Summa cum laude (11)

Sam Frojd kaže «Izgleda da je zaista neophodno da uništimo neku drugu osobu, da ne bi uništili sebe, da bi se zaštitili od težnje za samouništenjem. Zaista strašno saznanje». Frojd je došao do tragične alternative: čovek će radije ubijati druge, nego dozvoliti da bude bolestan. U svom odgovoru Ajnštajnu o pitanju «Čemu rat» 1933.godine, Frojd priznaje da su čovekovi impulsii instikta smrti bliži prirodi, dakle jači, nego čovekova otpornost prema njima.

 Svakog dana posle terapije kod dr Rosa odlazio sam u biblioteku u Džordžtaunu i čekajući profesora Litovica čitao njegove studije o zlu. Kad se konačno u petak pojavio iznenađeno me je pogledao, ali nje ništa rekao. Nisam ni ja, samo sam klimnuo glavom.

Kao i prilikom našeg prvog susreta zajedno smo izašli iz biblioteke.

              -Vi ste gospodine O Konor baš uporni i ako tako nastavite postaćete najbolji poznavalac mog celokupnog dela, prvi se oglasio profesor.

              -Nažalost profesore sutra se, zbog neodložnih obaveza, vraćam u Njujork. Zato se nadam da ćete prihvatiti moj poziv da danas zajedno ručamo.

              -Hvala Patrik, prihvatam, ali tek posle šetnje. Kako napreduju istraživanja, da li ste našli bar deo odgovora na vaša pitanjima u mojim radovima?

              -Profesore, kad god pomislim da sam našao neke odgovore otvore se nova pitanja. Primera radi, vi u vašim radovima tvrdite da je zlo večita kategorija koja je imanentna čoveku od postanka pa do danas. U knjizi «Satanisrički obredi okultnog žrtvovanja, žive slike pakla» pokazujete da se čak i pojavna strana zla, njegov oblik ispoljavanja, u nekim slučajevima nije menjao vekovima. Ako je to tako postavlja se pitanje, kako to da svi ljudi nisu zločinci, već samo jedan, na sreću, manji broj. Dok sam se obraćao Litovicu, sa zadovoljstvom sam konstatovao da je moj vokabular znatno primereniji tematici nego tokom našeg prvog razgovora.                              

              -Sličana pitanja sam sebi postavljao pre tridesetak godina. Teologija i filozofija razmatraju zlo kao najopštiju kategoriju i zato nude samo opšte odgovore. Zašto jedan čovek postaje zločinac, a drugi ne, jesu pitanja na koje odgovore pokušavaju da pronađu psihologija i psihijatrija. Profesor je napravio pauzu, ali ja sam bio siguran da je to samo uvod i da sledi opširno predavanje na danšnju temu. Tako je  i bilo.

              -Prve teorije o zlu koje su razvile psihologija i psihijatrija temeljile su se na teološkom i filozofskom promišljanju zla.                                        

Jedna od prvih celovitih torija koju je razvila psihologija jeste instinktivistička teorija. Njen začetnik bio je Konrad Lorenc. Po njemu destruktivno ponašanje proizlazi iz urođenog instinkta, koji traži rasterećenje i čeka povoljnu situaciju da se izrazi. Dakle, filogenetski je programirano. Nasuprot njoj, Skiner je razvio biheviorističku teoriju, koja kaže da je čovekova destruktivnost izazvana uticajem okoline. Dakle, prema instinktivističkoj teoriji čovek živi prošlost svoje vrste, a prema biheviorističkoj teoriji čovek živi sadašnjost svog socijalnog okruženja. To je tipični determinizam kakav smo već sreli u teološkim učenjima o pragrehu i radikalnom zlu kod Augustina i u filozofiji kod mnogih poput Šelinga i Šopenhauera. U svakom slučaju, prema instinktivističkoj i biheviorističkoj teoriji, čovekovo ponašanje je uslovljeno i malo ili gotovo ništa ne zavisi od njega samoga. U tim teorijama, kao ni njima sličnim, poput neobihevijoriističke i frustracione teorije, nema jasnijeg odgovora zašto jedan čovek čini, a drugi ne čini zlo.

              Izvestan pomak učinili su Zigmund Frojd i Erih From. Za Frojda instinkt, kao somatski ukorenjeni nagon, pokreće čovekovo ponašanje, ali ga striktno ne determiniše. Borba instinkata, (u ranim radovima samoodržanja i seksualnog instinkta, a u kasnijim radovima instinkata života i smrti), uz modifikaciju okoline koja deluje kroz strukturu libida, određuje čovekovo ponašanje kroz svesne, a češće kroz nesvesne procese. Najveći Frojdov doprinos je upravo u tome što je otkrio nesvesne aspekte uma i energiju koju «nesvesno» upotrebljava da bi prikrilo nepoželjne žudnje, dakle i zlo u čoveku. Nesvesne sile su integrisane u čovekovom karakteru. Iz toga proizlazi da karakter determiniše ponašanje, međutim «princip realnosti» nameće kompromis. Do koje će mere ličnost potisnuti svoje stravstvene žudnje ne zavisi samo od faktora u njemu, već i od situacije. Posle Prvog  svetskog rata Frojdov pristup razmatranju destruktivnosti bitno se menja i on izvore destrukcije vidi u borbi instikta života (eros) i instikta smrti (tanatos). Instikt smrti suprotan instiktu života deluje u smeru vraćanja živog u prvobitno neorgansko stanje. Libido usmerava taj instinkt prema van i on se na okolinu  ispoljava kao destrukcija. Ako ne nađe zadovoljenje u vanjskom svetu, zbog stvorenih prepreka, ispoljava se kao samodestruktivnost.Sam Frojd kaže «Izgleda da je zaista neophodno da uništimo neku drugu osobu, da ne bi uništili sebe, da bi se zaštitili od težnje za samouništenjem. Zaista strašno saznanje». Frojd je došao do tragične alternative: čovek će radije ubijati druge, nego dozvoliti da bude bolestan. U svom odgovoru Ajnštajnu o pitanju «Čemu rat» 1933.godine, Frojd priznaje da su čovekovi impulsii instikta smrti bliži prirodi, dakle jači, nego čovekova otpornost prema njima. Frojd je uočio tri tipa destuktivnosti. Prvi tip su impulsi okrutnosti utemeljeni na instiktima samoočuvanja – reagovanje na stvarnu opasnost i odbrana. Drugi tip su destruktivni impulsi nastali kombinacijom potisnute seksualne požude i instikta smrti, poznatiji kao sadizam. A treći tip Frojd je definisao kao «slepo besnilo destruktivnosti praćeno visokom stepenom narcisoidnog uživanja» utemeljeno isključivo na instinktu smrti, a ispoljava se kao samodestruktivnost i destruktivnost prema drugima.                              

Slušajući profesora Litovica očekivao sam da će svakog trenutka pokazati direktnu vezu Frojdove teorije sa onim što se dogodilo u Vestroudu. Međutim, on je nastavio:

              -Doprinos Eriha Froma razumevanju ljudskog zla ispoljenog kroz destrukciju je u filigranskoj analizi i opisu, kako vrsta i tipova destruktivnosti, tako i ličnosti koje je čovečanstvo upamtilo kao najveće zlotvore. From ukupnu ljudsku agresiiju deli na benignu i malignu. Benigna agresija kod čoveka je odgovor na ugroženost vitalnih intersea, filogenetski je programirana, defanzivna je i teži uklanjanju ugroženosti destrukcijom ili uklanjanjem uzroka ugrožavanja. Maligna agresija ili destruktivnost nije filogenetski programirana, isključiva je karakteristika čoveka, stvara užitak bez druge svrhe. Nije instinkt, ali je ljudski potencijal ukorenjen u samim uslovima egzistencije.Najčešće se ispoljava kao sadizam i nekrofilija.Sadizam je strast za posedovanjem apsolutne i neograničene vlasti nad drugim bićima - biti Bog drugom biću transformacijom nemoći u doživljaj svemoći. Nekrofilija, u karakterološkom smislu, je strasna sklonost svemu što je mrtvo, težnja ka pretvaranju živog u neživo, težnja destrukciji radi nje same. Radeći karakterološke studije Hitlera, Himlera, Staljina i sličnih velikih destruktora, From navodi čitave grupe faktora koji dovode do destruktivnosti. Na individualnom planu to su: konstitucionalne dispozicije ličnosti, idiosinkrazije porodičnog života, izuzetni događaji u životu ličnosti, osećaji nemoći i praznine, stanje psihičke oskudice koja izaziva nedostatak osećanja i hladnu ravnodušnost, a na društvenom planu: nedostatak nezavisnosti, integriteta i produktivnosti, pasivnost i lenjost. Svi veliki destruktori i zločinci koje je From analizirao imali su u svom karakteru sadističku ili nekrofilnu ili narcisoidnu karakternu crtu kao preovlađujuću, a neki od njih, kao Hitler, sve tri zajedno. From je također došao do zaključka da zle, destruktivne osobe najčešće pokazuju ljubazno lice, ljubav za porodicu, decu i životinje i time kao fasadom prikrivaju svoju zlu prirodu. Na hiljade sličnih Hitleru žive i danas  svoj život prosečnog građanina i opasni su samo u svom užem krugu, međutim kada sile destrukcije i mržnje ovladaju na širem društvenom planu, takvi ljudi postaju opasnost za čovečanstvo.-  Poslednje rečenice očito su bile zaključak današnjeg izlaganja, pa sam hteo da ponovim moje pitanje o zločinu u Vestroudu, međutim uzdržao sam se i samo sam potsetio Litovica da je vreme za ručak.

              U malom ribljem restoranu nedaleko od univerzitetskog kampusa, dok smo uz čašu crnog vina privodili ručak kraju, profesor Litovic se na moje iznenađenje i bez mog potsećanja, sam vratio  na pitanje o Vestroudu postavljeno još prilikom našeg prvog razgovora.

              -Gospodine Patrik, ja sam čitav svoj život posvetio izučavanju ljudskog zla, njegovih uzroka, suštine i oblika ispoljavanja, ali na najopštijem teorijskom  nivou razmatranja. Zato se ne upuštam u analizu konkretnih slučajeva zločina kakv je i onaj o kome ste me prošli put  pitali. To je posao detektiva, forenzičara i sudskih veštaka.

               -Ali ipak ste u slučaju Vestroud načinili izuzetak. Zbog čega, profesore? Bio sam direktan plašeći da se Litovic ponovo ne vrati na opšte teme.

              -Te godine, mislim da je to bila 1963. upravo je objavljena moja knjiga o okultnom žrtvovanju. Kad mi je iz federalnog tužilaštva dostavljen dosje sa rezultatima istrage tog zločina u Severnoj Dakoti, odmah sam shvatio da se radi o nečemu bitno drugčijem od svega što sam do tada sreo. Razlika je bila, ne u stravičnosti načina izvršenja zločina, već pre svega u motivima. Zločini satanista pri okultnim žrtovanjima, pogotovo kad se vrše nad najbližim srodnicima, su delo izopačenog uma u ne manje izopačenom biblijskom hrišćanstvu. Zločini serijskih ubica su također dela bolesnog uma. Ubice pljačkaši, od kad je veka i sveta, ubijaju zbog koristoljublja. Mogu se razumeti, ali ne i prihvatiti ubistva iz osvete, kao i ubistva u afektu kad je moć rasuđivanja o posledicam bitno sužena. Ne samo razumljiva, već i moralno prihvatljiva su ubistva u nužnoj samoodbrani ili odbrani drugog kome je život ugrožen. Isto važi i za  homicid iz dužnosti koje čine policajci i vojnici u ratu.                                    

             Ubistva u Vestroudu se nisu mogla svrstati ni u jednu meni poznatu grupu. Otud je bila razumljiva nedoumica federalnog tužioca, jednim delom verovatno nastala i zbog pravne praznine, kako da koncipira optužnicu. U velikoj nedoumici sam bio i ja. Zato sam napravio izuzetak i prihvatio da učestvujem u ekspertskom timu, koga je vodio zamenik federalnog tužioca, mislim da se zvao Džonson. Dikciju ex cathedra predavanja, zamenio je neposredniji i prisniji govor. Videlo se da moj sagovornik nije više iskusni profesor Litovic sa Univerziteta Džordžtaun, već samo stari gospodin Teodor. Zato sam ga prvi put tako i oslovio                            

            -Gospodine Teodore, do kakvih ste zaključaka došli?

             -Činjenice da su stanovnici Vestrouda živeli prostorno relativno izolovani i da su se ubistva dogodila u isto vreme i oko ponoći, mene su na početku, ali samo na početku, navele na sumnju da se možda radi o slučaju okultnog žrtvovanja najbližih članova porodice, kakvih je bilo u istoriji, a nažalost i u našem savremenom dobu. Međutim, svi stanovnici Vestrouda su bili uzorni katolici. Većina ih je redovno posećivala crkvu. Posle nedeljne mise, koja je prethodila tragičnim događajima, većina je primila pričest. Sve je to ukazivalo da je malo verovatno da je bilo ko od stanovnika Vestrouda bio član stanističke ili sličnih sekti koje upražnjavaju okultna žrtvovanja, a pogotovo ne svi. Pažljivo sam pregledao svaku kuću u Vestroudu, a posebno prostorije u kojima se desio zločin, nigde nisam našao ni jedan jedini simbol ili znak meni poznatih sekti, ali sam u svakoj kući video ili raspeće ili ikonu Blažene Device Marije. U zaključku svog izveštaja sam naveo da na osnovu dostupnih činjenica i onoga što ja znam o toj oblasti, odgovorno tvrdim da se ubistva u Vestroudu ne mogu svesti pod poznate oblike okultnog žrtvovanja.

               Imao sam osećaj da to nije sve, zato sam ga odmah upitao šta misli danas o tom slučaju. Litovic je nastavio:

              -Ni danas, kao ni onda, nemam odgovore. Vama gospodine O Konor mogu reći i ono što nisam naveo u izveštaju, jer je izlazilo iz okvira moje stručnosti. Naime, konsultovao sam i prečasnaog fra Marka Lebedinskog, koji jedini ima blagoslov Svetog Oca da na području SAD vrši egzorcizam u slučejivama obuzetosti vernika Sotonom. On me je, na osnovu svog dugogodišnjeg iskustva i posle iscrpnog razgovora, potpuno uverio da se ubistva u Vestroudu nikako ne mogu pripisati delovanju nečastivog kroz tela izvršilaca, završio je Litovic.

              -Vi ste profesore svakako obavešteni da je na slučaj Vestroud FBI stavio embargo. Hteo sam da budem korektan prema Litovicu i da mu dam mogućnost da mi zabrani pominjanje njegovog imena u vezi sa tim slučajem. Međutim on je odgovorio:

              -I da ne postoji Prvi amadman, niko ne može staviti embargo na mišljenje jednog profesora univerziteta u ovoj državi. Između ostalog i zato je Amerika velika. Mogu li i ja nešto vas da pitam, Patrik?

              -Svakako, profesore.

              -Da li imate porodicu?

              -Suprugu i sina, odgovorio sam iznenađen njegovim pitanjem

              -Vratite se njima i volite ih još jače, da bi i oni voleli vas. Jer, onog koji se zlom bavi, zlo može obuzeti. Zato mora biti okružen ljubavlju.

             Poslušao sam iskusnog profesora teologije i psihologije sa Džordžtaun univerziteta i isto se veče vratio u Njujork.