Berberi su prvi ljudi

Kao klinca na šišanje me vodila majka Radmila. Bio jedan frizerski salon, pardon, Berbernica, na dnu Cetinjske, preko puta bašte restorana Skadarlija, e tamo me vodila. Majstoru je u tanka creva objašnjavala gde mi je, sa koje strane, razdeljak, da mi ne izbrijava lice ispod zulufa, koje uzgred sa šest, sedam godina nisam ni imao, kao, da ne počne rano da mi raste brada i tome slično. Majstor je strpljivo slušao Radmilinu tiradu, uvek u dlaku istu i kad bi završila, ljubazno bi joj rekao: Sedite vi drugarica i ništa ne brinite, biće sve kako ste rekli. E da, nastavila bi Radmila tek što je sela, napred mu ostavite malo duže, da može lepo da se začešlja, onako kao talas. Imao je Majstor i pomoćnike, vrsne berbere ali je moja majka imala poverenje samo u njega. Da ne zaboravim vrlo važan detalj, Majstor, pomoćnici, uostalom svi berberi, bili su odenuti u čiste ispeglane, često i uštirkane mantile. U obaveznom gornjem levom džepu držali su češalj i makazice. U to doba u Berbernici se pričalo isključivo o sportu, najčešće o fudbalu. O politici nije bilo zbora i ne samo u berbernicama, nego ni u kafanama, trolejbusima, pijaci, nigde! Možda, verovatno, sigurno i o politici ali samo u pola glasa i ne da vas je više od dvoje ili dvojice. Uglavnom na ulici ili Kalemegdanu, kad na puškomet od vas nije bilo živog stvora, ne računajući veverice i vrapce. Vrloveoma verovatno i u privatnim stanovima ali tiho, šapućući. Radmilu sport ič nije zanimao iako mi je otac bio u predsedništvu Partizana, te je ili gledala Majstora kako štricka makazicama oko moje glave ili je gledala kroz veliki izlog prateći prolazeće pučanstvo ili bi prelistavala novine (Politika, Borba) koje su bile uglavljene na trščanobambusni ram sa drškom. Mene je onda kao i sada boleo qurac kako ću biti ošišan ali mi je smetao osećaj zamorčeta o kome drugi odlučuju i eksperimentišu s njim. Jednom, samo jednom(!) kada je Radmila bila grdno zauzeta, dozvolila mi je da odem sam u Berbernicu! Pre toga mi je rekla šta sve da kažem Majstoru, morao sam da joj ponovim dva puta. Ne bio ja ja, da nisam odlučio da počinim diverziju, da uradim kako ja hoću, čisto iz inata. Kad bolje razmislim, nije samo inaćenje bilo u pitanju, svi momci na Dorćolu su nosili Tarzanke e pa ja sam još izlazeći iz stana doneo odluku da mi Majstor napravi crtu na potiljku, koja bi jelte, bila klica buduće Tarzanke.

Majstor se prvo zabezeknuo što me vidi bez Radmile a kad sam mu rekao kako želim da me ošiša, energično je odmahnuo rukom i rekao NE! Ne dolazi u obzir ni u snu! Kako bre Mikele da izađem posle na oči drugarici Radmili, ne i ne! Mali si ti za takvu frizuru...i to nose mangupi...A Tarzan, zaustio sam? E kad budeš imao godina kao Tarzan, onda će moći. I drugo je Tarzan, jesi gledao, jesi video u filmu onog balavandera, ne Čitu, ne Džejn, onog malog što se mota oko njih, ni on ne nosi Tarzanku. Vidim propade moja diverzija a i da sam uspeo da ga ubedim, Radmila bi me o'ma vratila kod njega i tražila da me ošiša kako je red.

Nije nepoznato da su berberi dugo bili i vadioci krvi putem pijavica i vadioci njupavaca, poznatijih pod imenom, zubi. Odlazeći u posetu tetka Veri, ćaletovoj sestri od ujaka, koja je živela u Kotež Neimaru, silazili bismo na Slaviji i peške išli Tolbuhinovom. To smo namerno radili, odnosno, Radmila je prihvatila molbe mlađeg mi brata i moje. Tolbuhinova je bila raj zemaljski! Zanatske radnjice načičkane jedna do druge a u izlozima kao ono što speva veliki srpski slikar Đura Jakšić: Sablje, pištolji, arapski hat, Tuniske kape, srebro i zlato, Mletačka svila, Ženevski sat. I to sa obe strane ulice. U povratku bismo išli drugom stranom. Trebalo nam je ponekad i sat i po, čak dva, da dođemo kamo smo naumili. Mene je posebno privlačio izlog jedne berberske radnje, nalazila se preko puta današnjeg Trandafilovića, u kojem su se mogle videti velike tegle sa vodom i pijavice u njima i nekoliko zubarskih klješta raspoređenih oko tegli. Na staklo izloga je bio prilepljen crno belo štampan oglas: Brijemo, šišamo, vadimo zube i puštamo krv, sa pratećim crtežima na kojima se dalo videti kao se to sve radi. Tu sam se najviše zadržavao. U toku je bila 1952 godina. Pored Bolnica, Domova zdravlja, državnih zubarskih ordinacija, eto i berberi su se bavili stomatologijom i snižavanjem visokog krvnog pritiska prirodnim sredstvima. Nikad nisam ušao u tu Berbernicu, samo sam nosa priljubljenog uz staklo izloga zablentavljeno pratio kretanje pijavica, gledao im sisaljke. Klješta sam pokušavao da ne gledam iz razumljivih razloga. Radmila je imala strpljenja pešest minuta a onda bi pokušavala da me, nas, odvuče: Javila sam Veri da ćemo doći u pet a sada je petnaest do pet, moraćemo da trčimo da bismo stigli na vreme. Samo još malo, molim te mamice, samo još malo, bogoradio sam. Jedini način, poprilično surov, primenjivala je Radmila kad bi dara prevršila meru: Hoćeš da te uvedem unutra da ti stave pijavice... To bi uvek upalilo te bismo skoro trčeći, zadihani stizali kod tetka Vere.

Sećam se i Berbernice u kojoj sam se šišao u Novom Sadu, nalazila se u Železničkoj ulici, tu negde gde se danas nalazi Izba. Išao sam u peti, šesti, sedmi razred OŠ i kao već zamomčen, stekao sam pravo da sam samcijat odlazim na šišanje. Podrazumeva se da su pred odlazak sledila Radmilina detaljna uputstva. Do dana današnjeg mi je ostala neostvarena želja da na glavi imam Čiroki friz! Sada sam mator za takvo egzibicionisanje ali tada, gutajući filmove sa Odi Marfijem, Gari Kuperom, Džon Vejnom i ostalim velikanima, iako su igrali sporedne uloge, bio sam zaljubljen u Indijance! Dugo sam se lomio između duge kose Apača sa zataknutim u šarenu traku oko glave, orlovim perom i Čiroki trakom kose a ostali deo glave izbrijan! Na moju izraženu želju, cela Berbernica uključujući Majstora, kalfe, ljude u stolicama i čekače, prasnula je u smeh! Sećam se da sam pocrveneo ali ne i odustao od svoje želje. Počelo je zezanje na moj račun, jedan je stzao drugog ali blago, bez želje da me povrede. Na kraju je Majstor presudio, ošišao me tako što je na vrh glave ostavio čupu kose a oko ušiju mi je stanjio, daj šta daš! Radmilina reakcija na moju pojavu bila je: Kuku meni, šta napravi to od sebe, rodila sam ludo dete i kako ti to samo pade na pamet, šta će ljudi da kažu...Rečenica šta će ljudi da kažu, od malena je u meni izazivala neopisiv bes! Šta me briga za ljude, jel' me oni hrane i oblače... Crni sine, tebe je baš briga a kako ću ja jadna da objasnim ljudima...reći će luda majka i lud otac koji dozvoljavaju balavcu da se iživljava.  Vraćaj se nazad da te ošišaju kako treba...čekaj idem ja s tobom.

U Titogradu, nekada glavnom gradu bratske nam republike Crne Gore, šišao sam se u Berberskoj zadruzi koja se isprva nalazila preko puta gradske pjace u suvom centru grada a kasnije je premeštena u veliku baraku u uličici, zaboravio sam joj ime a možda su ga promenili, koja je izlazila direkt na veliki park oivičen Ribnicom. Nisam se samo ja šišao, ne, sva titogradska mlađarija je znala satima da čeka da bi došla na red kod Veka berberina! Salon zadruge je bio prostran, radilo je brat bratu dvadeset, dvadeset pet berbera ali mi smo čekali da nas šiša Veko. Ne zato što je Veko bio Seviljski berberin, nego zato što nas je šišao besplatno! Pitate se kako i zašto? Jednostavno, Veko je bio peder ili što bi se danas korektno reklo, pripadnik LGBT populacije. Za besplatno šišanje, svaki od nas je bio spreman da istrpi Vekovu hladnu znojavu ruku na svom vratu ili obrazu. Tu skoro, moj sin vrti kanale na Teveju i iznenadi se kad mu rekoh: Stani tu za tren! Šta je ovo, ko je ovaj tip? Ma neka serija, detektivska, ovaj glavni lik se zove Monk... Jebote, isti Veko, uzviknuh! Koji Veko, o čemu se radi, ispričah mu u najkraćim crtama. Iskorišćavali ste čoveka samo zato što je bio...Ma daj, bilo dobro i njemu, bilo dobro i nama, svaku kintu smo čuvali za cigarete.

Najduža Šeherezadina priča u 1001 noći je Bajka o grbavcu. Grbavac je tu manje važan od Berberina ćutalice i njegovih priča! Taj je jeb'o majku svima oko sebe a i šire, ne zaklapajući ni kad spava! Mešao se u živote ljudi, izazivao grdne nesreće i zla, neprekidno i nezaustavljivo pričajući, blebećući, laprdajući, serinjajući, a po sopstvenim rečima bio je najveća sveznalica na svetu. Još kao mali čitajući Bajku o grbavcu, kada bih došao do Berberina ćutalice, smatrao sam da je najsvrsishodnije bilo nabiti ga na nenauljen kolac!

Berberi su oduvek bili pričalice ali su umeli i da slušaju. Slušajući mušterije danima, mesecima, godinama, napabirčili su gomile znanja iz svih mogućih i nemogućih oblasti. Prepričavajući ih novima, upotpunjavali su svoja saznanja, za ono vreme bili su ono što je Internet danas za nas ili bar Wikipedia. Bilo je tu šupljina, nedostajućih a važnih detalja i podataka, istina i poluistina koje su Majstori berberi dopunjavali svojim šarmom i duhovitošću.

Danas je druga priča! Berbernica na svakom koraku, berberi su većinom klinci, mladi ljudi a sve je više i berbera jačeg, tj ženskog pola. Ja skoro pet godina odlazim u berbernicu koja se zove Frizerski salon, na kraju kompleksa Piramide u Gandijevoj ulici. U 90% slučajeva, šiša me devojče koje sad ima 26, 27 godina. Kad me prekrije onim čaršavom, uzme mašinicu i iako zna, po navici me pita: Trojka i kosa i brada? Uvek zadovoljan izlazim iz berbernice, pardon, Frizerskog salona. Zadovoljstvo me košta 350 RSD ali ja zaokružim na 400. I ona i njen šef, momak od oko trideset godina, uglavnom ćute, progovore tek kad uđe neki njihov poznanik vršnjak. Razgovori se uglavnom vode o tome gde su i kako proveli prethodno veče. Novo vreme a ja stari!