Sećarnik: Plemenita laž

Proleće je stiglo ali uobičajeno pismo od Miomira nije.  To i nije bilo pravo pismo,  bila je to obična dopisnica čijih je sto dozvoljenih reči pažljivo pregledala logorska služba ali je bila znak da je živ. Stizala je jednom mesečno,  tačno u dan, toliko ispečatirana žigovima logorske cenzure i nemačke i srpske pošte da su se reči gubile pod raznobojnim orlovima i kukastim krstovima  i da su bili potrebni sati odgonetanja oskudnog sadržaja. A sad ni toga nije bilo i poštar je, saginjući glavu, prolazio pored kuće u Kraljevića Tomislava sitnim žurnim korakom, izbegavajući da baci pogled prema prozoru iza koga je, krijući se iza zavese, gospodja-Olga naprezala oči da što pre ugleda žućkastomrku poštarsku uniformu. Jednog dana, a bio je već kraj marta, umesto očekivane, ugledala je plavu.

Osetila je kako joj srce lupa pod grlom, sve jače i sve sporije, sve dok se otkucaji nisu poklopili sa sporim koracima mršavog čoveka u izlizanoj plavoj uniformi koji je sagnute glave vukao noge, jedva pridržavajući vojnički sanduk. Zastao je kad je stigao pred kuću i jedva podigao glavu, kao da se zahvaljuje Gospodu. Sada mu se videlo i lice; gospodja-Olga je očekivala poštara a videla je boju njegove uniforme na koži svog srednjeg sina.

Miomir se jedva popeo uz onih nekoliko stepenika do kućnih vrata, odvukao do prve stolice i skljokao na nju bez pozdrava, bez daha, bez svesti. Odnele su ga do postelje, majka i tetka, bez mnogo napora; bio je lakši od kreveta na koji su ga položile. Jedna od njih je sipala dve šolje vode u neku teglu na čijem dnu je bilo malo meda i sipala mu u usta, malo po malo, a druga je već telefonirala;  Dr Spasić je stigao posle pola sata, neznano kako, iako je crvenilo lica  ukazivalo na vrlo ubrzan hod. Dotle se i Mima malo povratio pa je ispričao kako je na jutarnjem postrojavanju neki oficir primetio da su mu beonjače žućkaste, zatvorio ga u neku sobu i pozvao logorskog doktora; mora biti da su imali već predvidjen postupak za takve slučajeve. Doktor je počeo da izdaje naredjenja i ceo Oflag je morao da piša, tako je rekao, u sopstvenu manjerku ali je većina to već obavila pre apela i nije mogla da izvrši naredjenje pa su im rekli da će da ostanu tako, u stroju, dok i poslednji  ne da svoj doprinos pod budnim okom stražara koji su imali da paze da ne bude medjusobnih pozajmica mokraće. Oni koji budu uhvaćeni u prekršaju biće u samici petnaest dana. Ispostavilo se da je bilo još nekoliko sumnivih na žuticu pa su ih izdvojili u karantin a logorska birokrtija je počela da melje; naredna dva dana protekla su u strahu od namera logorskih vlasti, da li će da ih ostave tako, u karantinu, dok ne poumiru ili, manje verovatno, prežive, ili će da ih jednostavno postreljaju, da ne šire zarazu. Srećom, u to vreme se Vermaht još pridržavao Ženevske konvencije pa su bolesnike, sad već prebojene kao jesenje lišće, utrpali u voz i poslali kući.

Dr Spasić je dugo opipavao Miomirovu jetru i posle, kad je ostao nasamo sa bolesnikovom majkom i tetkom, dao uputstva za negu i ishranu; teleće meso, pileća džigerica, strogo mirovanje. Molitvu, u skladu sa svojim ubedjenima, nije pominjao ali je izgledalo kao da misli da pomoć Svevišnjeg, kad bi ga bilo, ne bi bila na odmet.  Uputstva doktora koji je svoje prezime opravdao u stotinu prilika slušala su se bez pogovora; sa mirovanjem je išlo lako, sa teletinom i pilećom džigericom malo teže, jer se to nije dobijalo za Nedićeve dinare, tako da je, kako je žutilo nestajalo sa Miminog lica, poslednje žutilo sa licem Napoleona nestajalo iz tajnih gospa-Olginih fioka.

Dok se, tako, Miomir oporavljao, u jednoj od nekoliko provala u beogradskoj partijskoj organizaciji  Žika je, pod nerazjašnjenim okolnostima, pao u ruke Tajne policije i proveo je tri dana u Glavnjači a da niko nije znao gde je;  majka i otac su mislili da se krije na Olginom tavanu, Olga i ostali su mislili da je na nekom drugom tajnom mestu; vest o Žikinoj sudbini je, na kraju, doneo neki  teča-Nikolin poznanik koji je imao prijatelja bliskog zloglasnom Bećareviću. Tu vezu je teča-Nikola iskoristio i u suprotnom smeru;  pedeset blistavih, skoro iskovanih zlatnika sa likom Džordža V promenili su vlasnika i Žika se pojavio sav naduven i modar, ali živ, uz uslov da više ne izlazi iz kuće, ni u kakvoj prilici. I više nije ni izlazio, pogotovo zato što je to njegovo puštanje iz zatvora bilo sumnjivo u partijskim krugovima; bilo je čudno kako to da je samo on pušten a ostali su otišli na Banjicu gde im se izgubio svaki trag. Mora da je propevao, govorilo se, mada se on kleo da nije; neke kasnije provale su govorile protiv njega i tako se Žika sad skrivao i od Tajne policije i od partijske odmazde a mala ostava na tavanu  Olgine kuće je bio njegovo poslednje utočište.

Negde u to vreme, i Rada je počela da se oporavlja pa je Bane počeo da je vodi na Neimar, da se vide sa Mimom, koji je umirao od dosade, onako vezan za krevet, i sa Žikom koji je na svaki šušanj  bežao na tavan.  Jednom su otišli i kod Radinog ujka-Čede, brata od strica Radine majke, poslednjeg muškog izdanka te grane porodičnog stabla. Bio je to krupan postariji gospodin sede bradice a obrijanih obraza i sa tankim vencem sede, uredno podšišane kose dok mu se crveno teme presijavalo pod svetlošću velikog lustera. Živeo je sam, u lepoj, skromnoj kući u maloj ulici koja je izlazila na Avalski drum; ranije je bio oženjen ali deteta nikako nije bilo, a tako je želeo da ga  privije na grudi. Mlada sestričina mu je bila uteha, naročito od kad se doselila u Beograd i kad je on, inženjer na železnici, otišao u penziju. Sad su ga od samoće spasavali Rada i Crveni krst, u kome je bio istaknuti funkcioner.

Dugo se nisu videli, obzirom na okolnosti; Rada nije izlazila, on nije hteo da se nameće. Kad je ugledao goste, kao da ga je obasjalo sunce. Prvo su pretresli užu, pa širu rodbinu, a i ratna zbivanja su bila neizbežna tema, i beskrajna, kako se pokazalo; kad je počelo da se smrkava nisu stigli ni do pola; ujka-Čeda je bio neiscrpan izvor informacija koje je dobijao preko svojih veza u Crvenom krstu. Kad ih je pozvao, sa nadom u očima, da večeraju zajedno, Rada i Bane su se samo pogledali; na njegovo Već mesecima večeravam sam, nisu imali srca da odbiju. I tako su ostali.

U neko doba, kad je pojedena i poslednja pogačica od brašna i vode i trunke sira a kupus bio već zaboravljen, i kad su počele da se pojavljuju pauze izmedju rečenica, kroz tihu noć probilo se brektanje kamiona sa Avalskog druma; možda ne bi bilo ni zapaženo, jer je bilo  i malo vina uz večeru, da se uz taj zvuk nisu čuli i krici, zapomaganje i lupnjava.

„Šta je to?”, pitala je Rada.

„Dušegupke“, odgovorio je ujka-Čeda, pognute glave. Izgledao je kao da se naglo sparušio.

„Ne razumem, šta su to dušegupke?“

„Sramota i bacanje kamenja na Boga, eto šta su. Nedićeva policija skuplja Jevreje pa ih šalje na Sajmište a Nemci ih zatvore u kamione i podave  gasom, dok ih voze u Jajince. Svake noći to slušam i pitam se kojom će nas kaznom Bog kazniti“.

„Nemoguće da neko to radi!“, uzviknula je Rada, ne kao sumnju u ujka-Čedine reči nego kao nevericu u takvo srozavanje ljudskosti.

„Teško da je ostala i šačica Jevreja u gradu“, rekao je tužno stari gospodin. „ A i po njih će doći“, dodao je.

Posle neprospavane noći na tudjem krevetu, Bane je odjurio kući da se spremi za posao; brijanje i čista košulja su za njega bili Božija zapovest. Rada se uputila na drugu stranu, ka Profesorskoj koloniji, najbrže što je mogla; kako se približavala dvospratnici, najvišoj zgradi u kraju, počela je da usporava. Jedva se popela na prvi sprat i jedva se prisilila  da pritisne zvono. I vrata su se jedva otvorila, prvo sasvim malo, pa onda širom, i kroz njih su dve žene piljile jedna u drugu nekoliko sekundi, dok na kraju domaćica, uz uzdah olakšanja, nije rekla: „ Hvala Bogu, Ti si..Baš si me prepala... A ja mislila policija“!

„Što policija“?, bojažljivo je pitala Rada, još uvek u hodniku.

„Udji, šta stojiš tu“! Zatvorila je vrata za Radom, pa nastavila: „Bili su već nekoliko puta, sve ovako ujutro, traže Ervina“.

Da nije čula onu priču o dušegupkama, Rada bi se, sigurno, iznenadila; ovako, samo je zagrlila Jelu, svoju sestru od tetke i tihim, drhtavim glasom postavila pitanje koje joj se vrtelo po glavi još od prethodne noći: „Šta je sa Ervinom?“  U tom se pojavila i tetka-Dara, Jelina majka, mršava, pogurena žena neobično slična Radinoj majci, samo starija; bezuspešno je pokušavala da, istovremeno, zagrli sestričinu i zaveže šlafrok; scena bi mogla da bude i smešna da u sobi i dalje nije lebdelo ono Šta je sa Ervinom?

„Ervin je dobro, samo to mogu da Ti kažem“, rekla je Jela. „Sedi tu, hoćeš erzac kafu ili čaj, možeš da biraš, nana ili lipa“.

„Neću erzac, Ti biraj čaj..i kaži šta je sa Ervinom“.

Jela, prvo, nije odgovorila, a onda je, dok se voda za čaj grejala, počela da govori tiho, kao da se boji da je neko ne čuje.

„Nije tu i, nemoj da se ljutiš, ne mogu da Ti kažem gde je. Ni majci i ocu nisam rekla“.

„Ne ljutim se, ali ne razumem. Ti znaš, ali nikom nisi rekla, ni majci? Što?”

„Sestra si mi, pa ću da Ti sve objasnim, i znam da ćeš razumeti“, rekla je Jela dok se petljala oko čaja. „Još od pada Francuske, počeli smo da se natežemo, Ervin je hteo da bežimo u Palestinu, ja nisam htela da ostavim ovo dvoje, ko da se brine o njima ovako starim, i onda su potpisali onaj prokleti Pakt, i bilo je kasno. Onda je Ervin, za ono nekoliko dana dok Nemci nisu krenuli, našao neku vezu i razveli smo se, lažno, naravno, sve za sedam dana i sto dukata i ja sad više nisam Herc nego Jovanović, jer ono Herc bi moglo da me košta glave. Na sve je mislio moj Ervin, dve hiljade godina bežanja je Jevrejima ušlo u krv, a malo od toga je prešlo i na mene,  zato nikom ne smem da kažem gde je. Zamisli da mi pritegnu majku i da joj kažu da oda Ervina, inače mi ode glava, misliš da bi ćutala? I zamisli sebe, da Ti kažu da će da Ti ubiju Baneta ako ne izdaš Ervina, čiju bi glavu sačuvala? Ovako, nikog ne stavljam na muke, u komšiluku sam raširila  glas da je odmaglio sa nekom ... i niko me ništa ne pita, neprijatno im zbog moje sramote. Samo policija, iz navike, ponekad zazvoni ovako, ujutro, prodju kroz stan i odu“.

„Razumem“, rekla je Rada. „Pametno, i hvala Ti što mi nisi rekla, ali sad imam još jednu stvar koja će da me muči i koja mi neće dati da spavam“.

„Šta to?”, pitala je Jela.

„Za Žikino skrovište zna nekoliko osoba, neki čak i van familije, a jure ga bar dve organizacije. Prava Antička drama, samo je pitanje koga će prvog da stave u procep. Jedina nada mi je da im nije baš mnogo stalo da ga ulove“.

Te večeri, kad je Bane pitao za Ervina, Rada je samo promrsila kroz zube: „ Ervin? To ime se više ne pominje u našoj kući. Spandjao se sa nekom i pobegao, niko ne zna gde. A mi se brinuli... Pusti sad to, nešto drugo mi pade na pamet.  Treba svi da se dogovorimo i da pustimo glas da je Žika izludeo od skrivanja i da je pobegao u šumu, ne zna se da li kod ovih ili onih, ali da je pobegao“.

„A što to, odjednom?”, pitao je Bane začudjeno.

“Samo me poslušaj, pa znaš da Te nikad u životu nisam slagala”, rekla je Rada, izričući drugu plemenitu laž u istom minutu kad i prvu. Bane je samo klimnuo glavom.

Blagosloven je onaj koji veruje.