[Помисли нешто потпуно другачије]
"Циклуси, драги мој Јариле, циклуси"
Маргос
Убрзо након почетка, долетели су први узвици и негодовања. Две супростављене стране су скочиле једна на другу. Главни актери догађаја су истрајавали у своме. Полетеле су столице. Почела је туча. А онда се умешала и полиција.
Део публике је био потпуно неспреман на оно чему је био изложен. Спремност човека да жртвује другог човека зарад својих веровања, био је неприхватљив доживљај. Нарочито ако је упакован тако да је човек у публици, наместо дотадашњег прихватљивог историјског посматрања као зле, давно напуштене традиције, био приморан да је проживи. На сцени се играло "Посвећење пролећа" Стравинског, кореографијом Нижинског.
Богиња Весна, богиња пролећа, захтевала је врло крвав ритуал: жртвовање младе девице како би била умилостивљена да донесе пролеће на земљу што је подразумевало лепше време, обилније изворе хране и приносе уопште, мање болести. Проживети тако деструктиван чин за који је мозак знао да је бесмислен, побуђење емоција које су тавориле дубоко у несвесном, освешћивање чињенице да је људима деструктиван чин потребан - било је превише, било је неподношљиво.
Деструктивна психичка енергија се накупља у човеку. Она потиче из чињенице да свет није по његовој мери. Док је изгубљни рај - материца - био савршено окружење за човека (јер је човек истом том материцом и формиран), плодови различитих материца стварају другачије, непознато, непредвидиво окружење. Тај стрес протеривања из материце у оркужење коме се треба прилагодити, ствара у људима деструктивну силу. Неизбежну.
Различите религије, веровања, митологије су кроз историју нудиле различита решења за потрошњу ове несвесне психичке енергије. Делимично је трошена кроз активности окупљених око укидања неке норме, обично сексуалне нпр.:
• опијања и оргије у част Диониса,
• еротске игре посвећене Јарилу,
• ритуални промискуитет у храмовима Афродите,
• карневал у Рију и многи други карневали;
или укидања културно-уметничке норме:
• чим један стил постане норма, тежи се њеном превазилажењу, па новина временом постаје нова норма која се превазилази.
Много јача потрошња деструктивне психичке енергије се остварује кроз ритуална жртвовања различитог типа: пагански, тј. многобожачки ритуали, као и јудаизам, су жртвовали људе и животиње. А онда се појавило Хришћанство.
Хришћанство је увело радикалан рез уводећи бескрвну жртву: жртвовање хлеба и вина. И као што је сваком жртвовању потребно да се том, иначе убиству, разноразним веровањима утисне неко посебно значење, тако је и Хришћанство од Тајне Вечере направило Литургију. Централни обред Литургије је распеће/убиство Христа (и Његово Васкрсење). Тачно је да Литургија, проживљена, троши по мало нагомилане психичке енергије, али је Хришћанска традиција створила још јаче средство које се дешава једном годишње и траје данима: Страсну Седмицу.
Службе током Страсне Седмице јесу разрађени елементи Литургије:
• од потпуно иритирајуће и трагичне неправде на Велики Четвртак;
• преко екестремно болних статија Богородице и изношења плаштанице на Велики Петак;
• до мучне тишине Велике Суботе.
Овај вишедневни емотивни удар, у коме се деструктивна психичка енергија празни, служи томе да се затвори један циклус нагомилавања и пражњења. Зато свети оци инсистирају на томе да је нарочито важно Страсну Седмицу проживети литургијски. Проблем је што је спровођење тог савета доступно малобројнима. Из многих разлога: недовољног разумевања текста - нарочито ако служба није на народном језику, неразвијених емотивних капацитета да се једно, нарочито мучно стање живи данима и други...
Нагомилана деструктивна психичка енергија тражи своје путеве пражњења. Сви начини пражњења за којима се посеже су у основи агресивни. Култура окружења нуди људима различита средства којима ће ту своју агресију празнити. У друштвеним околностима у којима су понуђени модели, из било ког разлога - недоступни, појавиће се нови културни модели - они доступни.
Да би деструктивна психичка енергија била потрошена, агресивном чину је потребно - посебно значење. Зато су обредима потребни митови, уметницима личне естетике... Важан елемент тог веровања је веровање у постизање општег добра: дозвати пролеће жртвовањем, оплеменити свет уметношћу...
У друштву у коме је литургијско пражњење психичке енергије недоступно већини, Прајд је постао замена за Велики Петак. У периоду пред Прајд, повилени лоша и шупља аргументација, потребна хулиганима као систем веровања који ће деструктивном агресивном чину дати посебно значење, обележно веровањем у одбрану сопственог окружења. Увијеност те аргументације у целофан Православља открива несвесне процесе који стоје иза ње:
Прајд је у Србији постао друштвени догађај који се од стране хулигана доживљава као повод и полигон за пражњење деструктивне психичке енергије нагомилане током године. Тиме се показује несвено одустајање од проживљавања хришћанске Страсне Седмице и да се несвесно бира да душа, уместо у Богу, обитава у Прајду.
"Тамо где је благо ваше, тамо је и срце ваше. "
Јеванђеље по Луки, 12:34