Beskrajni, sivi krug - i u njemu zločin!

U Novom Sadu u samo tri poslednja dana dogodilo se sledeće:
- policajac „privatno" zaposlen kao obezbeđenje u jednom lokalu ubio je drugog policajca, takođe „privatno" zaposlenog na poslovima obezbeđenja u istom tom lokalu
- u kontejneru pronađena je mrtvorođena beba uvijena u najlon kesu
- šesnaestogodišnji dečak verbalno je napadnut a potom i pretučen u gradskom prevozu samo zato što je mađarske nacionalnosti
- u najužem gradskom jezgru srušila se zgrada koja se nalazi pod zaštitom države i umalo pobila prolaznike

Ovdašnji „mediji" ove događaje po običaju iskoristili su da brže-bolje pod odrednicama „skandalozno, strašno, užasno, i tsl." pokušaju da povećaju vlastitie tiraže. Opozicija je, očekivano, optužila vlast kao krivu/odgovornu za sve navedeno. Vlast, s druge strane, konstatovala da je neposredan uzrok navednog upravo u dojučerašnjoj neodgovornoj vladavini današnje opozicije... i tome slično... i tako dalje... i tako u beskraj...

Ono što je, međutim, po običaju izostalo je ozbiljna politička, sociološka (pa i kriminološka) analiza uzroka zbog kojih su ovake vrste manifestovanja društvenih patologija uopšte moguće. Izostale su, makar kao simbolički gest, ostavke onih koji bi se mogli osećati p(r)ozvanim da ih ponude ili podnesu. Isto tako izostao je makar pokušaj da se na iole suvisao način odgovori na pitanje: šta to nije u redu, kakav to sistem(at)ski poremaćaj uzrokuje činjenicu da smo postali društvo (poslednjih meseci Novi Sad je samo najeklatantniji primer) u kom svako malo prisustvujemo nekom apsurdnom, iracionalnom i utoliko strašnijem incidentu ili smrti. Društvo u kom je verbalno i fizičko nasilje postalo legitiman oblik političke, ulične, porodične i svake druge vrste obračunavanja i borbe - a nebriga, zapuštenost i nemar pridevi kojima možemo opisati stanje u većini tzv. javnih službi.

Nabrajanje primera može ići unedogled... Međutim, navođenje primera - posebno onda kada to čine mediji ili predstavnici političkih stranaka - nikako ne mogu biti dovoljni.

Bez pokušaja da se odgovori kako smo postali društvo u kom je svaka vrsta/forma/oblik verbalnog ili fizičkog nasilja društveno tolerisana, ne retko čak i podsticana pojava (bilo činjenjem ili nečinjenjem), zašto uvek radije improvizujemo - nego što pokušavamo da planiramo i preventivno delujemo... Zašto uvek biramo to da tražimo krivce - umesto da stanemo pred ogledalo, bilo kao društvo ili pojedinci, i odgovorimo: šta smo sami učinili kako ovakve stvari ne bi bile moguće! Tabloidizacija, strančarenje i političarenje, naravno, nikako ne mogu biti način da se do navedenih odgovora dođe - već upravo jedni u nizu mogućih uzroka navedenog.

Odgovori, naravno, uopšte nisu toliko teški kao što na prvi pogled možda deluje. Naprotiv, svi ih jako dobro znamo - a posebno oni koji čine apsolutno sve kako ti odgovori ne bi postali vidljivi i jasni!