Zagrobna tranzicija jedne države

Uz društvo koje svih ovih godina prosto ne može da se otme iz svoje ideološke i skoro svake druge ilovače – kao najlogičnija slika ide svo ovo višednevno većanje oko načina i mesta sahrane, kojim se baviše elektronski i pisani mediji, zatim i zbunjeno građanstvo, pa čak i sama vlada srpska. Tolika posvećenost pitanju, gde će biti sahranjena supruga nekadašnjeg komunističkog diktatora, sa jedne strane deluje pomalo neshvatljivo, no, kad se cela stvar bolje sagleda – to je potpuno uklopljiv dramaturški detalj u ovdašnjoj zagrobnoj tranziciji. 

Možda se baš pomoću tog “detalja” makar malo bolje može shvatiti koliko se ova nacija i pored svih turbulencija i pokušaja umivanja ledenom vodom prethodne dve-tri decenije – još uvek nije razbudila iz svoje uslovno rečeno nedavne prošlosti čiji vrhunac se ogledao u onoj teško oronuloj, usporenoj i pomalo dementnoj pojavi „doživotnog predsednika“. Skorašnja zbivanja oko sahrane njegove supruge otkrivaju koliko je ovde duboka vezanost za taj istrošeni period. Ali ne ona vezanost u smislu nostalgije za prošlim vremenom, već jedna pomalo patološka, funkcionalna vezanost kakvu može imati odrasla, a nedozrela jedinka, i dalje pre svega okrenuta ka svom odavno nestavšem osloncu. Društvo koje nastavlja da tavori gotovo ukopano u nekom prethodnom vremenu savršeno rado prihvata da se u to vreme koliko god je moguće vrati pomoću nekog elementa koji ga za taj period vezuje i oživljava ga, makar bila i sahrana.

Ponajmanje je za to kriva sama pokojna gospođa Broz. U onom ljudskom smislu, ona, kao i svaki pojedinac, zaslužuje pijetet i nikakvim ideološkim konteksturama tu nema mesta. To je granica ukusa, onog najosnovnijeg. Ovaj blog nije okrenut prema njoj. Naročito ne protiv nje. Bitno je to naglasiti za sve koji bi mogli da se nađu u dilemi da tekst shvate upravo suprotno. Ali, pomenute ideološke konteksture dodaće njeni silni poštovaoci, koji će doći na sahranu. I, skriveno, ispraćajući nju, mnogi će uživati u rimejku ispraćaja njega! To je neizbežno. Naravno, tu ne zabrinjava ideološka ili kakva već nostalgija, već nesposobnost da se napusti višedecenijski mentalni obrazac.

Sve u svemu, tema bloga nije sama pokojna gospođa Broz. Tema je odnos društva prema njoj, i, još bolje rečeno, odnos društva prema samome sebi. To društvo – čija najvažnija odlika je još uvek trajući kontinuitet - sebi je dozvolilo da joj besomučno aplaudira dok se pojavljivala sa svojim suprugom, zatim je dozvolilo sebi da sve vreme zanemaruje njenu sudbinu tokom odstranjenosti iz javnog života, kada su često bila ugrožena i njena najelementarnija građanska ili ljudska prava (to se nije ticalo ne samo društva u celini, nego ni ideološki bliskih pojedinaca, a biće ih na sahrani, skrušenih, u jednom i te kako značajnom broju), da bi isto to društvo tek na kraju, valjda zato što je za svaku stvarnu ispravku bilo prekasno, uprlo svu pažnju u njenu sudbinu, naposletku se nametljivo baveći načinom njene sahrane, šireći to pitanje preko svake mere, stavljajući ga u udarne delove vesti, kao da je reč o javnoj diskusiji o stvari od vitalnog značaja za funkcionisanje države (ili je to namerno podešeno kao svojevrsno, za mnoge ugodno asociranje na psihozu koja je vladala oko onog majskog sprovoda). Svaka od pomenutih etapa odnosa prema njoj ide od neumerenosti do neukusa. Ova poslednja faza, osim što svakako sadrži i pokušaje društvenog samoopravdanja za raniju nebrigu prema jednoj osobi, mnogo je bitnija kao simbol ovdašnje nemogućnosti da se izađe iz vremena bivšeg – koje prekriva devet tona mermera. Sahrana poslednje direktne veze s jednim kontraverznim dobom kome je odavno istekao rok trajanja, ili nov dokaz da se istorija kreće, ali ovde stvari stoje?