Summa cum laude (12)

Zašto je zamenik federalnog tužioca angažovao dr Fostera istraživača iz Tehnološkog instituta Masačusets, najvećeg trusta mozgova tehničkih nauka u Americi, pa i svetu? Mogući doprinos psihijatara, psihologa, sociologa, pa i teologa u razrešavanju slučaja Vestroud je bilo realno očekivati. Učešće pukovnika vazduhoplovnih snaga, također, ima smisla. O psihološkom oružju mnogo se govori i piše, a verovatno je bilo razumno otkloniti i sumnje, ma koliko one bile efemerne, u uticaj atmosferskih anomalija, pa i letećih neindentifikovanih objekata, jer ipak je to slučaj nepoznat u pravnoj praksi SAD u kojoj svakojakih zločina nije nikad manjkalo.

 Ali zašto Foster? Razmišljao sam, ponavljajući glasno po ko zna koji put, dok sam se autoputem 84 vozio  prema Bostonu. Značaj dr Fostera je mnogostruko uvećan i činjenicom da ostali članovi tima nisu bitnije doprineli razumevanju masakra u Vestroudu. Dr Harvi Foster je istraživač, samo toliko sam znao. Ali istrživač u kojoj oblasti? U korpusu medicinskih nauka verovatno ne, jer MIT, koliko znam, nema medicinski fakultet. Možda je Foster biolog, pa bi mogla biti reč o pandemiji nepoznatog virusa ili su u pitanju čudni  lišajevi, ujedi dosad nepoznate vrste insekata ili možda  lude pečurke? Da li je izveštaj dr Fostera ponudio prihvatljivo objašnjenje za federalno tužilaštvo? A ako jeste, šta je u njemu pisalo? Odgovori na ta pitanja su bila  ključna 1963.godine za slučaj Vestroud, a danas za moju knjigu.

             Zanet takvim pitanjima ušao sam u Boston, grad sa preko pedeset koledža i fakulteta. Kažu da kad završi školska godina Boston se umanji za oko pola miliona stanovnika. Sliku Bostona, bogatog grada u jednom od najbogatijih delova bogate Amerike, kvarila je voda koja je curkom curila sa zidova podzemnih tunela na prilazima gradu, a bilo je sunčano i toplo. Kako je tek kad pada kiša?

              -Dobar dan gospođice, da li mi možete pomoći da stupim u kontakt sa dr Harvijem Fosterom? obratio sam se mladoj i lepoj devojci u kancelariji na čijim vratima je pisalo «INFORMACIJE».

             -A vi ste? pitala je uz obavezni dobro uvežbani, ali ipak lep osmeh.

            -Piter O Konor, pisac iz Njujorka.

            -Drago mi je gospodine O Konor, čitala sam vašu knjigu. Dobra je. A na kom odseku je dr Foster? opet osmeh, ali sad nešto prirodniji, a time i lepši.

             -Hvala za lepo mišljenje o mojoj knjizi. Ne znam tačno na kom je odseku. Vi ih imate mnogo i svi su sa nekako čudnim imenima. Ovog puta još prirodniji osmeh dok joj oči pažljivo prate monitor računara.

             -Žao mi je gospodine O Konor, ali dr Fostera nema na spisku zaposlenih na MI,  glas joj je zbilja odražavao žaljenje.

             -Ali sigurno je radio tu 1963.godine.                                           

             -Dobro, pokušaću u fajlu za 1963.godinu, vešto i brzo dugim prstima prebira po tipkama, a zatim veselo kaže:                                               

              -Evo ga tu je. Dr Harvi Foster, odsek za kvantnu fiziku, 1960. do 1963.godine. Malo je čudno što nema podataka gde je sa MIT otišao. Naša baza podataka za naučni kadar tog profila je uvek potpuna

             -Molim vas za ime nekog od njegovih kolega, koji su sa njim radili, a još  uvek su na MIT,  uporan sam i dalje.

             -Pokušajte sa dr Rut Gerhart, ona je radila sa njim, a i danas je tu. Odsek za kvantnu fiziku je u paviljonu 9, kroz park pa levo. Još jedan, ali ovoga puta obostrani osmeh i ja se zahvaljujem i odlazim.

              U paviljonu 9, gde je smešten odsek za kvantnu fiziku, blizu sat vremena čekam da me dr Rut Gerhart primi. Vreme prekraćujem zamišljanjem žene naučnika kvantnog fizičara: naočare sa debelim staklima na dugom kukastom nosu, neuredna i umašćena kosa skriva veliku glavu i otkriva visoko čelo, grudi jedva da se i primećuju, noge tanke i krive u grubim cipelama broj 44. Jednom rečju ni žena ni muškarac, ne zna se šta je, ali lepo nije.

               Ništa od toga nije bilo tačno, bolje reći sve je bilo suprotno i još lepše. Bog je bio široke ruke, pa je Rut Gerhart podario i veliku lepotu, što se videlo na prvi pogled, i veliku pamet da, umesto holivudske zvezde, postane naučnik i to još fizičar. Mogu zamisliti kako sam blesvo izgledao dok sam blenuo u prelepu naučnicu i ko zna koliko bi tako izgledao da dr Gerhart nije prva progovorila:

              -Rečeno mi je da je razlog vaše posete moj bivši kolega Harvi. Znači opet je počelo. Glas joj je bio tih i baršunast, kao da dopire iz velike udaljenosti, iz nekakveih dalekih kvantnih prostora.  Sad sam i gledao i slušao.  Ne znam koliko je ta faza trajala, a kad sam konačno progovorio čuo sam sebe kako nešto zamuckujem. Čini mi se da sam pitao da li njega, Fostera, stalno neko traži. Izgleda da je baš to bilo moje pitanje, jer baršunasti glas mi je iz zvezdanih treperavih daljina odgovorio:

              -Povremeno, ali intenzivno. Kad je Harvi 1963. godine nestao, tražili su ga njegove kolege, studenti i naravno ja, a pre desetak godina čitava bulumenta raznih detektiva. Ne znam ko ga to sada, po teći put traži? Konačno sam se sabrao i shvatio da je pitanje meni upućeno.                                                  

              -Oprostite, ja sam Patrik O Konor. Radim na novoj knjizi i upravo za taj moj rad bi bilo veom značajno da stupim u kontakt sa doktorom Fosterom.                                            

              -Vaša knjiga gospodine O Konor je iz oblasti kvantne fizike? Bilo je njeno sledeće pitanje.

              -O ne, ne. Knjiga je iz sasvim druge, kako da kažem, opšte oblasti, odgovorio sam kao nepripremljeni student na ispitu.

              -Sem kvantne fizike, za koju bi to još oblast Harvi Foster mogao biti značajan? Eto ga već treće pitanje za redom.

             Osetio sam da je naš nrazgovor na kritičnoj tački i da će se brzo završiti ukoliko sad odaberem pogrešan pravac, a Rut je bila moja jedina spona sa Fosterom. Odlučio sam da igram otvorenih karata.

              -Vidite gospođo Gerhart....

              -Gospođice, ali dovoljno je samo Rut.

              -Vidite Rut...-

              -Patrik, mi se na MIT-u oslovljavamo sa ti. To je nepisano pravilo, takoreći aksiom.

              -O.K. Rut, evo o čemu se radi. Pišem već drugu knjigu o slučajevima koje policija i sud nisu doveli do kraja, koji su ostali enigmatični. U jednom takvom slučaju pomoć dr Fostera bi mi bila veoma značajna, jer je i on u tom slučaju učestvovao. Odmah sam video da sam odabrao pravi put. Rut je bila više nego zainteresovana za nastavak razgovora, gotovo koliko i ja. Dogovorili smo se da je sačekam dok ne završi svoje obaveze, pa da u miru razgovaramo. U jednoj obližnjoj knjižari kupio sam svoju knjigu, i ne bez ponosa konstatovao da sam i u pametnom Bostonu čitan pisac. Nakon dva sata Rut i ja smo sedeli u bašti restorana «Nazdravlje» nedaleko od Harvard avenije. Rut je uzela sendvič sa tunjevinom i limunadu bez šećera, a ja kriglu piva. Kad je završila sa svojim sendvičem pružio sam joj knjigu. Pažljivo je, i to bez naočara sa debelim staklima, pročitala sadržaj i pregledala nekoliko poglavlja.                                       

              -Zaboga Patrik, da li je moguće da je Harvi učesnik sličnih događaja? Da li mislimo na istog Harvija Fostera? Dva pitanja odmah na početku drugog dela razgovora.

              -Rut da se dogovorimo, ja ću tebi objasniti o kakvom je slučaju reč, a ti meni sve o Harviju. Rut je prihvatila, a ja sam joj izneo suštinu slučaja Vestroud, ne spominjući ni jedno ime. Kad sam došao do jula 1963.godine i Fosterovog učešće u ekspertskom timu federalnog tužilaštva Rut je postala još pažljivija.                                              

              -Sad si ti na redu Rut, rekao sam na kraju.

Objasnila mi je da su ona i Harvi zajedno studirali na MIT-u, da su se čitavo vreme studija družili i bili više nego dobri prijatelji, te da zna mnogo o Harviju.

              - Harvi je rođen 1935. godine u Viskonsinu. Njegov otac Ričard Foster bio je vlasnik omanje farme u okrugu Klark. Kad je pošao u školu, Harvi se ni po čemu nije razlikovao od druge farmerske dece sem što je voleo da čita knjige. U početku su to bile dečje slikovnice i bajke koje mu je, iz školske biblioteke, birao njegov učitelj. Kasnije je Harvi sam uzimao knjige i to redom, onako kako su bile složene u nekoliko polica skromne školske biblioteke. Kad je sa nepunih deset godina pročitao sve knjige, Harvi je počeo d sa najgornje police uzima zbirke zadataka iz matematike, fizike i hemije i drugu stručnu literaturu namenjenu nastavnicima. Odmah je shvatio da matematičke zadatke nije dovoljno čitati, već ih treba rešavati. Rešavao ih je lako i brzo. Njegov učitelj je slučajno saznao sa kakvom lakoćom jedanaestogodišnji dečak rešava složene matematičke probleme, doneo je svoje stare zbirke zadataka sa koledža i, provere radi, zadavao mu nove i sve teže i teže zadatke. Mali Harvi je i njih bez većih problema sve rešio. Učitelj je pozvao Ričarda, Harvijevog oca i rekao mu:

               „Ukoliko dečaka ostaviš na farmi, korist će imati samo tvoja farma. Ukoliko Harvi nastavi školovanje, korist će imati čitava Amerika.“

Teška srca otac se složio da mu sin jedinac ode sa farme i nastavi školovanje.

              Harvi je u svim školma briljirao, a u završnici na MIT-u je diplomirao i doktorirao sa ocenom «summa cum laude». 

              -Znaš li Patrik koliko je studenata diplomiralo i doktoriralo sa ocenom «summa cum laude» na odseku za kvantnu fiziku od kada taj odsek postoji na  MIT? pitala je.

              - Ne mnogo njih, predpostavljam.

              -Ni jedan pre i ni jedan posle Harvija. Mislim da je to dovoljno da shvatiš kakav je Harvi bio kapacitet i šta se od njega očekivalo. Harvi je ostao na MIT-u kao istraživač, a zašto bi dalje išao, i originalnim idejama oko svojih projekata okupljao i kolege i studente, naročito one  najbolje.

              -A Harvijev privatni život?

              -Ništa posebno, pogotovo ništa senzacionalno. Na MIT-u su više nego pristojna primanja, Harvi nije mnogo trošio i nije imao dugova. Družio se i kretao u akademskom krugu, nikakve afere ili nastranosti nisu se mogle vezati za ime Harvija Fostera. Džoging, veslanje, povremeni izlazci sa društvom i pre svega i iznad svega kvantna fizika.

              -Da li je imao ozbiljne veze sa nekom od koleginica? Pitao sam, iako se odgovor mogao naslutiti.

              -Mislila sam da smo Harvi i ja bili u ozbiljnoj vezi, mada me je eto vreme demantovalo, glas joj je blago zadrhtao.

              -A naučni projekti dr Fostera, šta je bio tačno predmet njegovih istraživanja? Samo molim te Rut da imaš u vidu da sam diplomirao kniževnost i to sa ocenom koja je na suprotnom polu od «summa cum laude». Zato sa žaljenjem moram da priznam da ja i ne znam tačno šta je kvantna fizika. Nadao sam se da ćemo  Rut i ja zajedno otkriti vezu sa slučajem Vestroud. Sam to sigurno ne bih uspeo, jer jedno su radovi profesora Litovica i terapija psihijatra Rosa, a sasvim drugo istraživanja u kvantnoj fizici briljantnog naučnika kakav je očito bio Foster.

              -O.K. Patrik, moram napraviti kraći uvod, a ti me  prekini ako zastranim. Složio sam se, a dr Rut Gerhart je počela.