Knjiga Propovednika

Nikada nije želeo religiju koja će proizvoditi milione sledbenika. Sledbenika koji će sa njegovim imenom na usnama jurišati. Jurišati i činiti dela kojima se on ne bi ponosio. Činiti dela kojima su se oni ponosili i koja su pravdali njegovim rečima. Pravdali da bi umirili svoju savest i sakrili istinu. Sakrili da ga nikada nisu dobro pročitali ili čuli.

'Pogrešili smo. Pogrešili smo kada smo verovali da simboli donose spas. Imena, boje, oblici nikada nisu ništa dobroga doneli. Jurišima za njima, zaboravljamo suštinu. Suštinu da je Čovek bitan. I jedini važan. I da je Čovek ranjiv i kvarljiv i željan slave, udobnosti,... da je čovek lenj da razmišlja o uzrocima i posledicama.

Da je čovek štetočina. Ne, nisam ni ja drugačiji. I ja sam Čovek. Željan slave, udobnosti, lenj da razmišljam. I ja sam čovek. I ja sam štetočina. Opasna štetočina. Svašta sam u stanju da uradim samo da bih ostvario svoje ciljeve. I sada to radim.

I za sve svoje mane optužujem, na prvom mestu, sebe. Mogu nekome zvučati kao onaj lik iz Nazareta ili tako negde , koji je pozvao bezgrešne da prvi bace kamen. Ne, ne pozivam bezgrešne da bacaju kamenje. Nisam blesav toliko. Znam da bezgrešnih nema. I da bi taj poziv bio jednostavno trošenje vazduha. Nema bezgrešnih.

Zbog čega je tako? Nisam siguran, ali mislim da smo pogrešili negde. Svaki čovek posebno, a opet, nekako zajedno. Pogrešili smo kada smo postali toliko sujetni i nadmeni. Kada smo zaključili, pogrešno, da su svi drugi lošiji od nas. Kada smo naše međusobne odnose počeli da nazivamo društvom. I tako, životinje smo kao 'prevazišli'....

A onda smo društva koja nas, kao odvajaju od životinja, počeli da delimo. Na dobra i loša, na prihvatljiva i neprihvatljiva. Kada nam to nijebilo dovoljno počeli smo da se istrebljujemo međusobno.

Pošto smo bili dovoljno postiđeni mi smo nasilje koje smo izazivali nazivali sopstvenom glupošću ili sopstvenom sujetom, slavostrašćem, žeđu za krvlju....pravdali simbolima. Simbolima izmišljenih bogova, simbolima položaja zvezda, simbolima boje naših odeždi....I nepovratno smo izgubili. Čoveka . Bilo kog. Tačnije svakog. I Čovek nije više bio bezgrešan. Čovek je postao ovo što je danas. Štetočina.

Ipak, postojala je nada. Nada da će zajednica ljudi ozdraviti. Korak je bio težak. Još uvek je. Nada je u veri. Ne u veri u bogove. U veri u Čoveka. Čoveka koji je potpuno svestan sveta oko sebe. Sveta koji vidi u ogledalu.

Čovek koji vidi svet u ogledalu vidi i da je svaki Čovek pored njega različit. I to prihvata kao činjenicu. Čovek u drugima vidi drugačijeg sebe. I prihvata ih. Sa svim njihovim karakteristikama.

Sećate li se kako je kada ste bili dete? Da vas podsetim to je onaj period na početku vašeg života kada ste činjinjenice o svetu oko sebe prihvatali. Takve, kakve jesu. I nije vam bilo čudno što su nečije košulje crvene, a nečije žute. To je onaj period kada vam se ljudi smeše i dovikuju nešto kao 'kukla'. Nemate pojma šta je ali, mora da je dobro. To je sve...upoznajete ljude oko sebe kroz zvuk, kroz pokret, kroz miris ili ukus.

To je i Čovekov najveći greh. To što je učinio da takav svet da takav Čovek, onaj u detetu, nestane. I vera u tog Čoveka će spasiti i ljudsku zajednicu i Čoveka samog. Čovek je i uzrok i ishodište vere. Čovek je sam vera.
A Čovek dete? Njega moramo čuvati da bi vera mogla da spasi onog drugog Čoveka i njegovu zajednicu. Da bi mogla da spasi Čoveka štetočinu.

Ali, bez zavaravanja, protiv Čoveka se ne možemo boriti. Njega moramo naterati da najzad pogleda u ogledalo, a Čoveka dete da uradi sve kako bi sačuvao svoju prirodu. Prirodu prihvatanja sveta oko sebe . I prilagođavanja svetu a ne prilagođavanja sveta...Taj Čovek to sam ja. To si i ti. Pogledajmo u ogledalo.

Istorijski izvori navode da je ovo prva zabeležena propoved. I ona nije cela. Nije ni pouzdano zabeležena. Tekst je nastao, kažu opet ti izvori, na osnovu svedočenja nekolicine prisutnih. Ti prisutni kažu da bi neke pouzdanije detalje mogao da pamti dečak koji je pošao za propovednikom, kada su ga izbacili. Da izbacili su ga iako to društvo koje ga je slušalo smatra sebe tolerantnim. I, mislim, tu greše. Tolerancija je jedna stvar. To je podnošenje nečega što nas nervira. Dok, kako sam ja čuo, Propovednik smatra da različitost treba prihvatiti. Kao činjenicu. I živeti uz takvu činjenicu. Ali, sa druge strane, ja sam samo svedok iz treće ruke. Zapisujem ono što su pričali.

Čuo sam, na primer, da je Propovednik išao tom ulicom i da je dečak zaustavio Propovednika i pitao ga da mu bude učitelj. Propovednik je odgovorio da će dečaka rado učiti slovima, kako da ih piše i čita. Možda će i matematika, makar osnovna doći u obzir ali za druge stvari ne možeda garantuje. Dečak se razočarao ali je ipak nastavio da ide uz Propovednika, obećavši da će i on učiti propovednika. Prilično nepouzdani svedoci se kunu da su krenuli ka obodima Grada i da se sa prozora zgrade u blizine čula pesma...

 ' You, who ar on the road , must have a code, that you can live by....