Dve izvanredne M: Marina Cvetajeva (1)

                                                 Bože, ne sudi, Ti nikada na ovom svetu nisi bio žena!

Marina Cvetajeva je moja stara rana.

Za nju nije dovoljno reći: jedna od najvećih ruskih pesnikinja svih vremena. Njena velikost može se shvatiti, čini mi se, samo ako se uvidi i činjenica da je u pitanju bila svojevrsna žena-mučenica, pošto se njeno stvaralaštvo ne može odeliti od njenog mučeničkog života. S tim u vezi, u tome se mnogi slažu, njena sudbina je simbol tragedije ruske književnosti XX veka.

(Da se stvaralaštvo Marine Ivanovne Cvetajeve, „jedne od talentom najraskošnijih a sudbinom najtragičnijih figura ruske poezije", ne može odvojiti od njenog života ukazivao je i nobelovac Josif Brodski: „Cvetajeva pesnik bila je jednaka Cvetajevoj čoveku: između reči i dela, između umetnosti i postojanja za nju nije stajala ni zapeta, čak ni povlaka. Cvetajeva je tu stavljala znak jednakosti". A zbog njenog osećanja tragizma Brodski je nazivao "Jovom u suknji").

Cvetajeva je breme svog tragičnog i burnog života nosila kako je znala i umela, ostajući pesnikinja do kraja („Svaki pesnik je Jevrejin u hrišćanskom svetu"). Mnoge nesreće su joj dolazile od drugih, ali neke je sama dodeljivala sebi ("Pravila štovala nisam, ni pričešće"). Svesna je, dakle, sve  vreme da povremeno pravi greške (A ja živim i tu greha ima). Opet, mnogo puta se pitala nemoćno, iako nije bila  religiozna, zašto je Bog tako okrutan prema njoj i stalno je kažnjava. Naime, imala je osećaj da su se neke nadnaravne sile urotile protiv nje i njenih najbližih. A ona samo živi kako - živi:

Neko je od kamena, neko od gline,
neko srebrnim sjajem pleni!
Ja sam od izdaje, ja sam Marina,
- varljiva morska pena...

Ipak, ubeđuje sebe da se ne sme predavati lako. Mada ohola po prirodi i nesklona kompromisima, u mnogim prilikama je primorana da se obraća za pomoć ljudima oko sebe, ali joj retko ko  pomaže onako kako ona to očekuje, pa ide iz nesreće u nesreću.

U sudbini svakog pesnika značajno je vreme u kome živi i stvara. Marina je živela u vremenu koje je za Ruse bilo izuzetno teško (reklo bi se da je ruski narod, u svojoj dugoj istoriji, prolazio kroz više turbulencija i nesreća nego neki drugi veliki narodi), što je njene lične nesreće uvećavalo i vodilo u besmisao. Ta konstantno rastrzana žena, i pred velike snage da stvara i pati, da voli i bude voljena, da nadahnjuje druge i oduševljava se sitnim stvarima, biva primorana da jednog dana digne ruku na sebe, da se obesi pre svoje pedesete godine. Krenuvši svesno u smrt, govorila je: „Neću da umrem, hoću da ne budem"!

Marina zna da neki mudraci kažu: samoubistvo velikih nije poraz. Zapravo, ideju o samoubistvu nosila je u sebi od rane mladosti, mada je sve vreme bila ubeđena - da voli život. Nije odobravala ni samoubistva drugih. Pratila je kako je Majakovski prekoravao Jesenjina kada se ubio: „Na ovom svetu nije novo mreti, ali izgraditi novi život mnogo je teže", da bi se sâm, nakon četiri godine, ubio iz pištolja. U svojim pesmama pričala je sa njima i korila ih obojicu: „Ne valja, Serjoža. Ne valja Volođa".

Majakovskog je veoma cenila kao pesnika, mada je to bilo jednostrano. A u kontekstu samoubistva, jednom je gorko pisala: „Dvanaest godina je čovek Majakovski ubijao u sebi Majakovskog-pesnika, a trinaeste je pesnik ustao i ubio čoveka. Ako u ovom životu postoji samoubistvo, ono nije tamo gde ga vide, i nije trajalo koliko pritisak na okidaču, već dvanaest godina života".

Potom se ona sama - obesila.

Moglo bi se reći da se Marinina biografija, mnogostrana priča priča koja je neraskidivo povezana s evropskom istorijom između dva velika rata, sastojala iz tri dela.

Drugi je početak tragedije izazvane turbulencijama uoči, za vreme i nakon Oktobarske revolucije - bežanje njenog muža u inostranstvo; ostajanje sa dva mala deteta u Moskvi, bez prihoda, bez imovine (nasledstvo od roditelja u novcu nove vlasti su konfiskovale, a kuću oduzele, ostavivši joj samo tri sobe). Prodavala je kućne dragocenosti i knjige, ali nije bilo dovoljno, tako da je mlađa kćerka, trogodišnja Irina, bukvalno umrla od gladi. Napušta Rusiju sa kćerkom Arijadnom, da bi se pridružila mužu, i provodi sedamnaest dugih godina u emigraciji (Berlin, Prag, Pariz), punih beznađa i siromaštva. A podjednako teško joj je padao i prezir ostalih ruskih izbeglica/belogardejaca (skoro svi su je izbegavali, a u izbegličkim novinama odbijali da štampaju njene pesme, zato što je, pored ostalog, lepo govorila o pesništvu Majakovskog, ili je odbijala da s mržnjom govori o boljševicima). Čezne za Rusijom, koju vidi kao „neminovnost sećanja i krvi" .

Treći, najtragičniji deo, jeste njen povratak u SSSR, posle dugih sedamnaest godina egzila, sa sinom Georgijem/Murom, koji se rodio dok je bila u izgnanstvu (kćerka Arijadna/Alja vratila se nešto ranije, sa ocem). Zbog očekivanih napada Nemaca na Moskvu, biva prisilno evakuisana iz glavnog grada u neku tatarsku nedođiju (Jelabuga). Tu je potpuno izolovana (vlasti joj nisu dozvolile da bude sa drugim književnicima, u susednom gradu Čistopolju, pošto nije bila član Udruženja književnika), i prolazi kroz stalno gladovanje. Teši se da pesnici ne treba da budu bogati i siti ("Jer ako ti je glas, pesniče, dat  /ostalo ti je - uzeto"), ali je razjeda nemogućnost da sinu pruži iole snošljive uslove života. Stalne su svađe sa voljenim sinom, da bi se (najzad) odlučila ("Moja sudbina je gubitak") na - samoubistvo. Njenoj sahrani niko nije prisustvovao, pa joj se ni grob ne zna. Tako se, pored ostalog, nisu ostvarile ni njene nade da će jednog dana umreti u Moskvi i biti ljudski sahranjena:

"Poći ću ulicama napuštene Moskve,
i poći ćete vi za mnom,
i mnogi će uz put zaostati;
i prvi grumen zemlje udariće u poklopac sanduka,
i najzad će biti dozvoljen egoistički, usamljeni san....
Oprosti, Gospode, umrloj gospođi Marini,
koja je propala od oholosti"...

Suprug Efron vodio je dvostruki život, radeći najpre za "bele", da bi kasnije bio zavrbovan od "crvenih" (NKVD), što će u njemu pojačati nadu i želju da se vrati u SSSR. Marina ne zna mnogo o tim njegovim tajnim (špijunskim) aktivnostima, te peva rezignirano: "Svi zajedno leže - /Jedan do drugog! /Kud pogledaš - vojnik! /Gde je tuđ, gde svoj? /Bio beo - crven posta, /Krv ga zarumeni. /Crven bio - beo posta, /Smrt ga obeli... "

Da kažem još ovo iz tog poslednjeg perioda njenog života. Sina Mura opsesivno je volela od njegovog rođenja. A kada su oterani u Jelabugu on je već bio dečak u pubertetu, nezadovoljan i besan svim i svačim, odviše zahtevan, te majku maltretira. Prema sećanju Marinine sestre Anastasije, on je u svađama umeo da uzvikne: „Nekog od nas dvoje će mrtvog iznositi iz ove sobe". Bez posla, bez sredstava za život, Marina lupa glavom o zid jer ne zna kako da pomogne sinu. Moli vlasti da joj daju makar posao sudopere u menzi Udruženja književnika u Čistopolju, nudi da prevodi sa tatarskog u zamenu za koru hleba, sapun i krdžu. Svuda je odbijaju. Pasternak moli uticajnog Maksima Gorkog da joj pomogne, ali se on oglušuje, njen slučaj ga ne zanima. Ona je u stanju progresivne depresije, te razmišlja o samoubistvu. U dnevniku beleži: „Godinu dana merkam smrt. Sve je nakazno i strašno. Progutati - gadost, skočiti, užas, iskonska odvatnost vode". (Sve vreme, prevodi na ruski F. G. Lorku, pesnika koji je, na drugom kraju Evrope, kao što se zna, tragično ubijen od fašista u 37. godini života, pa se ne zna zašto je ubijen ni gde je sahranjen. Žena-mučenica prevodi muškarca-mučenika). Kada joj se učini da sinu više ne pomaže, već naprotiv, da mu je samo na smetnji, njen život gubi poslednji smisao.

Marina se, 31. avgusta 1941. godine, obesila o kuku na tremu kuće u kojoj je iznajmljivala sobu, u svojoj četrdesetdevetoj godini.  Piše više oproštajnih pisama. U pismu prijateljima na koje upućuje sina Mura, moli ih da mu pomognu. „Želim da Mur živi i uči. Sa mnom će propasti". Neznajući da li su joj muž i kćerka negde još živi, u oproštajnom pismu sinu piše: "Murliga! Oprosti mi, ali dalje bi bilo sve gore. Teško sam bolesna, to više nisam ja. Volim te bezumno. Shvati da više nisam mogla da živim. Prenesi tati i Alji ako ih vidiš da sam ih volela do poslednjeg časa i objasni im da nisam mogla dalje". (Мурлыга! Прости меня, но дальше было бы хуже. Я тяжело больна, это уже не я. Люблю тебя безумно. Пойми, что я больше не могла жить. Передай папе и Але - если увидишь - что любила их до последней минуты и объясни, что попала в тупик).

Sin, šesnaestogodišnjak, posle majčine sahrane, kojoj nije prisustvovao, hladno je rekao: „Marina Ivanovna Cvetajeva postupila je logično", što neki shvataju kao: „Bila je u pravu što se ubila". (Nakon toga, pohađao je završne razrede desetljetke u Taškentu, te nekako uspeo da se vrati u Moskvu i upiše studije književnosti, ali je pritom mobilisan i odmah poginuo u ratu, u svojoj devetnaestoj godini, dakle  tri godine nakon smrti svoje majke).  

Na kraju, da kratko pomenem  odnose pesnikinjine sa drugim ruskim književnim stvaraocima, uključujući delimično i njen ljubavni život. Kažu da je do smrti volela svog muža Sergeja, sa svim njegovim slabostima, mada je često imala veze sa drugim muškarcima, pa i sa ženama. Pritom se mora imati u vidu da je povremeno bivala mesecima, pa i godinama, razdvajana od njega. Ona se lako zaljubljivala, pa su neke veze bile putene, a druge samo platonske. Među prvima najjača je bila veza sa  Konstantinom Borisovič Rodzevičem, za vreme dok je živela sama, u Pragu. I on je bio bivši ruski oficir, kao i Efronov prijatelj.

U današnje vreme pojavljuju se knjige u kojima se naglašeno ističe Marinina lezbijska dimenzija. Zna se za najmanje dve takve veze, naročito za onu sa pesnikinjom Sofijom Parnok, koju su zvali „Ruska Sapho". Marina je Sofiji Parnok posvetila ciklus pesama pod nazivom „Prijateljica" (Подруга). Prema nekim ruskim izvorima, kasnije je žalila zbog te veze (Отношения с Парнок Цветаева охарактеризовала как „первую катастрофу в своей жизни"). A njeno „Pismo amazonki" neki vide kao obraćanje Nataliji Barni (Nathalie Clifford Barney), američko-francuskoj književnici/lezbijki, koja je živela u Parizu i u čijem "salonu" je Marina povremeno čitala svoje pesme; ono je deo zbirke koja je izdata (samo na francuskom) pod nazivom „Mon frère feminin" (Moj ženski brat); u njoj se veliča ljubav između dve žene, ali uočava i njen glavni nedostatak - nemogućnost stvaranja poroda.  Bilo kako bilo, danas se ime Marine Cvetajeve nalazi na svim svetskim  listama poznatih lezbijki, mada je ona bila - biseksualka.

Međutim, muža Sergeja Efrona sve vreme je volela (Husband  for a lifetime). Radovala se beskrajno svaki put kada bi, nakon odsustva, čula da je živ, te bi mu oduševljeno odgovarala: "Moj Serjoženjka, ako se od sreće ne umire, onda se u svakom slučaju okameni". Ona, koja je pisala pesme ne samo na ruskom, već i na francuskom i nemačkom, govorila je sebi na francuskom  "Je serai toujours amoureuse de Seryozha"  i onda kada je ulazila u ljubavne veze sa drugima, te se toga držala, do kraja života. U jednoj pesmi njemu posvećenoj peva: "Na mač si urezao: Marina". S druge strane, ima mišljenja da je Efron, slabašan i nežan po prirodi, mada inteligentan i fanatično naklonjen "pripadnosti ideji", ponekad bežao od Marininog pesničkog pijanstva i emotivnih preteranosti.  

Zanimljive su njene „kolegijalne" veze sa svojim savremenicima B. Pasternakom, V. Majakovskim, O. Mandeljštamom, I. Erenbergom, I. Bunjinom, A. Belim,  i naročito - Anom Ahmatovom, prema kojoj je dugo gajila oduševljenje. Ona ih je sve volela, svakog na svoj način.

Među više platonskih ljubavi najpoznatije su one sa Pasternakom i Rilkeom. Pasternak joj je bio i prijatelj (kada se prvi put srela s njim, rekla mu je da ima glavu „nalik na glavu arapskog konja"), te je u njemu videla „nedosegnuti ideal duhovno-erotskog partnerstva". Sa Rilkeom (koji je, nakon dve posete, zavoleo Rusiju, romantičarski je smatrajući zemljom-bajkom, duhovnom domovinom, zemljom nezavršenog Boga) samo se  dopisivala, nikada se nisu sreli, ali se prema njemu ponašala veoma zaljubljeno (u pismima mu se obraćala: „Moj voljeni Rajnere", što je, kažu, Rilkea donekle uznemiravalo, jer se pomalo plašio njene silovitosti, prekomernosti njene strasti u svemu).  Kada je Rilke umro, Marina je duboko patila, smatrajući, ipak, da njih dvoje pesnikova smrt ne razdvaja, već  više približava. Tim povodom za Rilkea je napisala značajnu pesmu/rekvijem (Novogodišnje), pesmu koja je teška za prevodioce na strane jezike zbog rečeničkih obrta i skrivenih smislova. (Na srpski je tu pesmu/poemu znalački preveo Danilo Kiš, a Josif Brodski je samo o njoj napisao poveći esej). Rilke je, takođe, pred smrt napisao tri pesme za Marinu Cvetajevu.   

Pošta SSSR je stogodišnjicu rođenja Marine Cvetaeve (1992) obeležila prigodnom kartom sa njenim likom.

Marina (kojoj su tepali: Musja, Musenjka) uobičajavala je da kaže: "Reč je rečena".

Eto, Musenjka, moja rano stara, ja rekoh svoju reč. Obećavam, ponovo ću ti se vraćati.

-------------------------

Sledeća: Margerit Diras