На централној прослави 17 векова Миланског едикта у Нишу патријарх Иринеј је изјавио да је цар Константин потписивањем Миланског едикта даривао слободу вери што је и највећа драгоценост. Хришћански свет је био окужен, прогоњен, протериван – било је срамно и опасно бити хришћанин. Томови теолошке и историјске литературе сведоче о хиљадама мученика и страдалника чија је слобода била угрожена. Парадоксална је чињеница да данас црква слави слободу као највећу благодет која јој је подарена, а њени представници узурпирају право на слободу милинома људи.
Није слобода даривана, слобода се освајала. Неко је за ту даривану слободу подарио живот. Међутим, очигледно је да они који нису учествовали у освајању слободе сада могу из удобних позиција да одлучују о слободи других. Зар Свето писмо не учи да је и сам Бог желео да људи буду слободни? Психоаналитичари би рекли да је можда посреди траума из раног детињства – ако си био изложен насиљу, и сам ћеш постати насилник, јер за другачији модел понашања не знаш. Мени се чини да је реч о страху од губитка ауторитета, а самим тим и поклоника.
Црквени великодостојници говоре о правом путу, заборављајући да слобода не подразумева унапред изабран пут, већ слободан ход. Човеков живот не састоји се у томе да 'некуда' иде него у томе да иде. Поробљивачи, сетите се времена када сте били поробљни! Чувари традиције, сетите се да сте пре Константина били рушиоци старих храмова! Христос се није придружио разулареној маси која је каменовала Марију Магдалену, напротив – стао је на њену страну. Христос је освајао слободу! Несумњиво, имао би више следбеника да је и сам узео камен, али Христу очигледно није била намера да удовољава маси, већ да је мења личним примером. Христос је ходао; подигнути камен би му отежао пут – зауставио би га на путу ка вечности.
Ратосиљајмо се камења – ХОДАЈМО!
П. С.
Ова велика божанствена свечаност представља обавезу за православну цркву да поново преиспита себе како би сви и лично васкрснули.
Владика васељенски Вартоломеј