Caribic Srbija

     У Србији већ је недељама време чудесно за ово доба године. Царују сунце и високе температуре, а момци и девојке, жене и зрели мушкарци шетају се у мајицама кратких рукава и уским сукњама (само жене!). Ипак, чак и кад се понешто одбије на мој мрзовољан карактер, стиче се утисак да свуда влада тешка и мучна депресија једног осиротелог и смушеног друштва. Посла је све мање, пара такође, а и сам Београд као да више није онај запамћени вибрантни град. Ипак, слика се узбудљиво мења ноћу, нарочито на обалама Саве, у крају око Карађорђеве улице, који тада постаје београдски Сохо или Менхетн.
     Не пише се по новинама, али се зна: један велики пословни систем кућне хемије и с њим повезане фирме блокирани су од стране банака које покушавају да од њега наплате, како сам чуо, 200 милиона евра. Цео банкарски сектор се због овог унервозио и дрхти. Надаље, чак и једна од најмоћнијих фирми на свету у области безалкохолних напитака бележи пад промета у овој години за око 13%. И стопа незапослености незадрживо расте а буџетски дефицит је страшан, а још увек се не види како се може изаћи из зачараног круга нових задуживања, која воде у банкрот државе. Грађани су осиромашили, тако да се бележи чак и пад промета у малопродаји -- то је тамо где се купују сланина, јаја, тоалет папир, шљиве и моцарела -- за неких десетак посто у односу на почетак године. Углавном, мало има разлога за оптимизам. Ипак, има ли кога коме добро иде?
    Нисам на њих обраћао пажњу док нису почели да се шире: Caribic pizza! То је новосадски ланац пица-на-парче-с-ногу локала. Има их од Теразија до НБГДа и Булевара. Прате једноставну, вредну, поштену и ефикасну пословну филозофију: нуде потрошачима оно што они могу да плате а помало и желе. Један оброк у Caribic локалима кошта од 120 до 250 динара, што је заиста јефтино. Публика је разноврсна. На сличним основама послују и некакве СУР МАРЕ, с пљескавицама и ћевапима. И таквих локала има све више, то је надолазећи и успешни бизнис. Један од ретких.
     Пре два дана изненадио ме је и призор из Студентског парка у Београду: око 11 сати увече око 400-500 младих у узрасту од 17-20 година мувала се по њему испијајући пиво из оних великих пластичних боца од две литре, тзв. "бомби". Помислио сам да им ту ипак није место у толиком броју: цео парк је брујао од њихових гласова.
     Када би Србија била брод, неко би за њу могао да каже како лагано тоне? Ипак, пошто Србија није приморска земља па je тако далеко од мора и правих бродова, можда би тачније било рећи да пропадамо? Но, чак и та скривена метафора (пропадати је превасходно глагол кретања, с вишег на нижи положај) има своју мањкавост: како можеш (про)падати дубље од дна?
     Мада, Србија је необична земља: свуда у свету данаса је уторак, а код нас недеља?!
   И за крај, ипак једино што сам хтео јесте да пустим музику: има 18 година, страшно је талентован, и из Лондона је. Порука њему: Џејкобе, избегавај брзу храну!