Nalaz No. 5

Gost-autor Snežana Panjković, foto (2) Slobodan Panjković

Juče smo S. i ja brojali ptice oko Ade Huje i nabasali na onu nesreću od retkog crnog galeba Larus marinus koji se tu nakratko pojavio u oktobru, ali je potom izbegavao sve pokušaje ponovnog pronalaženja i obezbeđivanja dokazne fotografije. I dok užurbano montiram teleskop, malo ga osmotrim, a on, prokletinja, iz čista mira uzleti!! Pre nego sto sam se i mašio foto-aparata! I nestane uzvodno.

Danas sam otišao ponovo, koliko da bacim pogled, a iz iskustva tvrdo ubeđen da crnog skota neće biti. Pregledam polako reku, pomeram se nizvodno, gledam ponovo, pa se premeštam dalje, samo još barže da... eno ga! Sada stoji na najudaljenijem kraju barže.

Poučen iskustvom, više ga ne gledam, već se brže-bolje mašam foto-aparata i tek pošto sam obezbedio kakav-takav dokaz prisustva, zovem N. i S, da oni to snime kako valja:

“Ovih dana naš kolega A. uporno juri crnog galeba. Čusmo juče da je imao sreće da ga vidi, ali da mu sreća kratko trajaše - cela tri minuta. Taman se naoštrio, kad kvarno stvorenje diže krila i otplovi uz Dunav. Rešen da mu doskoči, pozvao nas je da mu pravimo društvo danas u sledećoj epizodi potrage, ali vreme beše mrko i oblačno pa nam se nešto nije išlo. Mi - moj žmu i ja. Ekipa nerazdvojna.

I danas se, s obzirom na ružno vreme, uhvatismo da sredimo neke slike i ostale sitnice, kad u neko zlo doba zvoni mobilni. Vidi, kolega A! Šta li je sad... "E, zdravo!", "Zdravo" - rečem. "Gde si?" - zbun. "Pa... tu sam... što?" "Ama, jesi li kod kuće ili tumaraš negde! Evo galeba, baš ga gledam!" - a glas euforičan, samo što me ne dohvati kroz onu slušalicu i odvuče taman na mesto događaja. "A da svratiš da ga fotneš?" – što će reći, uskači u jaknu i cipelke, grabi fotoaparat i skači na konja Brzotrza, dok galeb nije rešio da opet uhvati maglu. "Pa ne znam... ovaj..." - ali znam, kako da ne znam. Pa živa ne bih ostala da ne odem... žmu kaže (sreće moje) "Ček samo da se spremim" - i voala, krećemo na galeba!

U pola vožnje zvoni mobilni. Ko za vraga, zagurala ga u dno džepa, nema šanse da ga izvučem... nek zvoni! A već mi splašnjava oduševljenje, verovatno kolega A. javlja da je glavni junak odleteo. Možda nije, videćemo, kad smo već krenuli nema nazad.

Osmatračnica iza međunarodnog WC-a, foto albicilla

Mesto sastanka, klupa kod WC-a, tamo iza ćoška. Zvala mobilnim, kolega rekao dva puta. Šta priča bre ovaj čovek, kakav WC?! [A sve to dešava se u okviru međunarodnog WC-a.] Ja ne verujem, al’ ajd’, 'ću da nađem. Dolazimo nas dvoje nekim stazicama na ciljnu tačku, a tamo srećan lik, smrznut i veseo, gleda galeba i već zapričao šta ćemo i kako ćemo da slikamo... Pogledam ja, barža. Na barži galeb. Ma šta mi reče?! Natučem dvogled, kad ono stvarno - galeb, i to crn kao zift! Ne videsmo još takvog. Zagledam, pregledam, žmu već sklapa aparaturu da uhvati tu tačkicu od galeba što krupnije može, vreme se još više mršti. Hoćemo li išta fotografisati ili ćemo dobiti mrlje, ili će čudo od ptice opet da zbriše, ili, ili...

Škljoc, škljoc... "Ne može bolje, to mu je što mu je" - izjavljuje staloženo žmu, skida fotoaparat sa stalka a u tom trenutku onaj baksuz upravo širi moćna crna krila i poleće. "Slikaj, slikaj!" - dreknem ja gledajući kroz dvogled, okrenem se, a ono već sve razmontirano. Ih...

Kaže kolega sjajne slike (pa bolje stvarno nije moglo...), operacija uspela. Na brzinu se spakujemo, prođemo stazicom nazad do kola i krenemo svako svojim putem, s osmehom na usnama. E pa - dolijao si, gosn Crni galeb Marinus!"

 EDIT: A šta je posle bilo, pročitajte u Kako to da nisam viđao galebove