surova pesma

dan je bio surovo lep,

oblaci su mileli po Dusk Blue svodu,

raspasanom od tragova aviona,

oslobođenom od vetrova

i sve je bilo utopijski fino.

sada ti naslućuješ bajku

ali dobijaš nešto drugo

od čega će ti jaja pobeći gore

i zubi zacvileti kao zarđala kapija.

i onda,

onda sam sreo njega,

tog čudnog čoveka,

surovo raščerupane kose

i masne kao da je umesto gela

koristio ulje za motor.

sedeo je onako po Turski,

na uglu Karađorđeve i Putnikove

i gledao u isparavajući beton trotoara

postiđen i sramotan,

nesrećan i tih.

položio je kapu ispred sebe,

a kapa je bila posivela od vremena

i neoprane kose,

od izmeta parazita koji se gnezde

na njegovoj glavi,

i kapa je bila poluprazna,

samo je blještalo nekoliko

razbacanih kovanica.

u njemu sam video

sopstveni odraz,

mada sam još uvek imao šta da jedem,

i čime da operem kosu,

i nisam morao da se ponašam

kao on,

ali video sam sebe

ipak

i tebe čak,

i svakoga od nas,

koji ne možemo da pobegnemo

toj nesrećnoj sudbini

koja surovo upire prstom,

i bira nas random,

ako imaš sreće imaš

ako nemaš sreće nemaš,

jebiga,

nije tvoj vek.

podigao je tada glavu

i lice mu je bilo dlakavo,

prljavo i sivo kao kapa

iz koje je pokupio kovanice

i stavio ih u džep.

priđoh mu

i uhvatih ga za rame:

evo ti novac, rekoh

nemam više,

i pružih mu svežanj novčanica

od 50 dinara,

nije mnogo znam,

i propade mi

10 godina od velike mature

ali boli me dupe

da slušam o podvizima

onih koji su bili ispod mene,

samo želim da nikada više

ne vidim ovog čoveka,

želim da ga ne vidim

i sada on,

znam,

nekom drugom sebi

poklanja sve što ima,

dok je dan lep,

i oblaci mile po Dusk Blue svodu.

                                                 Kapetan Mekšefri