Neusputno, s namerom

pišem o, uz Pikasa, najboljem i najvećem slikaru dvadesetog veka a ne bih pogrešio i da sam napisao, svih vremena, o Frensisu Bejknu.

Kada umrem, stavite me u plastičnu vreću i bacite u jarak, rekao je jednom prilikom Bejkn svom prijatelju Ijanu Bordu. Neizbežna asocijacija! Poslednja rečenica u knjizi Pod vulkanom Malkolma Lorija, glasi: Neko zavrljači crknutog psa za njim u jarugu!

Na smrt je gledao sa istim prezirom kojim je gledao i na život, reči su Danijela Farsona, dugogodišnjeg ( 40 godina!) Bejknovog prijatelja i pisca njegove biografije (uslovno rečeno) pod naslovom Zlatan život u jarku Frensisa Bejkna. Farson piše da je Bejkn u prvi mah pristao da mu piše biografiju ali se vrlo brzo predomislio. Uputio mu je i pismo 1982. godine, u kojem opširnije obrazlaže svoju želju: Ipak ne bih želeo knjigu o mom životu. Bio sam popio malo više pre neki dan. Stvarno ne bih želeo takvu knjigu dok sam još živ. Farson je poštovao njegovu želju. Bejkn je umro 1992. godine u Madridu a knjiga je objavljena 1993. godine.

Citiram jednan stav, tvrdnju, mišljenje koje nije bilo usamljeno: Ako se Pikaso i Bejkn izdvajaju od ostalih umetnika dvadesetog veka, to je zbog toga što im njihova snaga nije dozvoljavala da podlegnu modi. Obojica su bili opsednuti sopstvenim erotskim fantazijama, mada su njihovi ukusi bili suprotni.

Na ovu tvrdnju, 1991 godine, Bejkn je Ričardu Korku likovnom kritičaru, izneo svoj stav, možda pre potvrdu: Da smo Pikaso i ja bili podsticani erotskim impulsom, bio bi to različit erotizam, jer ja sam homoseksualac.

Danijel Farson smatra i piše da je homoseksualnost dominirala njegovim životom: Surovost u njegovom delu direktno je vezana za surovost ljudi sa kojima je delio život, Zlatni život u jarku, koji mu je najviše odgovarao. Ali i ne izostavlja uticaje koji su evidentni u Bejknovom delu. Bejkn nije nikada negirao a poslednjih godina života je često isticao Pikasov uticaj. Njegov prvi susret sa Pikasovim radovima dogodio se u Parizu 1928 godine u Galeriji Pola Rozenberga. Tri studije za figure pod Raspećem iz 1944 godine, direktna su reminiscencija na Pikasov crtež koji je video šesnaest godina ranije. Visoko i značajno mesto u njegovim mentalijama ali i slikarstvu, kad je reč o slikarima iz prošlosti, zauzimaju Velaskez, Engr i Van Gog. Diljem svijeta je poznata Bejknova serija Papa po Velaskezovom portretu Pape Inokentija X.  Zato ne smem izostaviti ni Rembranta, jedan Bejknov Papa je smešten ispred rasporenog bika na čengelama, skoro istovetnog sa čuvenim Rembrantovim slikama. Ja (i ne samo ja), mislim da su jedan od najbitnijih i najpresudnijih uticaja na Bejknov rad imale fotografija i film! Tu pre svega mislim na Edvarda Mejbridža i njegove poznate Studije ljudske figure u pokretu i Studije Životinja u pokretu, nastale još 1887 godine. Obilato se koristio fotografijama iz jedne i druge Studije. Bejknova čuvena i dugo vremena skandalizujuća slika Dve figure iz 1953 godine, koju su on i njegovi prijatelji među sobom zvali Pederi, nastala je po Mejbridžovoj studiji dvojice golih rvača. Bejknovi epigoni, od kojih su neki i danas živi, takođe su jurili Mejbridža ali osim pukog preslikavanja Mejbridževih ljudskih ili životinjskih figura, nisu imali snage i talenta da ih kao Bejkn transponuju u svoj svet i daju im potpuno novi život. Bejknova razularena imaginacija spajala je ili razdvajala, dopunjavala i kombinovala sve što bi mu palo na pamet! Rekoh film a tu sam mislio pre svega na Ajzenštajnovu Krstaricu (Oklopnjaču) Potemkin. Na dosta Bejknovih dela se može videti ranjena dadilja na stepenicama u Odesi sa slomljenim cvikerom, krv koja curi iz očiju i velikim razjapljenim ustima, razjapljenim krikom! Jednom je rekao: Uvek sam mislio da ću moći da naslikam krik koji bi bio isto toliko lep kao što je jedan kasni Moneov pejsaž ali mi to nikada nije pošlo za rukom.

Na Bejknovim slikama je nemoguće ne primetiti, nazvaću ga, ograničavanje prostora, bilo da je u pitanju figura, bilo portret. Dva osnovna vida ograničavanja prostora se sastoje u ovalno ograđenom prostoru, pisti na kojoj se dešava figura ili figure i stakleno akvarijumskom prostoru u koji uglavnom smešta glave, portrete. Na taj način postiže apostrofiranje , izdvajanje glave, portreta. Farson piše: Kada je Ajhmanu suđeno za ratne zločine, u sudnici je bio smešten u stakleni boks i mnogi su primetili sličnost sa Bejknovim portretima, mada su oni nastali još 1949 godine, kada i Glava VI o kojoj je Lorens Gouing pohvalno pisao:

Ograđeni prostor nam se ukazuje kao prava kocka, možda od finog stakla. Zavese svetla, ukoliko to nisu senke, padaju kao kiša u boks i oko njega......Okačena, ironična kićanka visi nad nosom među nevidljivim, praznim očima (koje su senka i sudbina sprali) figure koja je istovremeno i zatvorenik i vladar, ništa manje nego crkveni dostojanstvenik u plaštu od ljubičastog satena.....Ispod satena, sa mučnim rafinmanom, nosi belu čipku. Kićanka ga gnjavi, golica ili muči. Uz ogromnu grimasu, Papa vrišti.

Ova slika ostaje kao jedno od njegovih remekdela, kao jedna od najnekonvencionalnijih i najmanje predvidljivijih slika dvadesetog veka. Slično drugim zaista važnim slikama našeg vremena, ona je otvorila jednu dimenziju koju nismo mogli da zamislimo i koju još uvek ne možemo u celosti da opišemo.

Jednom mi je rekao, piše Farson: Treba ponovo pronaći jezik slikarstva. I to je uradio. Tamo gde su drugi pokušavali da iskažu moralnu tvrdnju, Bejkn je slikao činjenicu bez komentara. Iako je voleo i poštovao Pikasa, za njegovu Gerniku je rekao da je natopljena propagandom. U izvesnom smislu, Bejkn je otišao dalje od Pikasove koncepcije realnosti i njegovo viđenje istine pokrenulo je nova promišljanja u slikarstvu druge polovine dvadesetog veka. Sa divljenjem je govorio o Bunjuelu: I ja sam mogao da se bavim filmskom režijom da nisam bio toliko fasciniran slikarstvom. Najviše ga je privlačilo filmsko beleženje delića sekunde. Ni filmski autori mu nisu ostali dužni! Bertoluči je upotrebio Bejknove slike za špicu svog filma Poslednji tango u Parizu a scenografi filma Kad jaganjci utihnu, iskoristili su Bejknov ograđeni prostor da bi stvorili staklenu ćeliju Hanibala Lektora.

Bejknov pogled na život je bio grub i potpuno samosvojan. Nije verovao u Boga, ni u moral, ni u ljubav....već samo, kako je rekao, u trenutno osećanje. Prezirao je ulogu religije kao čovekove štake. Bejkn je iznad svega umeo da prikaže sve vidove usamljenosti čoveka dvadesetog veka.

Da bi se shvatio Bejkn kao čovek, piše dalje Farson, neophodno je prihvatiti sve protivrečnosti koje nosio u sebi. Bio je samotnjak ali je uživao u društvu. Njegov rad je smatran pesimističnim, pa ipak je imao urođeni optimizam koji mu je pomagao da živi. Bio je najprijatniji, najveseliji i najduhovitiji sagovornik. Znao je da bude dobar i bio je velikodušan ali i odjednom, gnevan, mrzovoljan i drzak. Izneverio je mnoge svoje najbliže prijatelje, bio je apsolutno amoralan. Nije imao vremena za ljudske mane i slabosti. Lako se dosađivao. Kao i Vajld, Bejkn je svoju genijalnost uneo u svoj život u istoj meri u kojoj i u svoju umetnost.

Bejkn je sliku postavljao tako što je crtao direktno na platnu, četkom bez pripremljenih skica. Počinjao je od sredine platna, njegovi energični potezi četkom, predstavljali su kontrast pažljivo rađenoj pozadini. Endrju Deram je u katalogu Tejt Galerije, pokušava  to da objasni: Možda uvek i ne radi brzo i u besu ali slike koje smatra uspelim, uglavnom su brzo naslikane. Bejknov potez varira od kaligrafske arabeske do oštrih poteza, od skoro akvarelističke lakoće u slikanju kose desne figure Triptiha iz 1972 godine do senzualnog namaza nanesenog debelim slojem boje, do povlačenja suve boje koje je više inkrustacija nego potez četkom. Ponekad naglo podiže četku sa površine na kojoj ostaju oštri šiljci i grebeni boje.

Bio je homoseksualac i to nije krio. Imao je ljubavnike, poslednjeg jednog mladog Španca koji je bio pored njega kad je umro. Vodio je razuzdan život družeći se sa elitom ali i sa marginalcima. Možda je najbolje o njemu i njegovom životu napisao u nekrologu u Independentu Dejvid Silvester, najistaknutiji engleski likovni kritičar s kraja dvadesetog veka i jedan od najbližih Bejknovih prijatelja:

Od kada je umro, na njega ne mislim kao na slikara. Mislim samo na one njegove osobine koje u meni izazivaju osećanje da je možda bio najveći čovek koga sam poznavao. Njegovo poštenje prema sebi i u odnosu na sebe, njegov stalni smisao za tragično i komično, njegovu sklonost za zadovoljstva, njegovu istančanost, njegovu velikodušnost, ne u smislu novca, to nije bilo teško, već njegovog vremena. I iznad svega mislim na njegovu hrabrost. Imao je mane koje su mogle da vas razbesne, umeo je da bude zajedljiv i licemeran kao i prilično neveran i indiskretan. Ali je isto tako bio ljubazan i pomirljiv, nepokvaren uspehom i nikada nenamerno grub.

Odbio je, sledstveno svom biću i karakteru, vitešku titulu a zatim i Orden za zasluge. Trakom odlikovanja bih bio isključen iz života, rekao je smejući se a odmah zatim dodao, sem toga, toliko te čine starim.

Živeo je život kakav je hteo i želeo. Za sobom je ostavio bezbrojna dela koja su  samosvojna i unikatna, jedinstvena i neponovljiva, veličanstveni usamljeni stožer u dvadestom veku!

Jedan je bio Frensis Bejkn!