti lik bio! A šta mi sad fali, pitao sam ga kroz smeh? Falimo ti mi, jebote, ostalo nas je...na prste jedne ruke možeš da nas nabrojiš! A i omatorio si brate, gledaš samo sebe, jebe ti se za ceo svet.

Nije baš kao što reče Grof a i jeste. Dan mi sve kraći, sati proleću brzinom svetlosti. Onomadne sam za ventiquattro ore stizao da imam devojku i budem s njom, da slikam, igram fudbal, pecam, čitam, popijem, družim se s ortacima, idem u pozorište ili bioskop i još ponešto a sada? Dani ubrzali a ja usporio, što bi se lagali. A da li sam veran sebi? Više jesam nego nisam. U tz krucijalnim stvarima i situacijama, jesam. Zaista jesam. A ono kad nisam, mislim veran sebi, to se dešava retko i uglavnom su u pitanju sitne beznačajnosti u koje uletim bez ikakvog razmišljanja. Bude mi krivo nekoliko dana a onda prebolim. Hvala ti na lepom mišljenju i rečima, kaže mi moja koleginica uz poljubac u obraz. Ti me bar znaš, da nisam ništa rekao, to bi značilo da mi se ne sviđa tvoj rad, kad kažem, onda to i mislim. Kako matorim, postajem sve brbljiviji, ne zaklapaš, što reče moja dobra drugarica Ljilja. U tom nezaklapanju, desi mi se da ne budem svoj, da ne budem veran sebi, izleti iz mene nekontrolisana i neprimerena reč, rečenica, sud, ocena...Džabe je da se ugrizam za jezik kad je već ugledala svetlo dana. Izuzetno mi je važno da nikoga ne povredim! Trudim se, i dalje radim na sebi, iskreno želim da svakog dana u svakom pogledu budem bolji. Nije to malo, a?