Ključar ormara sa kosturima

 O ubistvu Slavka Ćuruvije zna se praktično sve još od samog momenta egzekucije. Neki su, kažu, znali i pre toga. Naredbodavca, transmisiju, način.  

„Ćuran“: Mira Marković, Rade Marković, Milan Radonjić, terenci.

I svako malo su se pojavljivale nove pretpostavke, novi detalji, potencijalni pomaci u istrazi. Ali je sama istraga tapkala u mestu.

Šta je to što je učinilo da Aleksandar Vučić ponovo slavodobitno pobere lovorike i prima čestitke sa svih strana, uključujući i svoje – kobajagi – oponente?

Da se vratimo samo nekoliko koraka unazad:   

 svi se slažu da je ozbiljan pomak u objedinjavanju informacija i količini pritiska na sve nadležne i angažovane službe i institucije načinjen formiranjem Komisije za istraživanje ubistava novinara, sa Ljiljanom Smajlović i Veranom Matićem kao predsednikom. Njima su i danas svi uključeni akteri odali veliko priznanje na posvećenosti i rudarskom radu. Na isti se način govori i o Aleksandru Vučiću, koji je dao više nego ozbiljan doprinos stavljajući svoj puni politički i lični autoritet u službu ove (ovih) istrage. 

No sve ostalo bilo je isto: isti specijalni tužilac, isti ministar policije, isti direktor policije.  

Ispostavilo se da su i osumnjičeni isti.

No i dalje se tapkalo u mestu i pipalo po mraku. I nedostajalo je isto što i prethodnih 14 godina: materijalni dokazi ili izjave kredibilnog svedoka neophodni za sasstavljanje optužnice održive na sudu.

Tako je, izgleda, krenula besomučna potera za svedokom.

Verovatno ćemo u nekom momentu u budućnosti saznati sa kim je sve pokušano dogovaranje i ko je sve ubeđivan da se odrekne omerte.

Jedan od onih za koje smo potpuno sigurni je upravo prvooptuženi sa danas najavljene optužnice: Radomir Marković, bivši šef RDB. I to u tragikomičnoj epizodi u kojoj Oliver Antić obilazi oko njegove ćelije noseći košaru sa šećernim lušama donetim sa Andrićevog venca, čineći to tako vešto i diplomatski da je pomenuta Komisija morala da reaguje saopštenjem, iz čega je posle nastao čitav skandal. Evo dela tog saopštenja:

„Komisija za istraživanje ubistava novinara saopštila je da se Radomir Marković, bivši šef DB, u razgovoru sa njihovim članom o ubistvu Slavka Ćuruvije tvrdio da mu je Oliver Antić, savetnik predsednika Srbije Tomislava Nikolića, garantovao da će iduće godine biti slobodan.“

Sve je nekako, na jedvite jade zataškano uprkos Markovićevim pretnjama sa „15 tajnih dosijea koje će supruga Ivančica aktivirati i od čega će se tresti Srbija!“ i teškom brukanju Tomislava Nikolića i jjegovog kabineta.

Ergo, Rade se nije kvalifikovao. A potera je nastavljena.

A onda su mediji u poslednjih nekoliko dana prvo oprezno a onda i sa punom sigurnošću najavili hapšenja i razrešenje slučaja.

Na današnjim konferencijama za štampu rečeno je puno toga što smo svi znali, odavno.

Kao grom je, međutim, odjeknulo ime ključnog svedoka koji je načinio brejk: Milorad Ulemek Luković Legija.

Legija je, dakle, progovorio, ne traži ništa zauzvrat i tu će mu se izaći u susret. Ok.

Za verovati je da su svi iskazi dati u istrazi a koji su rezultirali ovom gromopucatelnom fertutmom provereni višekratno i minuciozno. Previše je, ipak, autoriteta stavljeno na sto da bi se iko njime igrao na bilo koji način.

No ipak., kad čovek kaže Legija...

Ni jednom rečju nije naznačeno u kom je svojstvu taj čovek bio – ako je bio – upleten i u ubistvo Slavka Ćuruvije. Da li je govorio o svojim neposrednim saznanjima ili saznanjima iz druge ruke, dobijenim od pretpostavljenih i potčinjenih?

Snaši dodatno sreću kvari i momenat verodostojnosti i kredibiliteta... Da se podsetimo samo: da, to je onaj heroj-patriota koji se pobegavši od brutalne akcije „Sablja“ „skrivao u podrumu svoje kuće.“  

Dočekavši sunce slobode oličeno u vlasti Vojislava Koštunice odlučio da izađe i stavi se državi na raspolaganje.  

No, kako to da onda sa Jočićem, Stojkovićem, Nalićem, Bulatovićem, Tomićem pa i samim Koštunicom nije podelio ova svoja saznanja?

I da, to je onaj vrli div koji je sa svojim momcima, po sopstvenom svedočenju na suđenju za ubistvo Zorana Đinđića, tvrdio kako je heroin iz Komercijalne banke po nalogu Čede i Bebe prenosio preko Dunava u Hrvatsku i Rumuniju i preko Drine u Bosnu.

Toliko o Ulemekovoj istinoljubivosti i pouzdanosti.

Dakle, ako još jednom kao nepobitnu činjenicu uzmemo da je njegov iskaz po pitanju Ćuruvijine likvidacije do detalja proveren – a pominju se i još dva svedoka, za sada anonimna – ostaju, ipak dva pitanja koja rajcaju mađtu i čekaju odgovore:

Šta je Legijin motiv i šta (nije) tražio za uzvrat?

I još interesantnije - da li je, šta i o čemu i kome još Legija govorio?

Jer potpuno je nesumnjivo da gospodin Legija zna mnogo o mnogima i svačemu.

Zato moju maštu najviše škakljaju zagonetke o tome ko fatalistički poslednjih noći spava obučen sa spremnim ćebetom, a ko se sa soškom mota oko aerodroma ili suvih graničnih prelaza.