[Твој став је живот другог]
Свет који ме мрзи
јесте свет који ме воли,
само је збуњен.
Када је током једне уводне психолошке вежбе упознавања, жена којој сам непознат, устала и рекла за мене да сам смирен и сталожен, људи који ме познају су се само згледали. И ја са њима. Ја, који живим за интензитет, стално под нервним напоном, "Ти када си ушао у просторију, исијавао си енергијом, није ми било добро..." некадашње су речи моје куме. Жени, којој сам непознат, сам дао искрене одговоре. У томе и јесте поента вежбе. "Па јеси се променио." - рекла ми је кума после семинара. "У последње две године. Поглед ти је другачији."
Велике промене у доживљају света се гомилају са разних страна, али обично постоји један окидач који све покрене. У мом случају, окидач је била - теорија.
Истог дана, у коментарима на, чини ми се, исти текст, линковао је обе ствари.
George Lakoff - Metaphor, Morality, and Politics
Moja изречица "Како се човек понаша у малим стварима, тако се понаша у великим." добила је своје јасно значење тек после читања Лејкофовог текста. Лејкоф каже да наш однос са породицом одређује какав ће бити наш однос према држави, односно да иста морална начела леже у основи обе сфере и да се тиме могу појаснити неконзистентности у нечијим ставовима. Одушевљење његовим текстом ме држи и другу годину, до те мере да сам по том узору покушао да дам увид у, понекад нејасне, ставове о Прајду.
И онда је почело трагање
Принцип социјалних метафора вероватно има неко биолошко порекло. Пренатално. Како сe прве асоцијативне мреже, првенствено за додир и слух, формирају још док смо у стомаку, наш први доживљај света потиче одатле. Тај доживљај света каже да постоји свет и нека сила која утиче на (хормонска) стања тог света. Када се родимо, добијемо потврду за то када осетимо да на нашу мајку највише утиче неко ко се најчешће појављује у нашем (и мајчином) свету. Накнадни доживљај каже да је та особа управљала расположењима мајке и да то још увек чини.
Пренатални (научени) доживљај чини да, по рођењу, дете себе сматра једним бићем са мајком (са којом има везе још од пре рођења). А онда се и још неко укључује у наш свет (отац), пре свега додиром и звуком, а касније се тај свет шири на другаре, обданиште, школу, цркву, државу, цивилизацију, човечанство и свемир.
Моја поставка свега овога је да на сваком од тих нивоа имамо Мајку и Оца. Мајка је непосредно окружење које доживљавамо, а Отац је скуп правила, принципа, норми, закона који тим окружењем управља. Импровизованом табелом то се може показати овако:
.............. пренатално...........постнатално.....прва заједница.............шира заједница
мајка ... материца................мајка.................породица........................ друштво...............
отац .... промене стања ... отац....................правила понашања........норме..................
уметност....... црква............ држава............... влада...........................
дело..............заједница......народ................. парламент/скупштина
стил...............Бог...................влада.................. устав и закони ..............
Jonathan Haidt - The Emotional Dog and its Rational Tail
То што ми се понекад чинило да људи имају некакв лични емотивни интерес у ставовима које заступају, објашњено је у Хајтовом тексту. Хајт каже да се људи приликом моралног схатања понашају као "адвокати интуиције" и да трагају за било каквим, чак и лошим, доказом да ту интуицију подрже. Процес, иначе, мени познат из компоновања, у ком се прво створи осећај "како" наредни тактови треба да звуче, а онда се трага за тоновима који ће тај осећај да реализују, описан је у друштвеним односима.
И онда је почело трагање
Логично је претпоставити да ако некоме, на неко питање, понудимо одговор који је аргументованији и конзистентнији, да ће га тај неко усвојити. Међутим, колико се често дешава да аргументи успеју некога да убеде у нешто? Ретко или никад? Суспендовање интуитивног одговара како би се дошло до што прецизнијег разумевања, резервисано је, како Хајт каже, само за филозофе. А питање је колико су и они на то утренирани.
Али, откуд баш такав интуитивни одговор?
Интуитивни одговор се формира из три извора: првог утиска, најјачег утиска и најсвежијег утиска. Први утисак о нечему поставља ствари и регулише даља доживљавања и перцепцију. Све оно што ја сагласно са првим утиском бива усвојено, а оно што је у потпуној супротности бива изигнорисано, избачено из перцепције. Најјачи утисак, да би се догодио, треба да се надовеже на нешто из ранијих утисака и подразумева јаку емотивну реакцију. Ако је перцепција нечега или некога заливена снажним емотивним одговором, онда ће се интуиција изградити на том утиску. Најсвежији утисак има врло краткотрајно дејство. Отприлике до првог спавања, а можда и краће. Некада траје само у једној ситуацији, ако је она повезана са тим утиском.
Интернализација и практична примена
Ова два текста су се у мени преламала истовремено и разумљиво је што су оба умешана у резултат који је мене променио.
Раније ми је у многим, збуњујићим ситуацијама, бивало нејасно зашто неко тврди и говори нешто што потпуно испада из контекста. Сад питам. Тиме што окренем разговор на неки други метафорички ниво. Нпр. ако говоримо о држави, ја питам о породици, или ако причамо о уметности, ја окренем на религију. Што је још важније, сада ми у тренутку буде (интуитивно!) јасно да су интуиције, направљене на једном метафоричком нивоу, покретач закључивања и на другом.
Откуд мир?
Став који неко има према мени, добар или лош, нема везе са мном. Ја сам само повод тог става, а узрок лежи негде у искуству другог. То што ће неко да мисли да сам ја добар, то мисли само зато што сам ја урадио или рекао нешто што га је погодило "у жицу". То има везе само са мојим плодовима - урађеним, реченим. Тако је престао императив да ја будем добар. Престао је (несвесни) страх од тога да сам лош. Сад могу да бирам да ли ћу у некој ситуацији бити добар.
Са друге стране, пошто сам ја тек повод туђег става о мени, а не узрок, престао је и осећај угрожености туђим лошим мишљењем. Најчешће ситуације, у којима сам имао тај осећај у екстремним количинама, биле су разговори са хомофобима. Сада са њима могу да разговарам без падања у ватру. Сада осећам да та њихова мржња нема везе са мном. Да у том њиховом интуитивном одговору на мене они пребацују ситуације из неких других аспеката свог живота.
Још важније, престао сам да своје мишљење, идеје, ставове схватам догматски и да у оно у шта верујем (имам интуицију) да би другима користило, те исте друге убеђујем. Моје је да понудим. А до другога је да ли ће то уклопити и уградити у свој интуитивни метафорички систем.
И најважније - осећај поражености када урадим нешто лоше, престао је да буде деструктивно стање које ствара некакве нејасне неиздрже, због којих, обично, други заврше још повређенији него што су били, и постао је јак покретач на разумевање мојих поступака и речи, и покретач на трагање за добрим начинима да се учињено исправи. Сада могу с миром да прихватим сопствену погрешивост.
Горане Вучковићу,
Хвала!