Barbarić

Pored neumornog igranja klikera, klikeri su nam bili kamenci ali smo ih od milošte zvali mermerci a bilo je i tz gvozdenaca izlupanih iz kuglagera, pentranja i lomatanja po zaostalim ruševinama, lunjanja po Kalemegdanu i njegovim lagumima, prelaženja Starog mosta, tada jedinog i branja bambusa po baruštinama budućeg Novog Beograda, skupljali smo i sličice fudbalera. Ko je imao sličice Bobeka, Mitića, Beare, Zebeca, Čajkovskog…a još ako je imao i duplikat, bio je poznat i čuven i van granica Francuske, mislim, ulice. Za njega su znali svi klinci iz Skadarske, Simine, Dositejeve, Jovanove pa sve dole do Bajlonijeve pijace. Nuđena su mu prava mala bogatstva, čak staklenci koji su se samo ponekad mogli naći u Komisionu u Knez Mihailovoj! Dotični bi na sve ponude prezrivo odmahivao glavom. Ah da, u to doba, bila je popularna pesmica: Sastala se tri drugara, Bobek, Mitić i Beara.

Skupljali smo mi i omote od žileta, odlično se sećam ukrštenih mačeva firme Wilkinson Sword, prestižnog Gillete…kutije od cigareta i šibica, poštanske marke i šta već sve ne.

Ali da se vrnem na sličice. Pogleda i mene sreća ljubaznim pogledom! Mali Boško cvikeraš, stanovao je u prizemlju, bio je mlađi od mene dve godine, bilo je Leto a ja sam u Septembru te 1953 godine trebao da pođem u prvi razred Osnovne škole, dakle Boško mi ponudi novu novcijatu sličicu (!!!) Barbarića za duplikat Čajskovskog. Srce mi je uzdrhtalo ali kao počnem da se premišljam, vrtim glavom…Daj još nešto. Boško utrča u stan i vrati se noseći sestrine drvene bojice i načet paketić američkih žvaka. Zagledam ja dodatak a Boško me stidljivo zamoli da ne bacim žvaku kad mi dosadi da je žvaćem nego da je dam njemu, kao, opraće je on. Pristanem, izvršimo trampu i svaki na svoju stranu. Boško radostan trčeći a ja nogu pred nogu a dolazilo mi je da poletim! Ufuram u kupatilo, zaključam vrata, sednem na ivicu kade i položim sličicu na dlan. Na crno-belo-smeđoj mutnoj fotografiji, Slavko Barbarić sa balanserom u prikolici! Mora da sam bio crven k’o rak, dijafragma me gušila pod grlom!

Obožavao sam kao i svi klinci fudbal, ganjali smo krpenjaču po donjem Kalemegdanu, jednom nas je naš vršnjak i komšija, sin krojača iz Prizrenske, počastio gumenjarom na plave tufne, al’ je mnogo odskakala. Ćale mu je bio najviđeniji krojač onog vremena u Beogradu, odela su kod njega šili fudbaleri, glumci, političari a bogami i neki ambasadori. Klincu su redovno donosili poklone pa tako i onu lopticu skočicu na plave tufne. Sa ocem sam skoro svake nedelje išao na stadion i gledao Partizan, Zvezdu, Dinamo, Hajduk…i sve utakmice državne reprezentacije. I danas sam ostao zaljubljenik u fudbal ali se on toliko izmenio i transformisao da gledam samo određene utakmice i lovim poteze koji me mogu podsetiti na onaj nekadašnji fudbal. Ko je kao ja gledao uživo Pelea, Edua, Tostaoa, ne možeš mu uvaliti bedno trčkaranje za loptom bez cilja, nasumično šutiranje i ostale bezvezarije. Mesi ima nešto od onog pravog ali sve ređe i ređe gledam fudbal.

Fudbal za fudbal ali auto a posebno moto trke su nam bile iznad svih kategorija i zanimacija! Em jednom godišnje, em oko Kalemegdana, komšiluk bre! Još sabajle bismo zauzeli najbolja mesta na trotoaru tamo gde se Gospodar Jovanova uliva u Tadeuša Košćuška. Vidiš ih kako se pojavljuju na nizbrdici kod Uzun Mirkove i pratiš ih pogledom sve dok ne zaokrenu levo oko Zoološkog vrta. Od auto trkača smo voleli i navijali za Milutina Božića i to zato što je imao najbolji auto. Većina trkača/vozača je imala neke zastarele modele a Milutinu je kao odličnom i poznatom vozaču, tadašnje Ministarstvo za Sport kupilo Porše 550 Spyder. Nisi mogao da ga promašiš, srebrn, svi ostali su pored njega izgledali jadno i ofucano. Pričalo se a proverio sam pre neki dan, da je to bio poslednji napravljen 550 Spyder, kompletiran po naređenju Bitsy Porshe-a lično. Božić ga je sa uspehom vozio na trkama u zemlji i inostranstvu ali je sredinom šezdesetih, već zastareo i više puta ulupan, odležao jedno vreme u garaži pa je kasnije prodat nekom Italijanu koji ga i danas ima u kolekciji. Od starijih smo čuli da je čuveni italijanski vozač Tacio Nuvolari, 1939 godine bio pobednik beogradskog Grand Prix.  Beograd bio evropski grad! Metropola, šta reći!

Okreni, obrni, sa nestrpljenjem smo i jedva čekali moto trke, ustvari trke motora sa prikolicama. E tu je Barbarić bio bez premca! Ne sećam se kako se zvao njegov balanser ali on nas nije ni zanimao, mada danas kad bolje razmislim, ruku na srce, da nije bio dobar i usklađen s Barbarićem, ne bi ni ovaj bio ono što je bio. Legenda, živa legenda! Obojica obučeni u kožne jakne i pantalone, na nogama okovane čizme a na glavama kožne, mi smo ih među sobom zvali pilotske, kape, ogromne naočare, nešto nalik onim koje danas koriste varioci. Redari, s crvenim trakama oko desne ruke, su imali grdne muke da nas sa kolovoza vrate na trotoar. Svaki čas smo izletali na ulicu iščekujući da se pojavi Barbarić. U to vreme a bogami zadržalo se dugo, Tadeuša Košćuška ulica je bila sočinjena od granitnih kocki. Čvrsta podloga ali klizava do zla boga! Trebalo je videti kako Barbarić sa balanserom klizajući ulazi u krivinu tamo gde se desno odvaja ulica Rige od Fere! Prikolica je bila mala uska platforma sa metalnom ogradom na prednjem delu, za koju se balanser klečeći na kolenima držao. Čini mi se da još u nozdrvama osećam specifičan miris benzina koji nas je opijao. Pobednički krug je bio posebna priča! Spuštajući se niz Tadeuša Košćuška, Barbarić je, ostavljajući upravljač, dizao ruke u vis i otpozdravljao oduševljenoj publici.

Sličicu sam sačuvao za sebe, nije bilo te sile koja me je mogla naterati da je menjam ili da je prodam! Dugo sam je čuvao ali selidbe učiniše svoje, kad i kako, ne znam ali sličica nestade i ostade samo ovo moje sećanje na nju i Barbarićevo vreme.