Summa cum laude (9)

 - Platio sam vam za sat vašeg vremena i ne vidim zašto taj sat, umesto seksa, ne bi razgovarali o vama.

- Neće moći gospodine. Sat vremena mog tela prodajem za sto dolara, sat vremena moje duše košta mnogo više.

                Vratio sam se u Njujork zbog poziva detektiva Kalahana. Njegov izveštaj je bio vrlo kratak: Prema arhivi psihijatrijske bolnice St. Paul u Severnoj Dakoti, Žaklina i Ivona Brodi niti su ikad primljene, niti ikad lečene u toj ustanovi. Brojeva njhovog socijalnog osiguranja nema ni u jednoj evidenciji države Severna Dakota.

              -Kevine, šta bi to moglo da znači? pitao sam.                                       

              -Osobe sa tim ličnim podacima, ili nikad nisu ni postojale, ili su u programu zaštite svedoka. A to bi moglo da znači ili da su proizvod tvoje mašte ili da si se upleo u nešto gadno.

              -Ako je to sve što si otkrio, onda Kalahane moram da ti kažem da si bio puno bolji dok si bio u inspektor policiji, ili su za tebe tada radili tvoji mlađi saradnici, a ti si samo paradirao pred nama novinarima? bocnuo sam ga tamo gde je bio najosetljiviji.

             -Naravno da to nije sve, a ti si kao pisac još gora napast nego dok si bio novinar, odgovorio je ljutito. U evidenciji policije ne postoji ni jedna Žaklina Brodi, ali postoje tri Ivone Brodi sa podacima koji približno odgovaraju onima koje si mi dao. Dve Ivone su evidentirane zbog saobraćajnih prekšaja, a treća je više puta privođena zbog prostitucije. Proverio sam ih sve tri.Treća bi mogla biti ona koju ti tražiš.

              -Pretpostavljam da si otkrio gde stanuje?

              -Nema stalno mesto boravka, ali lako ćeš je pronaći na njenom «radnom mestu» ispred hotela «Tron» u Bronksu.Tamo je poznaju kao Francuskinju, a ne kao Ivonu.

              Platio sam Kalahanu troškove i njegov honorar. Nisam znao da privatni detektivi tako dobro zarađuju, skoro kao i advokati. U svakom slučaju daleko više od pisaca i to dobrih pisaca.

              U Bronksu nisam bio odavno, još od vremena kad sam radio za «Njujork Tajms». Bronks je  bio negostoljubiv i opasan kao i uvek. Lako sam pronašao hotel «Tron», a ispred njega Francuskinju. Sat njenog profesionalnog vremena koštao je sto dolara. Čim smo ušli u prljavu i mračnu hotelsku sobu, Ivona mi se obratila rečima:

              -Znači gospodin to voli na francuski način? I ne čekajući moj odgovor počela je da skida odeću.

               Bila je vitka i visoka rastom, mršava i ispijenog lica prekrivenog debelim nanosima jeftine šminke. Na pregibu obe ruke nazirali su se modri tragovi uboda šprica. Nije ih skrivala.

                -Gospođice, ne morate skidati odeću. Hteo sam samo da razgovaramo, a to možemo i obučeni, rekao sam.

                -O! Gospodin voli golicave pričice. Može, može, odgovorila je i ponovo navukla crvenu suknjicu, do tada već spuštenu ispod mršavih kolena.

                 -Nisam mislio na tu vrstu razgovora.

                 -A o čemu bismo onda nas dvoje mogli razgovarati?

                 -O vama.

                 -Da ti nisi prokleti kapo? naglo je promenila ton.

                 -Ne gospođice, nisam. Ja sam pisac. Radim na novoj knjizi i razgovor sa vama bi mi mnogo pomogao.

                 -A o čemu će biti vaša knjiga? pitala je ovog puta nekako prirodnijim glasom.

                 -O devojkama koje se bave najstarijim zanatom na svetu.

                 -A zašto ste odabrali baš mene? Ima ovde mnogo iskusnijih prostitutki. Razgovarajte sa Lili. Ono što bi ta matora kučka mogla da vam ispriča ne bi stalo ni u deset vaših knjiga.

                 -Vas sam odabrao zato što ste Francuskinja.

                 -Ja sam Francuskinja onoliko kiliko ste vi Laponac.Taj nadimak sam dobila, jer sam uvek čista i namirisana, pa muškarci vole da me ljube među noge.

                  -Dobro sad šta je tu je, niste Francuskinja, ali platio sam vam za sat vašeg vremena i ne vidim zašto taj sat, umesto seksa, ne bi razgovarali o vama.

                 -Neće moći gospodine. Sat vremena mog tela prodajem za sto dolara, sat vremena moje duše košta mnogo više.

                 -Koliko više?

                 -Pet puta više, dajte mi još četirsto dolara pa ću da vam pričam, onako iz duše.

                 -Može li još dvesta dolara?

                 -Može,ali neću biti baš iskrena.

                 -Dobro neka bude ukupno pet stotina dolara, ali da stvarno budete iskreni, pružio sam joj novčanice, ona ih je gurnula ispod crvenog grudnjaka, zakopčala bluzu i počela:

                 -Sve je započelo u mojoj četrnajstoj godini. Navukla sam  se prvo na marihuanu, a onda i na sve ostalo. Spavala sam sa matorcima samo povremeno, tek toliko da ja i moj dečko imamo za drogu. A onda...

                 -Ivona, prvo mi recite gde ste tad živeli?

                 -U ustanovi za maloletne, ali ne vidim zašto vam je to važno.

                 -Za pisce je sve važno, pa čak i detalji. Tako mi pišemo knjige. Zašto ste bili u domu, a vaši roditelji?

                 -Moji roditelji su tad već bili pokojni, inače ne bi bila u domu. To je valjda jasno.

                 -Roditelji su vam poginuli ili umrli?

                 -Poginuli, umrli sve je to isto. Bili su mrtvi, a ja u domu. I to vam je to. A onda...-

                 -Za onoga ko je mrtav to jeste isto. Mrtav i tačka. Ali za one koji su ga voleli to može biti bitno. Vi ste svoje roditelje voleli, a i oni vas pretpostavljam?

                  -Naravno da sam ih volela, a naročito tatu Frenkija- rekla je tiho.

                  -Ivona, izvini što kopam po tvojim uspomenama, ali šta se desilo Frenku?  tiho sam je pitao, dok je ona tiho plakala.

                   -Ubila ga je mama, jedne noći dok je mirno spavao. Nikad joj to nisam oprostila, a sad mi je žao što nisam, jer se nesretnica obesila dve godine kasnije u jednoj ludnici u Čikagu, jedva je izgovorila jecajući.

              Nisam imao srca da postavljlam nova pitanja nesrećnoj devojci. Zagrlio sam je i milovao po kosi dok se nije smirila. Činilo mi se da se bar na trenutak osećala ušuškana i sigurna, kao nekad u zagrljaju nesrertnog Frenka Brodija, njenog pokojnog oca, izmasakriranog one kobne noći u Vestroudu.

               Ivona Brodi je bila moj prvi živi svedok tragičnih događaja u Vestroudu.                                                    

             Psihijatar dr Edi Ros, sudski veštak i član ekspertskog tima, bio je sledeći na spisku ključnih svedoka. Njegovu ordinaciju  kontaktiro sam još iz Njujorka, pre svog drugog puta u Vašington. Moj pokušaj da zakažem razgovor sa doktorom Rosom, shvaćen je kao vapaj za psihijatrijskim lečenjem. Strogi ženski glas me je obavestio da dr Ros nove pacijente prima isključivo četvrtkom. Na moj drugi pokušaj da objasnim razlog svoje hitne posete, odgovoreno mi je da hitne slučajeve prima samo psihijatrijska klinika, a ne i ordinacija dr Rosa. Na kraju smo se složili da ja nisam hitan psihijatrijski slučaj i prijem kod doktora Rosa je zakazan za četvrtak u devet časova.

              Nešto pre devet sam bio u ordinaciji dr Rosa. Vlasnik strogog glasa, bila je medicinska sestra, ne manje strogog izgleda. Neodoljivo me je potsećala na njene koleginice iz  onog čuvenog Formanovg filma.  Strogi lik je strogim glasom zatražio moje podatke, pokorno sam ih izgovorio i oni su upisani u debelu knjigu. Tako to počinje, pomislio sam, a završava se onom košuljom. Nisam verovao psihijatrima i njihovim metodama lečenja. I to naročito od kad sam, u nekom popularnom medicinskom časopisu, pročitao istorijat primene šok terapije u psihijatriji. Ako je verovati tom časopisu, jedan lekar je čekajući šnicle, gledao kako mesari krupnom svinjčetu, umesto noža pod vrat, stavljaju krajeve žice na glavu. Žrtva se zanela i pala, a mesari su je potom bez žurbe preklali. Na pitanje začudjenog lekara o kakvim je žicama tu reč, snalažljivi mesari su odgovorili da je to struja kojom samo omame beštiju da bi je na miru preklali. Lekar je uskoro sličnu terapiju, samo bez klanja, primenio na svojim pacijentima u ludnici u kojoj je inače radio. To je bilo u Italiji krajem XIX veka, i evo metoda lečenja šok terapijom se u psihijatriji koristi gotovo sto godina. I to uspešno, tvrde neki psihijatri.

             Ordinacija dr Rosa, nalazila se u bogatijem kraju Vašingtona nedaleko od Florida avenije, ali po trošnom nameštaju u čekaonici moglo se lako zaključiti da njenom vlasniku ne ide baš najbolje. Uskoro sam video i zašto. Dr Edi Ros je bio nizak, debeo i neuredno odeven  starčić kakve viđamo po parkovima gde uz flašu piva igraju šah ili domine.

              -Vi ste znači Patrik... kako ono beše?...Hm...aha evo ga, zanači Patrik O Konor. E pa, izvolite lezite- i pokazuje na uski ležaj u mračnijem delu ordinacije.

             -Doktore Ros, ja sam samo hteo da porazgovaramo o...pokušavam da objasnim razlog svoje posete.

              -Svakako, svakako. Samo vi lezite i opustite se, ponavlja doktor.

              -Ali doktore, moj razgovor sa vama je jedne drugačije prirode...

              -Naravno, naravno. Na pravom ste mestu. U mene možete imati neograničeno poverenje. Samo vi lezite. Ustaje iza stola, hvata me za ruku i vodi do ležaja.

              -U redu kad moram tako,  kažem i odlučujem se ipak za scenario, koji mi je i ranije padao na pamet više puta i koji sam isto toliko puta odbacivao, jer mi se činio prozirnim i riskantnim. U tom scenariu ja glumim pacijenta koga dr Ros leči.   

.....................

Ilustracija: Šandor Šlajf