За јачу љубав
Глад за додиром
Додир је храна. Додир је најстарије чуло код човека. Додир је потреба, пре него жеља.
Додир утиче на развој човека. Довољна количина додира води емотивној стабилности, већим интелектуланим способностима, па чак и јачем имуном систему. Постоје, изгледа, биохемијске разлике између људи у чијем искуству постоји обиље додира и оних код којих је додир мање заступљен.
Додир утиче на развој мозга, утиче на перцепцију и начин размишљања. Тактилне сензације утичу на импресије о другим људима и на одлуке које се доносе у вези са њима, чак и када су они неповезани са објектима који се додирују.
Додир утиче на развој сексуалности и емотивности. Код особа код којих је тактилност изједначена са сексом, промискуитет је одраз глади за додиром. Секс, који је доминантно заснован на разноврсним и дуготрајним облицима додиривања, ствара способност за нежнији, блискији, интимнији и сексуални и емотивни однос са партнером.
Хормон мажења
Додир изазива лучење окситоцина. Окситоцин је хормон који значајно, можда и пресудно, утиче на социјално понашање. Повећава емпатију. Утиче на осећај сигурности, опуштености и смирености. Окситоцин је делом одговоран за осећање љубави и блискости. Чини да вољена особа делује привлачније од свих других.
Висок ниво окситоцина је толико пријатан да ствара зависност. Људи који луче више окситоцина су срећнији. Они свет виде као боље место од људи са мањим нивоима окситоцина.
Окситоцин лечи срце, и дословно и метафорички. Једна од његових главних улога у човековом телу јесте да штити кардиоваскуларни систем од ефеката стреса. Срце поседује рецепторе за окситоцин па он помаже срчаним ћелијама да се регенеришу. Повећање нивоа окситоцина доприноси смањењу депресије.
Телу је потребан редовни стимулус да би лучио окситоцин. Основни нивои окситоцина су скоро нула. Када се излучи, дејствује три минута. За добар ефекат окситоцина потребно је осам загрљаја дневно од по осам секунди.
„Ми"
Већи ниво окситоцина појачава количину заједничких активности, односно изазива појачану (ре)контекстуализацију. (Ре)Контекстуализација љубавног пара значи заједничко учествовање у различитим ситуацијама, контекстима. Она је потребна мозговима да се прешалтују на паровање, на заједнички начин постојања. Да се прешалтују на размишљање о себи као о половини једног пара.
За успешно формирање осећаја заједништва унутар пара, неопходни су и интимни и јавни контексти. Потребно је да пар има свој мир, али и да та мала заједница нађе место у широј заједници. То је један од разлога због ког постоје различити љубавни ритуали и јавно исказивање љубави.
Венчања узрокују ослобађање окситоцина на веома специфичан начин. Највиши ниво окситоцина постоји код младе. Затим код младине мајке, онда код младожењиног оца, па код младожење. Сви остали су у остатку листе. То показује да пар остварује везу унутар себе, али и двосмерну везу са окружењем.
Додири, пољупци, загрљаји и мажења у јавности су неопходан елемент једног љубавног односа да би био успешан, да би био интензиван, да би био дуготрајан. Љубавног односа који ће собом носити мир и испуњеност.
И запамтите, вечерас загрлите и љубите своју вољену особу осам секунди. Нек сви виде!