pisma citalaca : Nena

USPON I PAD KNJIŽARA

Pre deset godina prijateljica koja se iz Beograda udala u Smederevo (manji grad blizu prestonice),  jer je izabranik njenog srca tamo posedovao neodoljivo potkrovlje, pogodno za svijanje luksuznog gnezda, pomislila sam kako je imala sreće što dobija gotov dom. Ipak, nakon što ga je opremila dizajnerskim nameštajem, a u ogromno kupatilo montirala đakuzi + tuš kabinu, rodila slatko detence i prošla euforiju poseta rođaka i prijateljica iz Beograda, koji su se svi odreda divili PROSTORU, pala je u duboki očaj. Mi odavde nismo razumeli zašto. Zašto - pitali smo.

“Kako ne razumete, pa Smederevo nema ni jednu jedinu knjižaru!” – ilustrovala je ona mizeriju mesta u kome je trebalo da provede život.

“Nema KNJIŽARU?Da li je to moguće?” pomislila sam.

Nemati tako harizmatično privčlačno, obećavajuće skroviše tokom šetnje nekim gradom, misaono uporište i mesto okosnice susreta, pa to je stvarno katastrofa!

Još veća beda bila je u tome što je Smederevo inače nekada bila srpska prestonica, još u XV veku, gde je čuveni Đurađ Branković izgradio predivnu, tada najveću ravničarsku tvrđavu u čitavoj Evropi! Tvrđava i dalje stoji, nekakve magarce su stavili u turističku ponudu na ulazu da jašu deca… ali osim tvrđave i lepih ulica sa kamenim glavama na kućama nije bilo nikakvog drugog SADRŽAJA!

Setila sam se toga dok sam šetala prestonicom Srbije, glavnom ulicom downtown-a gde su blistave radnje mamile novogodišnjim postavkama. Cene izloženih predmeta su, uprkos prazničnim sniženjima, bile astronomske. Bilo mi je žao što su knjižaru Plato na velikom platou pored četiri gradska fakulteta upravo zatvorili. Mnogi su komentarisali kako im je drago zbog toga jer su knjižaru vodili LOPOVI, dakle lopovi koji su se tu decenijama širili i šeprurili prodajući knjige i kafu u sopstvenom restoranu, a da nisu plaćali porez, plate, honorare, pa ni izdavače od čijih su knjiga živeli. Eto, zato je ljudima bilo drago. Meni ipak nije bilo drago. Kao da se vlasnici nisu mogli smeniti a dovesti malo manje lopovi, ili čak, možda i pošteni knjižari, pravi fanatici knjiga kojih u Beogradu sigurno ima na stotine! Ne, knjižara se morala ukinuti!

U nastojanju da ipak uđem u knjižare koje u najprometnijoj ulici rade do ponoći, obišla sam dve inače krcate. Bila sam zapanjena otkrićem da su se brda knjiga oko kojih se nije moglo proći sada pretvorena u bedne dolinice sa vrlo skromnom ponudom. Cene su bile oborene za 50%, a kupaca ipak nije bilo. Istini za volju, ni ja to nisam bila: htela sam da kupim ukrasni papir za božićne poklone. Vrtela sam se oko stalaka uvoznih artkala - ništa spektakularno. Prelazila sam rukom preko reljefnih printova na sjajnim površinama: preko diližansi, letećih balona I otkačenih mačaka. Nekada su imali pirinčani, bambusov i kakav sve ne – paučinast, rupičast i izgužvan papir… Oprezno sam se nagla nad cene. Kad to radim, uvek se setim izreke: ako gledaš cenu, znači da ne možeš imati stvar! Kakva potrošačko – šovinistička istina! Zaista, cene su bile sramotne! Za tabak šarenog papira trebalo je izdvojiti 2ili 3 , čak do 5 evra. Bacila sam pogled na knjige poređane unaokolo: mnoge su bile jeftinije od parčeta ukrasnog papira! Patriša Hajsmit samo 2,5 evra? Nedopustivo!

Izašla sam iz knjižare. Radije ću napraviti kolaž! Skoro sam na fejsu pročitala da neki frik drži radionice izrade kolaža! Dvočas 80 evra! Baš me zanima da li će neka dokona lujka zalutati na tu radionicu. Možda i hoće.

Ali ja neću dati novac na list papira koji je skuplji od čitave knjige! Ne! To je moja pobuna. A možda sledeći put neću imati čak ni gde da kupim tu gizdavu formu koja je cenom nadvisila suštinu i  sadržaj mesta na kome se prodaje… jer kako stoje stvari, jedna po jedna knjižara umire i u Beogradu… a sa njima, da li je potrebno reći – i naš duh ili duša čije se oči više ne mogu videti jer su oborene, jer su položene na tablete koje nosimo naokolo kao sopstvene pokretne knjižare i simbole naše tehnološke osvešćenosti dizajnirane ekskluzivno po meri naše beskrajne usamljenosti.