Blagost prema ljudima

[Волети ближњег свог]

„А плод Духа јесте: (...) благост (...)"
Посланица Галатима, 5:22

Од Аристотела, преко светских духовних пракси - Будизма, Јудаизма, Хришћанства и Ислама, до савремених поставки психологије личности, па и до њу ејџ техника самопомоћи, важно место човековог духа јесте благост.

Гнев „праведника"

 „Оног, који је љут на прави начин, зваћемо благим."
Аристотел

Човека свакодневно заболи много ствари у свету који га окружује: глад, сиромаштво, болест, насиље, злостављања, неосетљивост... Бомбардовање негативношћу од стране медија производи толико негативних емоција да се у човеку роди осећај да ће да „пукне". Тај осећај уме да остави негативне последице као што је слаб сан, лоша комуникација са окружењем, хронични осећај напетости. Тај осећај уме да произведе и бес који може да се искаже кроз неки облик вриска, али може и да произведе вербално, физичко или емотивно насиље над другим људима. И да, при том, буде праћен убеђеношћу да је то насиље исправан начин комуникације. Чин агресије ће, међутим, само појачати количину негативности у окружењу и та већа количина ће производити нове негативне емоције. Круг је затворен.

Говор благошћу

„Волети грешника, осуђивати грех."
Преподобни Јустин Ћелијски

или модерним језиком речено: мислити и говорити о појавама уместо о субјектима. Кроз овај приступ свету, изражава се спремност да се буде благ и према другима и према себи. Сваки говор који реферише на појединца или групу, активира его. Када год му се обрати са „ти", иницијална реакција организма је узбуњеност, „Шта ја?" То је урођени механизам нагона за опстанком који повећава будност организма у ситуацијама у којима је тај организам средиште збивања. Уколико том иницијалном обраћању уследи похвала, мозак створи добар осећај како би сам себе стимулисао на понављање акција и ситуација које су до тога довеле. Уколико следи покуда, мозак ствара лош осећај како би убудуће избегавао одређено понашање и такве ситуације. Окружење сигнализира мозгу које понашање значи опстанак његовог организма и какву реакцију да произведе.

„Ти"

Покуда става или акције која се користи формулацијом „Ти грешиш...", „Ти мораш да..." и уопште помиње „Ти..." - покреће одбрамбени механизам. Ако неко други зна шта организам мора, нагон за опстанком је у паници јер неки други организам зна боље. Ако се нешто мора а остало је неурађено, то је неопходност која није интернализована што је сигнал да је организам, са таквим мозгом, недовољан за постојање. Врло лако се може десити да мозак заузме контра позицију само да би доказао да је то што други говори погрешно (дакле, да произведе инат) и да је он, као такав какав је, довољан за постојање - чак и када се јави свест о сопственој деструкцији.

Уколико се иницијална одбрамбена реакција превазиђе и послуша наредба, подука, савет и стварно испостави да је одређена радња или да је одређени став користан, јавља се страхопоштовање према извору информације. Уколико се испостави да је на штету, јавља се презир или мржња. И једно и друго су драстичне реакције на туђ организам.

„Ви"

Одбрана од информације ће се активирати и када се упути покуда са формулацијом: „Ви сте...!" Отпор који се јавља у појединцу када се критика упути групи са којом се организам идентификује, последица је страха од одбацивања. Страх од одбацивања ради у два правца истовремено: страх од одбацивања од стране групе и страх од одбацивања од стране оних који групу нападају. Због ове дуалности, страх од одбацивања генерише драматична афективна стања, деструктивне исказе и деструктивне акције.

Оба правца се могу неутралисати на два начина:

1) или доказати да је мишљење, које дошло ван групе, погрешно (доказати макар и илузијама, самозаваравањем, својим лажима или подржавањем туђих лажи, грчевитим хватањем за афирмативна мишљења ван групе), тј. доказати да група заслужује прихватање;

2) или потчинити, па чак и елиминисати организам од којег је дошло негативно мишљење о групи.

Страх од одбацивања не рачуна ни са истином, ни са добротом, ни са општим интересом. Он покреће организам да производи мисли, осећања и дела која ће из окружења неутралисати елемент који тај страх покреће. И што се више група притиска то је агресивни одговор припадника групе јачи.

Благост према људима

„Буди промена коју желиш да видиш у свету."

Благост рађа благост. Говорењем о појави, уз искључивање субјекта, оставља се избор да се човек одреди према њој на свој начин. Када се благошћу омогући избор другом организму да се слободно, без икаквих притисака, одреди према некој појави, нагон за опстанком посеже за мером која је најјачи мотиватор: за доприносом заједници. Благост укида директну борбу између саговорника, борбу у којој је мера опстанка поразити другог, бити бољи од другог, бити паметнији од другог, бити у праву... Када је ова борба укинута, нагон за опстанком тражи другу меру којом ће заслужити своје место у свету. Та мера је општи допринос. У тим условима, организам сам процењује шта је то што је општи допринос. У тим условима ће се подржати онај став или она акција која је од користи за организам као такав, односно за било који људски организам.

Превођење у благу мисао

„Какве су ти мисли, такав ти је живот."
Отац Тадеј

Савремено окружење је накрцано субјектима. Размишљање кроз субјекте, кроз људе и групе, је дубоко усађено у начине размишљања и начине опхођења, док је размишљање кроз друштвене појаве у другом плану. Чак су и ауторефлексије засноване на субјекту, на „ја", много чешће него на појавама, на „безличним" поступцима. Зато треба поразмислити, током размишљања о другима или себи, а пре обраћања себи или другима, да ли став говори о субјектима, о људима или говори о појавама, о поступцима.

Свест о врсти стимулуса који допиру из околине, о њиховим последицама, реакцијама које изазивају и стањима која успостављају може послужити као алат за одбрану од тих стимулуса, а самим тим и за изазивање другачије сопствене реакције и за успостављање бољег унутрашњег стања. Када се говор пун субјеката, пун заменица „ти" или „ви", преведе, тј. када се чује као говор о појавама, а без субјеката, онда се организам одбрани од многих сувишних страхова и стресова којима је, иначе, изложен свакодневно и допушта несвесном да се исправније одреди према одређеном елементу из окружења, односно да се исправније одреди према свету. Допушта се живљење живота у складу са собом.

Вредност благости

Од Аристотела да савремене психологије, благост је важан елемент остваривања суштинског животног задовољства, елемент умањивања животног стреса и основа добре комуникације и социјализације.